Djinn

Slika glavnog lika

Djinn

Istorijska distanca

Sultan Murat koji se pojavljuje u Djinnu nikada nije postojao. Poslednji pravi sultan Otomanskog carstva bio je Abdul Hamid II, koji je svrgnut 1909., nakon što mu je pobuna u to vreme grupacije, a kasnije političke grupacije poznate kao Mladi Turci (odnosno Komitet zajedništva i progresa, Ittihad ve Terakki Cemiyeti na turskom), Ustavom ograničila vladavinu. U vreme kada se istorijski deo Djinna dešava, sultan je bio Muhamed V koji nije imao nikakva ovlašćenja, a sva vlast je pripadala Išmail Enveru, odnosno Enver Paši, budućem ministru rata. Paša je došao na čelo države tokom državnog udara iz 1913., u kome su Mladi Turci, kao što često biva sa revolucionarima, zaključili da im ipak ne treba demokratija, već da treba da preuzmu stvari u svoje ruke. Usled rapidnog gubitka svojih teritorija (ostalo je bez Libije, Egipta, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Kosova i Rodosa), i Pašinog uticaja, Otomansko carstvo je u Prvom svetskom ratu ušlo u alijansu sa Nemačkom. Rezultat je bio tešak poraz od strane Rusa u Anatoliji na samom početku, što nije sprečilo Pašu i Mlade Turke da počine genocid nad Jermenima od 1915. do 1918. No, Otomansko carstvo je kapituliralo u Moudrousu, i zapalo u tešku moralnu, etičku, i sve skupa civilizacijsku krizu. Sve do 1923. i Mustafe Kemala Ataturka, koji je bio prvi predsednik i jedan od osnivača Republike Turske koja je konačno i definitivno označila kraj doba sultana. Kemal je poznat po humanističkim reformama koje je sproveo, pripremajući Tursku za 20. vek... for better or worse.

Dvojac bez kormilara

Ana Miralles rođena je u Madridu 1959. godine. Ušla je u svet stripa 1982. ilustracijama u časopisu Rambla. Na francuskom govornom području se prvi put pojavila 1991. sa albumom "Eva Medusa" u Glenatovom izdanju, po scenariju Antonia Segure. Sarađivala je i sa Emiliom Ruizom na "A la recherche de la licorne", i naravno, sa Jeanom Dufauxom na Djinnu. Osim stripova, Mirallesova je kreirala i serografije, razglednice, ilustracije za knjige i časopise, imala je brojne izložbe, a kao što se iz Djinna može videti, bavila se i modnim dizajnom.

Jean Dufaux, čitaocima na post Yu području poznat po serijalu "Tugovanka za izgubljenim pustarama" čiji je prvi ciklus objavljen u Stripoteci, rođen je 1949. u Belgiji. U svet stripa ulazi 1983., kada se Jean-Luc Varnalom piše scenario za "Brelan de dames", koji crta Renaud. Od tada stvara brojne serijale, kao što su "Jessica Blandy", "Nikolas Koda", "Fox" i "Rapaces", a 2004. godine je izašao i prvi album drugog ciklusa "Tugovanki". U svojim stripovima bavio se svim žanrovima, od čiste avanture, preko fantastike, do vesterna.

Šta se desilo sa egzotikom u stripovima? Gde su nestale tropske i izdašne lokacije, na ovoj planeti ili van nje, kojima smo imali prilike da se divimo kao mali? Gde su sve te pustinje, prašume, divlje životinje? I iznad svega, gde su sve te egzotične žene? Tamne Dame koje su svojom seksualnošću i ekstravagantnošću zavodile Canyona, Fantoma i Gordona, a vala su i Cortu, samo na trenutak, umele da izmame bludne misli? Da li je ceo svet toliko istražen, toliko mapiran, da se jedina egzotika može videti kroz mondenska letovališta koja posećuje Largo Winch? U kom momentu su Tamne Dame prešle u ono što se u US stripu danas zove "Bad Girls", a što je eufemizam za polugole junakinje koje svojom seksualnošću ne barataju, već se povinuju o tako jalovim pravilima političke korektnosti, u kome je erotika kao oruđe marketinga dozvoljeno i priželjkivano, ali erotika kao oruđe pripovedanja se najstrože zabranjuje? Verovatno je spuštanje Žene sa nedostupnog pijedestala u dobu jednakosti polova dovelo do toga da se i ženski likovi u stripovima moraju povinovati muškim kriterijumima – a korišćenje seksualnosti da bi opčinio svoje neprijatelje nije nešto što bi muški lik mogao da uradi. Tako smo dobili anemične muškobanjaste heroine koje se trude da budu "role models" za mlade devojke – ali samo ako su polugole, da bi ih kupovala publika sačinjenja uglavnom od muških adolescenata kojima mrak skida samo svetlost monitora. Kako to uobičajeno biva sa političkom korektnošću, uništila je upravo ono što je navodno branila – žena je postala objekt seksualne želje, ali lišena one mističnosti koje su Tamne Dame uvek imale, lišena ženstvenosti, pretvorena u ogromne grudi i duge noge, uz par časnih izuzetaka u ranom Millerovom Sin City-ju. Caniff se okreće u grobu.

