Osećaj neiscrpnosti opusa - Brüsel ili Bruxelles

Superman

Ući u Opskurne gradove je kao ući u san koji dugo traje. Mogu se isto tako uporediti s ogromnom katedralom (čak i vizuelno, to je sasvim opravdano). Prilazili joj od spolja ili iznutra, ostajemo gotovo nemi pred njenom složenošću i lepotom koju su stvorili dvojica tihih opsenara i čarobnjaka, Benoît Peeters i François Schuiten...

Objavljivanje prve četiri knjige Opskurnih gradova (Bedemi Samarisa, Urbikandska groznica, Toranj i Putovanje u Armiliju) u izdanju zagrebačke Fibre jeste jedan od najvažnijih izdavačkih prevodilačkih poduhvata 2011. godine. Jedno od nezaobilaznih dela stripske kulture je konačno pred nama. Prethodni izostanak makar pominjanja vrednosti ovog ogromnog stripskog ciklusa u ovdašnjoj stripskoj kritici pripadao je zabrinjavajućoj tišini i neosetljivosti na neka od pomeranja stripskih paradigmi u svetu. Jedini važan izuzetak bio je tekst Nejasni gradovi objavljen pre osam godina upravo u „Kvadratu“ (br. 14), tekst koji su, kompilirajući iz različitih internet izvora, preveli Darko Macan i Ana Đokić-Pongrašić.

No, započeću priču još od „pradavne” 1990. godine kada sam odlazio u knjižaru “Srpske književne zadruge” preko puta zgrade “Beograđanke”. U knjižari su u desnom odvojenom odelu prodavali strane knjige i sripove na francuskom jeziku. Već tada, knjige su postajale gotovo nedostupno skupe; ipak, želeli smo ih s glađu koja je nadolazeća nemaština samo dražila. Stripove su dobijali iz Francuske i Belgije. Još mnogo ranije, iz jednog drugačijeg mentalnog doba, osamdesetih u Jugoslaviji – bilo je to doba opšte psihološke gladi za informacijom koja dolazi iz velikog sveta – znao sam da se stripovi mogu “čitati” i na jezicima koje ne poznajemo. Gledali smo slike i zahvaljujući moći grafičke naracije rekonstruisali i ono što nismo mogli da prevedemo. To je naročito vazilo za izrazito snažne crtače koji su proizvodili vizuelne svetove "po sebi i za sebe". Jedan među njima bio je François Schuiten, čije sam ime (tada još nisam znao da mu se prezime izgovara Shauten, s kratkim naglašavanjem „a“) zapamtio pročitavši par njegovih radova u tada sjajnom (ne i kasnije, u devedesetim) američkom časopisu Heavy Metal na koga me je nekoliko godina pretplaćivao moj stari gimnazijski prijatelj Stanislav Đorgovski, danas svetski poznati astrofizičar pod imenom George Djorgovski na univerzitetu Caltech, koji je, u to vreme, već godinama živeo u Berkeleyu (bio je prva ptica selica koja je iz mog beogradskog života još 1980. godine odletela na Zapad).

Želeo sam bliže da upoznam svet Schuitenovih stripova, čak i po cenu nemogućnosti čitanja teksta u balončićima. Naručio sam jedan Schuitenov album preko knjižare i nekoliko meseci s nestrpljenjem iščekivao (nikada se nije tačno znalo koliko će se morati čekati). I onda je Schuiten došao i potpuno me vizuelno omađijao tokom upornih prelistavanja, dakle čisto vizuelnog čitanja. Njegov strip kao da je za glavnog junaka imao arhitekturu i prostor sam, a manje likove koji su ih nastanjivali. U toj omađijanosti bilo je i nečeg zastrašujućeg. Upravo tih godina otkrio sam da se ne bojim samo visine (pogled u dubinu od koga hvata vrtoglavica) nego da povremeno patim i od agorafobije – straha od otvorenog prostora. Moja verzija agorafobičnog straha nije se sastojala od straha od previše ljudi na trgovima nego od straha od “dubine” prostora samog. Ako bih prišao soliteru, izdvojenom od ostalih zgrada čistinom koja ga je okruživala, i naglo pogledao uvis u pravcu građevine, umeo je da me spopadne osećaj straha da ću pasti “u nebo”. “Gore” je, brzinom preokretanja peščanog sata koji je iscureo, postajalo “dole”. Strah sam po prvi put osetio kad sam prilazeći soliteru tadašnjeg Centralnog komiteta na Novom Beogradu, onom istom soliteru koji ce deceniju kasnije bombardovati NATO, naglo pogledao naviše, ka fasadi i nebu iza nje. Ne bih previše da se upuštam bilo u psihoanalitičke bilo političke implikacije zašto se strah prvi put pojavio baš na tom mestu, a ne nekom drugom; svi ostali soliteri koji bi mi kasnije izazvali istu vrstu straha nisu imali ama baš nikakve povezanosti s politikom. Nisam poznavao ili čuo za nekoga ko je patio od ove fobije, pa sam bio potpuno užasnut otkrićem za mene nove vrste straha. Morao bih da spustim pogled i da se polagano krećem uz samu zgradu, nipošto ne dopuštajući sebi još jedan pogled na gore. U Schuitenovim stripovima prepoznao sam ovu fobičnu fascinaciju dubinama prostora stimulisanih ovaj put gustim prisustvom visoke arhitekture. Zvučalo neverovatno ili ne, njegovi stripovi su mi pomogli da se oslobodim straha i prepustim fascinaciji čitanja. Imaginarni Schuitenovi svetovi su bili čudesniji, strašniji od stvarnih, a ipak lakši za podneti. Najbizarniji njihov učinak je bio da su, eto, pomogli izlečenju jedne fobije.

