Divovi dobra i zla - analiza jednog multiverzuma

Zagor

U Novu godinu ulazimo s analizom esencijalnog djela Zagorovog opusa...

Uvod

Biti objektivan po pitanju Sclavija i Ferrija je skoro svim članovima koji su samo zavirili u neki topic na temu Zagora ili Dilana Doga nemoguće. Ili ih vole ili ih mrze, sredine gotovo i da nema, a ignorisati ih može samo neko ko sa ovom dvojicom junaka nema nikakvog čitalačkog susreta. Takav uticaj na čitalačku publiku ima i sami Zagor, kakva ironija. A spojiti to troje...

Da li je ovaj div od 500 i kusur strana najbolji, ne vredi ni diskutovati, pogotovo ne nakon toliko diskusija na granici konflikta na ovom sajtu. Da li je Tiziano Sclavi ovom epizodom dao svoje najbolje životno delo, odmah se može reći da nije. Dovoljno je setiti se “Morgane” i “Ničije priče”. Pozitivan odgovor može samo da se da na pitanje da li je ova priča najkvalitetnija u čitavom Zagorovom serijalu, jer ona to bez ikakve trunke sumnje zaista i jeste. Ali, ovom recenzijom neću ni pokušavati to da argumentujem. Ovo mi je samo jedini način da “vrtešku univerzuma u svojoj glavi” povodom ove priče konačno zaustavim, stavljajući dole konkretnu analizu dela, a i time ostavim kakav-takav normalan tekst njegove recenzije jer je greh da jedna od najdiskutovanijih priča ovog sajta ostane na opisu gole fabule.

Sumnjam da ću biti na nivou jednog Vladimira “Djoleta” Tadića, ali se nadam da će moja ruka jedne ovakve epizode biti dostojna. Ono što čega sam od samog početka svestan je da ova epizoda ne može i ne sme u par crta biti obrađena, kao što se ne mogu svi njeni elementi obuhvatiti u jednu celinu, pa vam se svima unapred izvinjavam zbog dužine teksta.

Gospodar Darkwooda i Demon ludila

Puka je sreća što je jedan lik koji sam sebe proglašava gospodarom jedne male “zemlje” i gomilom ‘naroda’ opstao na sceni punih pedeset godina, jer mora se priznati da je njegov model u nepromenjivom obliku koji je nastao u ranim šezdesetim počeo da zastareva i zrelije čitaoce etički vređa. Ne može neko tako samozvano da daje sebi za pravo da sprovodi zakon u sukobu dvaju rasa, ne može tolika nadmenost i sujeta biti toliko hvaljena od strane autora i idealizovana (“Sada ću otići na sastanak poglavica, koji je sazvan a da mene niko nije obavestio. I ako se Shalak ili ko drugi usprotivi mojim zakonima, sigurno će umreti! ... bolje bi mu bilo da ne bude više ovde kada se budem vratio, jer neću biti milosrdan kao što sam bio prema Arkonu! Duh sa sekriom je rekao!”). Koliko je uredu da glavni lik nekog stripa da koristi sujevjerje jednog naroda radi sprovođenja volje, čak je i sami Nolita nehtejući osuđivao postavljajući pred Zagora, a time i pred čitaoce, likove poput Iron Mana, Eskima Neranjivog, Obojenog Čoveka, Supermajka i slične. Jedini mali, ali za ovaj tip stripa presudni plus, su Zagorove plemenite ambicije stvaranja utopije. Tako do danas ne bi funkcionisalo, da nije bilo prelomnih epizoda kakve su “Demon ludila” i malo kasnije naglo sazrevanje serijala i otvaranje novih horizonata sa “Nestalim istraživačem”.