Kome treba feminizam: Jade u akciji

Što nas dovodi do Djinna Dufauxa i Mirallesove. Naime, u ovom stripu ima više egzotike, što ženske, što ambijentalne, nego što je davno viđeno. U krajnjoj liniji, zar biste očekivali išta manje od stripa koji se dešava u haremu? Radnja prati dve žene u dva vremenska perioda. Otprilike 1999., Kim Nelson, mlada britanska državljanka, dolazi u Tursku da bi otkrila istinu o svojoj baki, izvesnoj Jade, miljenici iz harema poslednjeg sultana Otomanskog carstva, Murata, poznatog i kao Crni sultan. Ali, Murat se sprema da Nemcima, svojim budućim saveznicima u Prvom svetskom ratu, ostavi značajno blago, blago koje je povereno na čuvanje Jade, a koje nikada nije pronađeno, i koje i 1999. mnogi ljudi traže. Spletke u sadašnjosti dovode Kim Nelson u vezu sa Ibramom Malekom, profesionalnim mutivodom, i oni kreću u potragu za istinom o Jade i Riznicom Crnog sultana, kroz skrivene ostatke Otomanskog carstva koji ipak preživljavaju i u današnje vreme. A spletke u prošlosti dovode Jade u vezu sa Lady Nelson i njenim suprugom, britanskim ambasadorom Haroldom Nelsonom. Naime, iako spreman da stupi u savez sa Nemačkom, Murat ne želi da gubi iz vida drugu stranu, i seksipil koji Jade poseduje je njegovo tajno oružje – njena misija je da zavede oba supružnika... Ali, Jade ima svoje planove, i političke intirge, kao i to što je mitski svet Orijenta pred svojim urušavanjem neće je sprečiti da ih ostvari... ona je proždiračica muškaraca, ona je otelotvorenje mitskog Djinna, zloduh u telu žene koja svoje seksualne čari koristi da bi dobila ono što želi. A Kim mora to da postane, ukoliko želi da shvati ko je i šta je bila njena baka, i pronađe blago...

To su osnovne premise, vredne svakog boljeg pulp romana iz starih vremena. Egzotično Otomansko cartvo u svojim poslednjim danima, lepe žene koje koriste seks kao oružje, nestalo blago, zdrava doza erotike i samo trunka crne magije – šta vam više treba? Pa ipak, Djinn nudi više. Dufaux nam efektivno dočarava umiruće dane jednog velikog carstva u vreme dok su carstva još uvek postojala, smrt jedne epohe koja će se batrgati do Španskog građanskog rata, a kasnije definitivno nestati, i čak iako sultan Murat nikad nije postojao, a državni udar koji su izveli Mladi Turci dogodio se 1913. a ne 1912., uspeva da prikaže i politiku koja je do smrti tog carstva dovela. Pobune na sve strane, uplitanje Britanije i Nemačke, aneksija Bosne i Hercegovine, pripreme za krvavi Balkanski rat, kao i za ludost zvanu Prvi svetski rat... sve je tu. U pitanju su samrtni ropci jedne velike civilizacije, šta god mi mislili o njoj, u vreme dok su se tragovi njene veličine još uvek videli, a nije bila samo još jedan kandidat za EU, neuspešna u prilagođavanju normama zapadne demokratije – koje nikada nisu ni bile njene norme...

Pride, to je priča i o ženama, i o moćima koje imaju nad sirotim muškarcima. U jednoj sceni, Kim gleda fotografiju Jade, i zapanjeno kaže da je ona gola. A njen sagovornik, Amin Delvan, simpatični negativac priče koji takođe traži blago Crnog sultana, primećuje kako je to upravo bila njena najveća moć. Jade je svojim telom uspela da baci na kolena sultana, ambasadore, razbojnike i sve skupa, sve muškarce koji su joj se našli na putu. To jeste moć žena koja ih, što bi rekao Corto, svakako čini jačim polom. Kim će tu moć naučiti, proći će kroz ritual 30 zvončića, svaki zvončić za jednu noć provedenu u zadovoljavanju drugog muškarca, sve dok ne postane prava kurtizana dostojna srca harema, prava Djinn, nesposobna da voli ikoga osim same sebe. U svetu koji su kreirali Dufaux i Mirallesova, prva rečenica svakog albuma je praktično ista, "Ja tražim Djinna", kaže se u prvom, "Ja tražim jednu ženu", kaže se u drugom i u trećem, "Ja tražim riznicu", kaže se u četvrtom. Žena je i Djinn i riznica, i zloduh i blago.

