Crtani romani

Prvu svesku iz edicije Crtani romani sam video izloženu na kiosku kod Jodne banje čim je izašla, davne 1962-e godine. Sa cenom od tadašnjih 100 dinara (Kekec je koštao 30), "Divlji vetar" je odmah postao predmet puste želje, a pomenuti kiosk sam sledeća dva dana obilazio kao medved oko košnice. Na putu do centra su bili raspoređena još tri kioska, i svi moji odlasci u grad su bili prekidani obaveznim desetominutnim pauzama koliko je trajalo zagledanje naslovne strane do najsitnijeg detalja. To je trajalo sve dok nisam otkrio da moj školski drug ima prva tri broja. Izdržao sam mučenje (ne dam, i šta mi možeš), i posle mog dosadnog navaljivanja i zaklinjanja da ću ih čitati u zimskim rukavicama, sveske su najzad bile u mojim rukama. Otkriven je jedan sasvim novi svet. Svet vesterna koji se sa platna bioskopa "Jadran", "Zvezda" i "Narodni" odjednom preselio u moje dvorište, u hlad ispod stare kajsije.

   Te godine, uspešno i manje uspešno, pozajmljivao sam Crtane romane i čitao ih po pet-šest puta ne bi li mi što više ostalo u glavi.

   I onda, jedan od najlepših događaja iz mog detinjstva kojeg se sećam... Mama se odrekla mogu zamisliti čega sve ne, i jednog meseca mi dala 1000 dinara, uz primedbu da je čula da se u "Forumu" mogu kupiti svi izašli brojevi. Nikad nisam brže prešao razdaljinu od Katoličkog groblja do obale Dunava (tamo gde je i danas zgrada "Foruma"), i nikada mi više nije uspelo da povratak traje skoro tri sata, jer sam, naravno, usput ponovo sve čitao.

   Kupio sam deset sveski, od 1 do 11, s tim što sam izostavio br. 7, "Crnu lisicu" koju jednostavno nisam mogao da smislim (vrednost Alberta Breće sam spoznao tek petnaestak godina kasnije). Već tada sam primećivao neke stvari koje su mi smetale, a nisam znao šta je uzrok jer nisam imao pojma kako se "prave" stripovi. Recimo, slika iz "Divljeg vetra" na naslovnoj stranici "Belog poglavice" me je baš iziritirala, jer su do tada za naslovnu korišćene slike iz samog stripa. I broj 8, "Klopka" je bio promašaj. Greškom tehničkog urednika, na naslovnu je otišla slika iz stripa "Slučaj za Karsona" zajedno sa tri kružića od oblačića za tekst koji nije do kraja bio retuširan. Zbog toga je na naslovnoj za "Slučaj za Karsona" objavljena nekakva litografski unakažena grozota (tek kasnije sam ustanovio da se radi o slici sa originalnog engleskog izdanja). Od trinaestog broja, stvari su se vratile na svoje mesto, uz sporadično iskakanje iz principa.

Crtani Romani su bili "Forumov" reprint serije Cowboy Picture Library engleskog izdavača Fleetway publications. Engleski ružan običaj da ne navode imena autora je nenamerno prenet i u naše izdanje tako da ni dan danas ne znam autore pojedinih stripova (npr. Divlji vetar, Bitka za ranč, Sunčani ranč, Put u senku...). Kastilja (Arturo del Castillo) sam registrovao kada se u Plavom vjesniku pojavila njegova mini biografija, a Hezusa Blaska sam dugo zvao Blailo, zbog krivo pročitanog potpisa u "Čeličnoj šaci". Ostale, mahom italijanske i španske crtače sam prepoznavao mnogo kasnije kada su njihovi stripovi počeli da se pojavljuju u drugim edicijama (Rugiero Giovannini, "Zamka za ubicu",  je prepoznat kao autor Olaka gladiatora, potpisan sa RG) a Sergio Tarkquinio je "razotkriven" u izdanjima Dnevnika. Naknadnim, slučajno povezanim podacima se došlo do imena još nekih autora, a Esterheld kao scenarista je isplivao na površinu tek kao redovni saradnik u biografijama Alberta Breće i Artura del Kastilja. Njemu je pripisana i jedna od najlepše napisanih priča (kapa dole prevodiocu), "Panika u gradu". Priča je bila toliko dobra da je jedan sarajevski kvazi scenarista, dvadesetak godina kasnije, bukvalno prepisao tekst i dijaloge, ubacio svoje opise scena i to pokušao da poturi kao (pisani) vestern roman - nećete verovati - Forumovoj redakciji pisanih izdanja (!?).