U “Demonu ludila” skoro tri decenije psihičke i fizičke borbe protiv svih vrsta zla kod Zagora konačno uzimaju svoj danak. Poreklo njegovog ludila je nebitno, Hellingen je tek u drugoj polovini priče dat kao opravdanje radi fabule (u okviru ove teme). Scena sa jelenom i sa zecom u ‘Košmarima’ je bila dovoljna da neko ko je sebe držao jakim koliko psihički toliko i fizički počne da gubi samopouzdanje. Samo do dan ranije Zagor je bio nepogrešiv, neustrašiv, nepobediv i voljen od svih koji iole poštuju moralne i pisane zakone (a da ne govorimo o ZAGOROVIM ZAKONIMA), a odjednom tog “lepog i mirnog jutra u Darkwoodu” Zagor ulazi u krizu identiteta koju pokušava leškarenjem u kolibi u močvari da nekako zaboravi. Zbog toga na Perijevu “lakonsku poruku” reaguje skačući momentalno na noge. Ponovo se oseća potrebnim nekome i ima priliku da samom sebi ponovo dokaže sopstvene kvalitete. Odmaranje nije pomoglo, ali akcija hoće.

Da samopouzdanje nije nimalo vraćeno dokazuje njegovo ponašanje u susretima sa Akotom i kasnije sa vojnicima iz Fort Pita. Sagovornici iskazuju sumnju u njegovo rezonovanje, što povređena mu sujeta u kombinaciji sa već poljuljanom svešću rezultira nasilnim reakcijama. Kada je neko kralj, makar samozvani, dignut nos je nešto sasvim normalno. Zagor je za sve godine svoje vladavine egzistirao kao neko iznad svih ostalih, njegova sujeta je dugo hranjena i svakim danom postajala sve veća. No, savetodavni Akotov stav, zaključak vojnika da je pogrešio ili da je poludeo su elementi koji ga “spuštaju” među ostale grešnike...Na to nije navikao. A kako je sve uglavnom postigao snagom, svestan da je nadprosečno jači od mnogih, nasilje je jedini način ponovnog uzdizanja u oblake. Ranije bi ovakve burne reakcije Zagor potisnuo i zadovoljio se rečima, ili, češće, šakama, da ućutka ‘”drskog” sagovornika.

Jedino što je u svoj toj unutrašnjoj borbi pomoglo da ne dođe do potpunog ludila je povezanost sa indijanskom religijom, koja ima sebi svojstven običaj da sve živo prepiše nečemu što ima konkretan identitet - božanstvu. Zbog toga Zagor umesto o ludilu govori o Demonu ludila Ah-eh-naju. Apstraktno biće koje je, kako deca kažu, “krivo za sve”. Mnogo je lakše kada neko sebi kaže “zaposednut sam od strane Ah-eh-naja” nego ”ne, ja nisam lud”. Više ni u fizičkom sukobu sa vojnicima ne dobija sigurnost u samog sebe, iako je borba ono što mu najviše leži. U jednom trenutku shvata da se bori protiv najboljih prijatelja i zastaje, da bi momenat kasnije u njima video svog mrskog neprijatelja Ah-eh-naja i krvnički nastavio borbu. Koliko god konkretan po pitanju oblika, Ah-eh-naj je ipak apstraktno biće koje po Zagoru koristi sve oko njega kao šahovske figure koji lagano stežu obruč. Ah-eh-najovci leže na zemlji, on i dalje stoji. Kakav lep beg iz mučke stvarnosti. Kratak ali sladak.

Nasuprot Nolitinoj idealizaciji Gospodara Darkwooda, Sclavi od njega ovim momentima pravi čoveka od krvi i mesa, opozitno klasičnoj idealizaciji glavnog junaka iz 60-ih i 70-ih godina. Ne samo čitaocima nego i samim likovima serijala. O stabilnom heroju bez mane i straha nema više niti slova.