Erotika, nikad pornografija: Kim spremna za skidanje zvončića

No, Dufauxov scenario, na momente ipak nesavršen, ne bi uspeo da izgura ovu priču bez ilustracija špankinje Ane Miralles. "U Djinnu, naga tela moraju da pričaju, moraju da se upuštaju u dijaloge koji su u stanju da utiču na sredinu u kojoj se nalaze", izjavila je crtačica. I njena čista linija, lišena detaljisanja u fizionomiji i anatomiji likova, uspeva da dočara i erotičnost i emotivnu turbulenciju likova. Ali nije u tome čar, nije to ono što njen crtež čini savršenim za ovaj strip. Mirallesova dolazi do punog izražaja u crtanju odeće, enterijera i eksterijera, u dizajnima koji nam prosto oduzimaju dah. Njeni likovi možda jesu pod blagim uticajem Manare, ali dizajnerske sposobnosti to svakako nisu. U krajnjoj liniji, pogledajte slike. Pogledajte te dezene na velovima i divanima, te šare na tetovaži. Slika govori više od hiljadu reči. Žensko koje ilustruje priču o haremu ne deluje kao najlogičniji izbor, ali Dufaux kaže da je doprinos koji je Mirallesova imala bio esencijalan: "(Djinn) je erotičan, ali nikada ne prelazi u pornografiju. Ana mi nikada nije dozvoljavala da idem predaleko. Kod nekih tabli ovog prvog ciklusa, imali smo par veoma osetljivih razgovora. Ana nije htela da pređe neke granice, osećala je da mora da ostane i malo intrige." Mirallesova, s druge strane, kaže: "Volim da crtam nago žensko telo, ali ne želim da ga kaljam, ako ne moram" I tako, Djinn ima brojne erotske pasaže, uglavnom lezbejske prirode (jer ipak je to harem u kome su žene prepuštene jedna drugoj), ali nikada ne postaje vulgaran. Ko hoće da vidi nešto konkretno, žensko tokom ponižavajućeg snošaja, neka kupi Druunu, ovde to neće naći, ne u svojoj punoj eksplicitnosti. Erotika je umetnost nedorečenog, A Djinn nikada ne priča previše.

Nije sve savršeno, daleko od toga. Ako se dobro zagleda, crtež Mirallesove može delovati previše statično. A Dufaux ima par gafova u scenariju, od kojih je svakako najveći zbrzana transformacija Kim u Djinna, i Jade u normalnu ženu. Ako već nije bilo dovoljno prostora ili umeća za jedan ozbiljan psihološki razvoj ličnosti koji je preko potreban zarad transformacije, neki simbolizam je mogao da odigra njegovu ulogu. Ali ne, nakon stvaranja dva solidno kompleksna ženska lika, Dufaux ih menja usred serijala, i to na svega par strana, bez nekih posebnih obrazloženja, osim da jedna tvrdoglavo traga za tamom (zašto?), a druga je u momentu ljubavi videla svetlost (tek sada?). I kraj ne funkcioniše najbolje, ubacuje gde mu mesto nije postmodernistički prizor u šta su se riznice sa blagom pretvorile na današnje vreme. Ali, ništa nije savršeno, a feeling avanture i erotike koji prožima serijal nadoknađuje Dufauxove previde.

Djinn je Dargaudov serijal čiji prvi ciklus, završen 2004., čine 4 albuma: "Miljenica" (La favorite), "30 zvončića" (Les 30 clochettes), "Tetovaža" (Le Tatouage), i "Riznica" (Le Tresor). Takođe, izašao je i album sa ilustracijama i skicama Mirallesove i beleškama Dufauxa, svojevrstan "making of", nazvan "Ono što je skriveno" (Ce qui est caché), a očekuje se i drugi ciklus, sa radnjom smeštenom u Africi, mada se ne zna kada će izaći, i da li će likovi uopšte biti isti. S obzirom na popularnost serijala u Francuskoj, ne sumnjamo da će se peti album uskoro pojaviti. Što pre, to bolje, sve dok su predeli egzotični, a lepe žene opake. Mada, ima li drugačijih?

Za uramiti: Naslovne strane