A sada nešto potpuno drugačije.
Dosta vam je junaka bez mane i straha, lišenih ljudskih slabosti i problema? Ne želite da čitate mračne priče sa hektolitrima prolivene krvi, omilom bezraložnog i perverznog sexa i psovkama koje bi postidele i pijane kočijaše? SF vas ne privlači, večiti konflikt dobra i zla vam nije primamljiv? Onda je Maison Ikkoku strip za vas! Jeste, u pitanju je manga, ali nema cyberspacea, nema giant mecha mayhema, nema čudovišta sa pipcima: Maison Ikkoku je romantična komedija, ni manje ni više.

O čemu se radi? Yusaku Godai je ronin. Ali, "ronin" ne znači samo samuraj bez gospodara, kao što možda čitaoci Usagija misle. Ne, ronin je takođe i student koji nije uspeo da se upiše na fakultet, ili je pao godinu. Dakle, ovaj ronin živi u Tokiju već tri godine i pokušava da položi prijemni – bezuspešno... Nesnalažljivost, trapavost, sklonost da bez ikakvog vidnog razloga udara u bandere i maleri belosvestkih razmera su mu već doneli titulu gubitnika. Ali sve to ne bi bilo problem da Godai nije napravio svoju najveću grešku odmah po dolasku u velegrad: uselio se u Maison Ikkoku, ili Ikkoku–kan, među najživopisniju menažeriju ludaka i pijanica koja bi svakome zagorčala život, a kamoli nezrelom i nesigurnom propalom studentu. To je komšiluk koji zaslužuje da uđe u anale stripa kao najčudnija grupa negativaca ikada: glavna tračara Hanae Ichinose, koja barata sa neistinama više nego sa istinama i ima gadnu naviku da se napija i ne baš melodično peva; njen sin Kentaro, derle koje ne može da smisli Godaija i verovatno jedini stanar zgrade koji nije notorni alkoholičar; prelepa Akemi, devojka ne baš jakog morala, konobarica koja uživa da izaziva Godaija (i sve ostale) šetnjom u providnoj spavaćici; i Yotsuya, voajer, lopov i perverznjak svake vrste koji se noću kroz rupu u zidu uvlači u Godaijevu sobu i posmatra ga dok spava, a zatim ostalim stanarima prepričava šta je pričao u snu. Danju ga kinje i nipodaštavaju, a noću prave dugotrajne tulume u njegovoj sobi... U takvoj situaciji gledamo muke nesrećnog ronina, kakve još nijedan drugi ronin u stripu nije imao. Da sve ne bi bilo baš toliko crno, među akterima je i vlasnik lokalnog bara Chachamaru, kome se nikada ne saznaje ime, a koji ponekad pomaže glavnom protagonisti da izađe na kraj sa komšijama. Strip počinje u momentu kada je Godaiju već dosta svega. Rešio je da se iseli, da započne novi život, da ostavi Maison Ikkoku i manijake koji žive tamo jednom za svagda, kada u zgradu dolazi nova upravnica Kyoko Otonashi. Siroti ronin se zaljubljuje na prvi pogled i rešava da ostane u zgradi, nadajući se da će smuvati upravnicu. Ali, on nema para, nema perspektive, a nije baš ni previše pametan, a Kyoko pati za nekim ko se zove Soichiro... što je veoma čudno, pošto je to ime njenog psa. Godai će se namučiti...

Komšije iz pakla: Kentaro, Yotsuya, Akemi i Ichinose

To je zaplet; odatle proizilaze brojne epizode koje je Rumiko Takahashi, autorka serijala napravila. Naravno, gomila likova će se izmenjati, hiljadu i jedan nesporazum će proći pre nego što Maison Ikkoku dogura do (srećnog?) kraja. Saznaćemo da je Kyoko u stvari udovica i da je Soichiro ime njenog pokojnog muža, a da je pas samo uspomena na njega; Godai će dobiti suparnika u vidu Shuna Mitake, instruktora tenisa koji je sve što mladi ronin nije; upadajući iz greške u grešku Godai će započeti vezu sa Nanao Kozume i neće moći da je prekine; ronin će prestati da bude ronin, ali će i dalje biti veoma loše sreće... serija je trajala sedam godina, kako u realnom tako i u "stripovskom" vremenu, i imala je dosta obrta i preokreta.