Buđenje

Definitivnu predaju Zagorovog uma u vrtloge ludila Sclavi sprečava, reklo bi se u zadnji čas, stavljajući ga na drugačije muke. Nije se to desilo Hellingenovom ispovešću u pećini. Videli smo da je Zagor još uvek bio prilično nestabilan kada je posle tog susreta i naizgled završnici priče zamalo zadavio trapera Henrija, ni krivog ni dužnog. Vest o smrti prijatelja, Tonke, nije opravdanje za onakvu reakciju. Njegovo ludilo se stavlja na stand-by tek pobunom Mohawka i potencijalnim sveopštim ratom. Opet, to su muke koje Zagoru ne bi bile strane da nije shvatio kako celog života vodi borbu bez granica, smisla i svrhe. Prvo s Makuatijevim rečima koje nije mogao da ignoriše.

"Sve sam video, Zagore...Video sam okrutne i nezastavljive bledolike i video sam kraj svog naroda...Neće proći ni sto proleća, a mi ćemo biti uništeni...a kad prođe dvesta proleća nećemo više ni postojati...naš narod će biti istrebljen...Video sam da nam nema pomoći ni ako pokušamo da se mirnim putem dogovorimo s bledolikima. Video sam da tvoj san o miru, Za-gore Te-neju, nije ništa drugo do samo običan, nestvaran san...Vrlo brzo će početi da duva smrtonosni vetar, koji će označiti kraj postojanja indijanskog naroda..."

Čak i Darkwood koji je do sada bio pravi zemaljski raj, utočište različitih naroda i rasa koji žive u harmoničnom zajedništvu, postaje bure baruta koje samo čeka na varnicu da eksplodira. Mir na kraju uvek bude, ali ratne sekire su previše plitko zakopane. Realističnost u Zagoru ovog stripa nasuprot bajkovitoj priči o ‘’super’’-junaku je u tome što likovima u ovoj epizodi nije bitno gde je čija zemlja, koji su dobri a koji loši, kojima je mesto u toj šumi a kojima nije. Bitno je samo da ta večna neizvesnost jednog privremenog mira konačno stane. Indijanci više ne razmišljaju o postupku teranja bledolikih iz svoje zemlje već samo o tome da makar sa nekadašnjim dostojanstvom poginu u pravoj i časnoj borbi i stanu ponosno pred Manitua. Zagor kao mirotvorac postaje nepoželjan. Ne zato što ih je lagao ili nešto slično, nego samo zato što ih je dugo držao u iluziji. Zato Shalak ne dobija pečat negativca kao njegov ubica.

"Ne kajem se...raskrinkao sam jednu prevaru, lažan san...i nadu da će vladati mir...sada kada je tvoja slava prošla...a ja pobedio...i moje srce krvari kao i tvoje, Zagore."

Zaista, koliko god ga mi kao čitaoci mrzeli do ove scene, kao nekog tipičnog Bonellijevskog pobunjenog ratnika, “zmije zvečarke koja zveketom parališe svoje žrtve”, na koji način možemo posle ovoga da ga na bilo koji način osuđujemo? Mislim, svi mi volimo Zagora, ali ovde Sclavi sve naše simpatije okreće prema Shalaku, a naše je samo da nemo stojimo kao svedoci tog tragičnog žrtvovanja, upravo kao i poglavice, i da u tišini odemo dalje. Prema Zagoru ostaje samo osećaj sažaljenja.

Nakon Zagorovog buđenja, bukvalno i figurativno, slika Darkwooda se menja a Zagor napokon puca. Sve za šta se borio celog života, celi njegov svet, je počelo da odlazi u dim nakon samo nekoliko dana. Rajski Darkwood je postao Haos, njegov život je lišen svoje svrhe, a mir je sad samo daleki kaiš nekog stripa...sve se srušilo. Sclavi nam ovde daje nezaboravne scene, kojima on kao autor nije morao da napiše niti jednog uobičajenog didaskalskog slova. Tu Ferrijeva slika govori hiljadu reči.