Redakcija Crtanih romana se ponašala shodno tadašnjem vremenu i mogućnostima. Dizajn izdanja je bio replika engleskih sveski, ali zbog tehničkih (ne)mogućnosti (prenošenje ful kolora sa slajdova), originalne kolor ilustracije su zamenjene litografski bojenim scenama iz sadržaja sveske.

Prevodi su često bili na visokom nivou, daleko bolji od današnjih amaterskih prevoda, i redak je bio slučaj da se mogao uočiti cajtnot ili improvizacija.

Ostaće nepoznanica zašto su imena glavnih junaka promenjena i ko su bili "kumovi". Tek, Kit Carson je prekršten u Rej Karson (nekome je smetala asocijacija na kita?), Buck Jones je postao Roj Renk, a Larigan je počeo karijeru kao Lari Morgan ali su mu kasnije vratili skraćeno ime. Kanzas Kida nisu dirali. Ostali likovi koji se nisu pojavljivali u svojim serijama su, pretpostavljam, zadržali svoja originalna imena, U jednom jedinom slučaju kada je zaista trebalo promeniti ime glavnog junaka to nije urađeno. Naime, u stripu "Revolveraš", ime glavnog junaka Lash je transkribovano u Leš, što, priznaćete, na našem jeziku ne zvuči mnogo lepo. U 16. broju "Napad na diližansu", očigledni Bak Džons (Roj Renk) je postao Kanzas Kid samo zato što se prevodioci još nisu navikli na izmene.

 Forum se nije držao Flitvejevog redosleda, a još manje se trudio da naslove prevede makar po smislu originala. Suštinski, to i nije bilo bitno, jer priče nisu bile povezane. Od 468 Flitvejevih sveski kod nas je objavljena dobra polovina. Iz nekog razloga, Forumova redakcija je posle stotog broja počela da štampa reprinte sopstvenog izdanja pod drugim naslovom. Reprinte ne treba brkati sa drugim izdanjem izvesnog broja svezaka. To drugo izdanje, uzrokovano dobrom prodajom i uspehom izdanja, imalo je isti naslov i nevešto precrtanu (neko iz redakcije?) i drečavo iskolorisanu naslovnu stranu prvog izdanja (veoma uočljivo na naslovnoj strani "Prerija gori"). I cena je bila različita (umesto 100, jedan dinar) i možda bi se na osnovu toga mogao utvrditi datum izlaženja tog ponovljenog izdanja pošto redakcija nije stavljala te podatke u impres. Prema tom impresu, imamo samo podatak da je urednik bio Tomislav Ketig. Da je za Crtane romane najodgovorniji, ustvari, bio Duda Milosavljević (naslednik Ivkovićeve strip imperije po zetskoj liniji) znalo se samo u krugovima bliskim redakciji i to nije bio javni podatak.

 Dolaskom Svetozara Tomića u redakciju, menja se dizajn naslovne strane i koriste se ilustracije španskih autora koje nemaju vezu sa sadržajem (Dečje novine istovremeno koriste originalne ilustracije Cowboy Picture Library za svoja pisana izdanja!), a reprinti objavljenih epizoda sa drugim naslovom postaju sve češći. Sa ove distance gledano, izgleda kao da je Forumova redakcija pokušala da ublaži očigledan pad kvaliteta serije koji je počeo da se pokazuje u engleskom izdanju.