Maison Ikkoku, ili Ikkoku-kan, prvi put se pojavio 1980. u strip magazinu "Veliki duhovi stripa". Autorka Rumiko Takahasi bila je već poznata po serijalu Urusei Yatsura, a Ranma 1 koji će joj doneti međunarodnu slavu usledio je nakon Ikkoku-kan. Ovde se vidi njeno napredovanje kako u vidu scenarija, tako i u vidu crteža. Od ljubavne pričice sa nekoliko "masnih" fazona, strip postaje velika romansa na preko dve hiljade strana. Od pomalo nezgrapne manga stilizacije, razvija se detaljan i ultra stilizovan crtež koji će krasiti njene kasnije radove. Takahashi uspešno hoda ivicom noža, predstavljajući jednu u osnovi žensku temu muškoj publici. Maison Ikkoku nije shoujo, manga za devojčice, nije čak ni josei, manga za devojke u dvadesetim godinama, jer ne poseduje njihovu otvorenu sexualnost, a glavni akter je ipak muško. S druge strane, svakako ne spada ni u klasične shonen mange za dečake, nema heroja u robotima, nema samuraja koji moraju da povrate svoju smrtnost kroz iskupljenje, nema čudovišta. Ovo je priča o veoma običnim ljudima... sa "pomalo" neobičnim komšijama.

Kyoko i Godai: Hoće li biti happy enda?

Zašto bi trebali da pročitate Maison Ikkoku (iako je nabavka celog serijala u našim uslovima praktično nemoguć zadatak, čak i u skeniranoj formi)? Osim svih mogućih i nemogućih situacija koje osnova serijala pruža, Takahashi odlično razvija svoje likove, pravi ih stvarnim, do te mere da je identifikacija sa njima potpuna. Propali/večiti student kod nas je veoma česta društvena klasa (i autor ovog texta već neko vreme pokušava da izađe iz nje), i samim tim ljudima je stalo do smotanog i maleroznog Godaija kome ništa ne polazi od ruke. Nesigurnost Kyoko, lepe devojke sa "Piyo Piyo" majicom i njeno emotivno lomljenje između bolne prošlosti i neizvesne budućnosti takođe je realna - sa takvom postavkom ne deluje nelogično što je bilo potrebno sedam godina da se priča privede kraju. Sve to, i naravno, komšije. Maison Ikkoku hvata na humor, ali ostaje se zbog likova, zato što vam je stvarno stalo do njih. Pride, proča nije istrgnuta iz vremensko-prostornog konteksta: Ikkoku-kan se dešava osamdesetih godina prošlog veka u Tokiju, i to se veoma vidi. Takahashi se potrudila da sve bude realno, od običaja, preko govora, do ekonomsko socijalne situacije u zemlji. Ako hoćete da se upoznate sa Japanom i načinom na koji su ljudi u to vreme tamo živeli, ovaj strip je veoma dobra polazna tačka.

Maison Ikkoku u Americi

Naravno, svaka uspešna manga dobija i svoj anime, tako da je od 1986. do 1988. na japanskoj televiziji išao i crtani serijal koji u malo sažetijoj formi priča o događanjima u kući Ikkoku. Čitaoci www.stripovi.com koji ne znaju japanski mogu da potraže američka izdanja ovog serijala koja je izdao Viz comics u formi mesečnih sveski, koje su sakupljene u 14 trejdova. Nekoliko epizoda izašlo je i u Animerica Extra magazinu. Popularnost ove mange i animea može se videti i po ogromnom broju web-siteovea koji su im posvećeni.

Romantična komedija u stripu. Nešto potpuno drugačije. To mogu samo ludi Japanci.