Nema više sanjarenja, niti čuvanja ugleda a kamoli mogućstva izbora na kojoj strani se pravda nalazi. Jedino što je mogao da uradi je da zajedno sa svojim štićenicima krene u samoubilački rat u kojem će makar čista obraza i časti moći da završi sa svojim unutrašnjim demonima. U tome i jeste njegova ljudska veličina. Neko ko je posrednik između dvaju zaraćenih strana uvek ima čist izbor da se povuče i pobegne teškoj stvarnosti. Primera radi, zar nije jedan Lazarus Ledd to milje puta uradio kad god zagusti?

No Zagor je uvek bio maksimalno posvećen samo svom idealističkom snu i on van svega toga ne može da egzistira. Mit o Gospodaru Darkwooda više ne pije vodu, herojstvo dobija nove i realnije oblike, manje marvelovske a i njegov svet je odavno izgubio svoje temelje, ali u njemu uvek postoji ono nešto, nagon koji ga uvek tera da skoči ravno u čeljusti i da se bori dok god ima krvi u njegovim žilama. Samo što to ovaj put radi svestan da će se na ovaj ili onaj način čeljusti sklopiti na njemu.

Ne...ovo nije vreme slave, ni junaštva...a što se tiče pravog puta...još uvek ga ne znam...a možda nikada neću ni saznati.

Zbilja, jedini pravi put je bio onaj samoubilački. Bitka u utvrdi Henri, gde je definitivno sve iz njegovog sveta nestalo (Chico, Perry, Ikarovo pero...), je trebala da završi njegovom smrću, ali ne. Taj čin je na kraju morao da izvrši sam na sebi, pred grobom svog najmrskijeg neprijatelja.

Iako je tu u pitanju čisto samoubistvo, tok proteklih događaja od njega pravi mučenika (po hrišćanskom verovanju) i heroja (po indijanskom verovanju) što ga dovodi pred samog Tvorca. Ovde nas Sclavi naglo vraća na stare vode, ali u mnogo opipljivijem obliku. Zagor iz običnog čoveka ponovo raste u Gospodara Darkwooda, ovaj put zaista kao glasnik Manitua i neko ko će sprovoditi pravdu u Njegovo ime, pročišćen i ponovo rođen. Sclaviju nikada nije bila namera da izvrgne ruglu klasični model Duha sa sekirom, već samo da jednom liku da nove granice i od strane čitalaca mnogo prihvatljivije poglede. Dobili smo jednog novog Zagora, realnijeg ali i uzdignutog i produhovljenog, konačno dostojnog titule pravednika koju je uvek nosio. (“Kako bi mogao izgubiti kad se borio u ime Manitua”)

Demon Hellingen

Sama istorija ovog lika je neverovatno interesantna. Ludi naučnik je u 60-ima i 70-ima bio uobičajeni model negativca, ništa novo. Danas to izgleda smešno ali Hellingen i njegov metalni div Titan su u svojoj prvoj pojavi bili jedan veliki šok za čitalačku publiku, pre svega zato što nije bilo za očekivati da jedan šumski čovek u svom repertoaru ima borbu sa tehnologijom budućnosti (za njegovo vreme). Danas je ta epizoda sa susretom Zagora i Hellingena poprilično naivna, kao i sledeće dve koje su usledile. U trećem susretu, “Nulti čas”, ludi naučnik je zaista obećavao (u očima autora) ali to jednostavno nije bilo to. Bilo je dovoljno samo da se Zagor nekako dovuče do njega i ščepa ga za vrat da bi celi dijabolični i lukavo smišljen plan otišao u dim. Jednostavno, to je i tada bilo previše naivno da bi jedan čiča u crnoj halji dobio status arhi-nemesisa serijala. Ne pored Rakosija i Kandraxa koji su i u prvom susretu zadali prilično muka glavnom junaku i kojima su autori napravili prilično dobre priče.