To nije ništa čudno. Flitvej je oduvek bedno plaćao, otimao autorima autorska prava (nisu poštovali ni osnovno pravo potpisivanja autora), a njihovi likovni urednici (vrlo verovatno skroz nestručni -sudeći po dizajnu i kasnijim pričama autora) su stalno sitničarili i zakerali da bi šefovima dokazali da, eto, i oni nešto rade. Naravno da se pod takvim uslovima prvobitna sjajna ekipa italijanskih i španskih crtača brzo osula. Dinamika izlaženja je proizvela sve češće kršenje dedlajna za crtanje, angažovani su crtači sa tek dovoljnim crtačkim sposobnostima, teme su se istrošile, i, u drugoj polovine edicije CPL, kvalitet opada strmoglavo.

U takvoj situaciji, moguće je da je Forumova redakcija želela da poštedi svoje čitaoce koji su već imali visoke kriterijume od torture zvane industrijski strip. Po epizodama stripova objavljenim u brojevima preko 300, vidi se da od sjaja prvih sto brojeva nije ostalo skoro ništa. Zaključno sa 365. brojem (podatak za proveru, pošto sam prestao da pratim ediciju kada su reprinti postali sve češći), Crtani romani su se ugasili i postali obavezna uspomena za sve one koji su se slatko smejali Zlatnoj seriji i Lunovom magnus stripu. Onaj ko je pelcovan na Blasku, Breći, Kastilju, Bielsi i drugima, jednostavno nije mogao da prihvati dečji nivo Bonelijevih stripova. Izuzetak je bio, donekle, Teks Viler kojeg su radili i crtači poznati iz Crtanih romana (Tici i društvo), ali, mora se priznati, priče italijanskih scenarista ni izbliza nisu mogle da se mere sa onima iz Crtanih romana.

   Popis svih svezaka Crtanih romana se, mislim, može naći na UUPSovom sajtu ili na stripovi.com, nisam siguran. Iz raznih izvora došao sam do nekakvog spiska autora koji su sarađivali u CPL ali, nažalost, kraj njihovih imena nije naznačeno šta su radili. Na spisku za koji verujem da nije definitivan su:

Colin Merrett, Derek Eyles, Geoff Campion, Reg Bunn, C. E. Montford, Graham Coton, Alberto Salinas (u nekim spiskovima pobrkan sa bratom Jose-Luis Salinasom- autorom Ciska Kida), Tom Laidler, Ron Embleton, Peter Sutherland, Adam Horne, Colin Milburn, D. Gale, Gerry Embleton, R. Charles Roylance, Jesus Blasco, Bill Lacey, Mike Western, Robert Forrest, Eric Parker, W. Bryce-Hamilton, Hugh McNeil, Cyril Holloway, Frank Bolle, Roland Davies, Robert MacGillivray, H.C. Milburn, Patrick Nicolle, Edward Drury, Philip Mendoza, Joe Colquhoun, Septimus E. Scott, Vic Anderson, Selby Donnison, Tony Weare, George Parlett, Harry Bishop, Fred Meagher, Ian Kennedy, Armando Bonato, Terry Aspin, Franco Bignotti, Jorge Macabich, Peter Gallant, Virgilio Muzzi, Fred Holmes, Michael Moorcock, Ivo Pavone, Sergio Tarquinio, Frejo, Carlos V. Roume, Martin Salvador, Alberto Breccia, Arturo del Castillo.

Odmah se uočava izostanak Ticija, Đovaninija, D'Antonia, Bielse i Bermeha, pa je vrlo verovatno da taj spisak pati od mnogo nedostataka.

Neki podaci su sigurno izgubljeni za sva vremena, ali ne treba se previše jesti oko toga. Ti podaci su važni samo napaljenim kolekcionarima i malobrojnim cepidlakama. Vremenom će još ponešto isplivati na svetlo dana ali to neće bitno uticati na pravu suštinu Crtanih romana: što je dobro, uvek ostaje dobro. Za sva vremena.

Tekst napisao:Jovan Palinković, naslovnice i popis: Bojan Lavrič