No, uprkos svemu, Hellingen je svakako posle “Nultog časa” morao još jednom da se pojavi. Ta sledeća pojava je ga je lansirala visoko iznad modela ludog naučnika. Sam Bonelli reče da mu je takva priča bila u glavi još dok je pisan “Nulti čas”. Zbog nje Hellingen po prvi put u serijalu nije “ubijen” u završnici. “Invazija šeste planete” je dugo u njemu sazrevala, punih šest godina, i to je rezultiralo savršenom avanturom koju danas uvrštavamo u kultne. Ono šta bi budućim scenaristima zadalo velike glavobolje oko potencijalnih nastavaka je činjenica da je Hellingen na kraju ove avanture definitivno uništen, na oči likova i čitaoca. Resurekcija nemoguća. Ludi naučnik je stigao do samog vrha svojih potencijala i svaki mogući nastavak je unapred osuđen na propast. Niko nije lud da se prihvati takvog posla. Boselli je šesnaest godina posle avanture sa Akronijanima ponudio rešenje tipično za moderno doba stripa, ali Sclavi...

Za scenaristu Sclavijevih kvaliteta, povratak Hellingena nije mogao da predstavlja problem. Jednostavno, zašto bi ga oživljavao ako i mrtav može Gospodaru Darkwooda izaziva gadne glavobolje? Neću sad da prepričavam kako se vratio. Nema potrebe, a ionako sam se već previše razmahao sa olovkom. No, zanimljiva je Sclavijeva ideja na prikaže tehnološko čudo (svemirski brod) kao Hellingenov pojam raja. Zapravo, hipoteza da svaki čovek vidi raj iz svog ličnog ugla kruži naučnim krugovima već decenijama.

Od svih negativaca koje je Zagor jednom (ima li takvih?) ili više puta sreo u svom životu, Hellingen je uvek bio, lucidan kakav jeste, strastveno naklonjen činu osvete, što je bitan detalj za “Demona ludila”. Maločas, gore, nisam slučajno spomenuo Zagora kao mučenika iz hrišćanske i indijanske perspektive, pošto je upravo takav totalna suprotnost Hellingenu. Hellingen je iz susreta u susret više bio naklonjen samoj osveti nego osvajanju sveta (dve stvari koje hrane jedna drugu), a upravo osveta je ona koju svaka religija na svetu osuđuje na tminu, jer suština svakog verovanja je ustvari praštanje. A osveta je od samih početaka hranila tj. jela Hellingenov um (setimo se ogorčenja zbog nerazumevanja društva i naučnog kolegijuma još od prve pojave). Religiozno, a i naučno, osveta i ostali tipovi ogorčenja jednog uma, dovode do golog ludila, zbog količine adrenalinskog pritiska na mozak. Tako smo, da li slučajno ili namerno, videli Hellingena kako iz susreta u susret sve više obuzima ludilo, da bi u ovoj epizodi premašilo i te opsege.

Količina mržnje u njemu, želja da ispuni svoju osvetu, mu nije dopustila ni da smrću nađe mir. Naprotiv, njegova strast dolazi do toga da izgradi svoj novi svet, šahovsku ploču po kojoj on pokreće figure. Takva uloga, već spomenut motiv osvete, kontriranje Manituovoj volji (tj. savetima), odbijanje shvatanja samog lika Manitua, destrukcija svega što je Dobro, zlo radi zla, ambicija osvajanja svemira i uništenja Zemlje, sujetna ambicija stvaranja zvezde Hellingen od uništene Zemlje, pilotiranje rajskim svemirskim brodom (Manituovim carstvom), moći date od Manitua koje koristi u lične dijabolične svrhe, uloga tvorca sveta koja je slika i prilika Pakla...svi ovi detalji od njega prave sliku i priliku samog Nečastivog, Satanu Zagorovog serijala ili njegovu desnu ruku, a njegov Darkwood postaje sami Pakao. Sam Sclavi nas okreće u tom smeru Hellingenovom izjavom: „A što se samog pakla tiče, zar nisi već shvatio da je ovo Pakao?

Valja napomenuti i samu scenu u Rakumovoj pećini u brdu Naatani, gde je trebalo biti finale Hellingenovog dijaboličnog plana i vrhunac osvete. Naime, čitav njegov plan je išao do te tačke, a tu imamo goli dokaz da Zagorova smrt nije njegova ambicija. Tu je pažljivi čitaoc već mogao da nasluti kompletan Sclavijev koncept, samo da nema navike da se Zagorove avanture čitaju iz cuga.

Plan je u početku bio da on sam sebi dokaže, kao i Zagoru, da je njegov um iznad uma jednog primitivnog čoveka („Ne verujem da si ikad čitao „Robinzona Krusoa“. Ustvari, sumnjam da uopšte znaš da čitaš hahahahahahaha...Vidi, vidi, šumski čovek poznaje literaturu!“). Zbog toga nametnuto ludilo cele priče. Imperativ je bio da se jedan stabilni čovek iz šume dovede do lucidnosti kojom je Hellingen uvek bio prozivan. Ispunjenje tog plana bi za Hellingena značilo stopostotni trijumf, a saznanje da je on uzročnik svega toga, malo pre nego će da ga dokrajči, bi bila jagoda na šlagu za tortu. Potvrdu toga imamo u nagloj promeni situacije nakon Zagorove izjave, i potvrde da se izborio protiv „Ah-eh-naja“, situacija se naglo menja:
Zagor:„ Ne! Sve ovo je samo još jedna iluzija! Nećeš uspeti da me prevariš!
Hellingen (zamišljeno):„Iluzija? Možda, a možda i ne...

Tu se u Hellingenu rađa osećaj neispunjenja čina osvete. mogao je jednostavno „da ga zgnječi kao mrava hahahaha“ ali to nije bilo to. Ludilo nije uspelo, ali je mnogo sočnije da jednostavno sruši sve u Zagorovom svetu-mir u Darkwoodu, prijatelje, ambicije, snove...U tom trenutku se Hellingen uzdiže do modela Nečastivog i počeo je zaista da pomera sve figure po svojoj ploči. Dovodi Čika, Perija i indijance u pećini, dopuštaju da ga „ubiju“ da bi Zagor odahnuo i mogao što lakše da živi po starčevom novom scenariju, napisanom i vođenom iz senke.

Budući da je sve vezano za Hellingena počelo sa osvetom, moralo je upravo da se završi sa opraštanjem od strane Zagora (simbola svega što je Dobro) i njegovim pokajanjem. Pokajanje njegovu dušu vodi prema svetlu, prema Tvorcu, a njegove poslednje reči, naočigled obične, u sebi sadrže mnogo simbolike - „Addio“ ( zbogom ) je izvedenica sačinjena od predloga A (KA) i DIO (BOG) što nam što je moguće jasnije govori da je Div Zla našao svoj put ka prosvetljenju...više nije izgovoreno „tiho“.

Sclavijevi univerzumi

"Znajte da postoji onoliko svetova koliko i umova."
"Ali, koji svet je naš?"

Zaista, u kom svetu počinje ova priča, a u kom se završava? Koliko je moguće dešifrovati hladne glave ono šta nam Sclavi nudi, a da se u nama kao analizatorima ne javi makar mrvica sumnje po pitanju naših teza? Odavno se on pokazao majstorom izazivanja vrtoglavice kako likova o kojima piše tako i čitaoca. O njegovoj genijalnosti je najbolje da ništa i ne pričam, jer se time gubi smisao analize, ali moram makar ovako da je spomenem.

Ako sve postavimo kao neku piramidu, gde je jedan svet „pravi“ i „realan“ onda je neizbežno flashback sa vračem što priča deci priče uz logorsku vatru smatrati upravo „realnošću“. I to ni manje ni više, našom realnošću tj. prošlošću naše realnosti. Legenda i Zagoru je samo priča za malu decu nacrtana na komadu kože tj. na stranicama jednog stripa. Time se malo vraćamo na početnu tezu da je Sclavi ovom pričom pomalo osuđivao klasični model serijala o Duhu sa sekirom. Samo u stripu, u svetu bajki, može da vlada harmonija između dvaju rasa ili naroda, dok u stvarnosti „brojni ratovi i dalje potresaju našu zemlju“. Ali takve priče (dečije) nisu bez svoje vrednosti, jer u sebi nose poruku. Zagor je toj deci u selu simbol pravde, Manitua, mira, ideala i on tim rečima daje neki smisao a deci snagu da svoju stvarnost vide što svetlijom, u golom mraku ratnog doba. (Da li to i nama Sclavi šalje poruku?)

Van tog flashbacka je prava zbrka, vrteška Sclavijevih univerzuma (ili svetova, zavisi kako nam je lakše da ih tumačimo). Suština je u tome da je svaki čovek tvorac svog sveta i da svaki čovek stvari oko sebe vidi na svoj način i da ih na svoj način tumači. Dakle, cela ova priča zapravo nije priča o Zagoru nego upravo o Hellingenu, pošto je sve ovo o čemu smo pričali njegova lična iluzija i igraonica. Zbrka nastaje zato što je i Zagorov svet čista fikcija, upravo kao i Hellingenov, a ovde se ta dva sveta ukrštaju i tu nastaje sveopšte ludilo („Svet iluzija“) gde se konkretno i apstraktno ne razlikuju, gde je iluzija iluzija ili obična projekcija, gde snovi nanose rane a nemoguće postaje realnost. „Budi oprezan, Duše sa sekirom, jer se od sada može svašta desiti. Svašta! “, najavljuje Sclavi. U svoj toj zbrci, u temeljima Hellingenovog sveta, bili smo svedoci Zagorovog ličnog projektovanja svoje stvarnosti, kada se kretao „Lavirintima Ah-eh-naja“.

Iako je taj „lavirint“ rezultat učinka Akotovih droga, on nam pokazuje koliko lična stvarnost individue može da postane opipljivom, pa makar ona bila i u samim snovima/košmarima. Ovde snovi i čovekova lična stvarnost postaju jedno. Takođe, Sclavi nas upućuje na samu prirodu ljudskog uma-ono je zapetljan i uzak lavirint u čijim tunelima se kriju najstrašnija bića rođena iz ljudskih strahova, a samom čoveku su tuneli njegovog uma tesni, neprohodni i mračni. Zbog zbrke u košmarima sopstvenog Lavirinta, kad se prva stvarnost meša sa novom još strašnijom, poljuljani Zagorov um pokušava da shvati razliku između snova i jave, i tu ne uspeva. Čak ni mi, hladni posmatrači, nismo u stanju da mu na to damo odgovor.

Sve ovo što je Sclavi servirao ima puno odgovora, neki su očigledni i nema potrebe čak i da se spomenu, a za neke se moramo posebno oznojiti. A kako Sclavi ima običaj da sve završava pod znakom pitanja, zagonetke oko ove priče i dalje ostaju. Na primer, ako je u Hellingenov svet dovučen samo Zagor, a ako su Čiko, Peri, Tonka, Ikarovo pero, Forbes, Šalak i svi ostali samo Hellingenove figure koje su Zagorovim povratkom u svoj svet vraćeni živi i zdravi (ustvari, gde su ga jednostavno čekali.), kakav je status likova Akota i Makuatija? Ako svaki od gore navedenih ima svoje ja u svakom svetu/dimenziji/univerzumu kako to da su ova dvojica prikazana bićima koji su univerzalni, tj. nemaju svoje dvojnike? Akoto se žrtvuje za Zagora i staje rame uz rame sa Manituom. Makuati vraća Zagora u život (bukvalno, reklo bi se) i verovatno je tim vaskravanjem Manituu platio životom. Žrtva, dakle. Ali to ne daje odgovore na naše pitanje.

Ja mogu samo da naslutim, budući da su obojica vračevi (oni koji su u stalnom kontaktu sa Manituom tj. Tvorcem) a to je opet moje lično gledanje na stvari, nikako odgovor.

Ako uzmemo da je Tvorac jedan jedini (kako god ga ko zvao) onda su njegovi glasnici (vračevi, sveštenici) takođe jedni i univerzalni, a njihovi hramovi (vračeva koliba, Akotova pećina) su univerzalni svet nezavistan i odvojen od raznolikosti miliona svetova. Oni dakle delaju kao i Tvorac u svim svetovima i zbog toga njihova žrtva za pojedinca ima veliku vrednost (Kiki Manitu: „Tebi sam Zagore dopustio da me vidiš čak dva puta. Treći će verovatno biti poslednji“). Da ne bi ovim nastala još veća zbrka (ma nemoj! kako to misliš da jedna osoba dela totalno različitim dimenzijama) moram napomenuti da, pošto svaki pojedinac tvori univerzum sam za sebe, da svaki od tih univerzuma po Sclaviju ima zajednički temelj, a da su razlike između samo subjektivne nijanse. To su paralelni svetovi u kojima je sled događaja isti šta god se u kojem dešavalo. Zagorov lični svet je za Zagora stao kad je ovaj bio van njega, no kad se vratio čekalo ga je sve isto kao i u Hellingenovom – otišao je u logor Mohawka, Baron Ikarovo pero je konstruisao UFO1, Zagor se upoznao sa kapetanom Forbesom...ma zbrka je samo pokušati bilo šta od ovoga analizirati. Hellingen je samo malo poljuljao harmoniju između tih univerzuma i zbog toga mu je Kiki Manitu dao napraviti njegov sopstveni, izolovan, gde je neće totalno poremetiti. A opet, i tako izolovan svet je doneo mnoge promene u ostalima. Od Zagora je napravio ratnika u ime Manitua, a koštao je života dvojice vračeva. No, ko može reći da je upravo tako nešto Sclavi hteo da kaže?

Zaključak je međutim jedan jedini. Tiziano Sclavi nam je dao jedinstvenu priču u Zagorovom serijalu, prostora da u njoj učestvujemo svojom sopstvenom maštom i materijal da svako od nas napiše svoju sopstvenu analizu. Hvala, Sclavi.

A svim čitateljima želimo sretnu Novu godinu! Živjeli!

Anketa

Što vam je najinteresantnije na stripovi.com?

Rezultati

Arhiva

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Kaznionica na jezeru
    Kod: ZG MX 18
    Ocjena: 63%
    Vrijeme: 30.7.2014. 12:08:00
    Autor: King Warrior
    Broj komentara: 11
    Broj pogleda: 1412
  • Crna krv
    Kod: ZG LUSP 30
    Ocjena: 61%
    Vrijeme: 10.7.2014. 21:12:00
    Autor: King Warrior
    Broj komentara: 14
    Broj pogleda: 1332
  • Verybadovo oružje
    Kod: ZG ZS 786-788
    Ocjena: 57%
    Vrijeme: 22.8.2014. 17:24:00
    Autor: DeeCay
    Broj komentara: 11
    Broj pogleda: 1088
  • Doktor Knox
    Kod: ZG ALM 13
    Ocjena: 60%
    Vrijeme: 18.8.2014. 23:21:00
    Autor: King Warrior
    Broj komentara: 10
    Broj pogleda: 1051
  • Izvor života
    Kod: TX ZS 219
    Ocjena: 40%
    Vrijeme: 17.7.2014. 23:41:00
    Autor: bjelolasica
    Broj komentara: 4
    Broj pogleda: 854

Aukcije

Forum