No, ovde priča tek počinje. Druga ptica selica iz mog intimnog okruženja koja je otišla da živi na Zapad bila je niko drugi do - ja sam. Osećaj je bio još čudniji od onog osećanja odvojenosti i nedovršenosti priče o prijateljstvu s mojim gimnazijskim prijateljom. Kada bih prolazio pored zgrade iz koje se prijatelj odselio, osetio bih njegovo intenzivno prisustvo-odsustvo. Toga nisam mogao da se oslobodim. Gledao sam neke filmove, jos živeći u Beogradu, i osećao u svesti njegovo prisustvo, bio je odsutni sagledalac, na neki način ipak zajedno sa mnom. Kasnije sam shvatio da ovo može da se koristi kao metoda uporedne interpretacije u humanističkim disciplinama koja obuhvata dva koordinatna sistema, zovu je simptomalno čitanje. Kada sam pak ja otišao, shvatio sam da sam i sam postao taj “odsutno-prisutni”. Nisam bio ni tamo ni ovde, bez obzira da li ćemo “tamo” ili “ovde” pripisati zemlji iz koje sam otišao ili Holandiji u koju sam došao, Beogradu ili Amsterdamu. Jedino rešenje koje sam pronašao bilo je da prihvatim da je “ovde-tamo" prisustvo i odsustvo postalo moja priroda koju sam, možda, oduvek posedovao ali sam je tek odlaskom izoštreno prepoznao, da naučim da to prihvatam ne samo kao usud nego i kao preimućstvo.

Priča se ipak nastavlja ne u Amsterdamu nego u Bruxellesu. Prvi put sam ovaj grad posetio 1999. s prijateljima tokom jednodnevnog izleta. Pitao sam se šta ćemo u Bruxellesu, glavnom gradu nove države u mukama birokratskog porađanja - Evrope. Zamišljao sam ga onako kako valjda zamišljam Washington (u njemu nisam bio), kao veliki, relativno dosadni administrativni grad. Jedino poređenje koje sam u mislima mogao da napravim bio je Den Haag, administrativni centar Holandije i koji zaista jeste, usprkos povremenih bleskova lepote, pomalo dosadan. Ima, međutim, jedna stvar sa Den Haagom, za razliku od drugih holandskih gradova, u njemu postoji element nereda, preticanja planiranja grada, otimanja grada od svojih planera, prerastanja veličine u nered. I baš taj element nereda podsetio me je na Beograd. Nailazio sam, ne doduše često, na delove ulica koje su mogle pripadati Beogradu. Neočuvane, oronule fasade velikih sivih zgrada, neuskladjeni odnos arhitektonskih stilova. I šta tu tebi ima lepo, pitali su me moji prijatelji Amsterdamci? Pa jedino to sto me podseća na Beograd, bio je moj ne baš suvisli odgovor. No, sa Den Haagom nisam imao nikakvu prisnu vezu, pa se poređenje i završilo bez veće emocionalne ukorenjenosti.

Nakon pola sata prvog boravka u Bruxellesu, međutim, izrekao sam nešto što je i mene samog zbunilo: mogao bih, želeo bih ovde da živim, osećam se kao u svom gradu. Šetati Bruxellesom je šetati “ovde”. Prijatelj me je u nedoumici pitao, živiš toliko godina u Amsterdamu, zar živeti u njemu nije “ovde”? Ne, nije odgorio sam mu. U Amsterdamu sve vreme živim virtualnu realnost svog života. Kao da sam uvek odvojen nekom vrlo tankom membranom od tog grada ili od sebe samoga… Ne znam… Prvi put kad sam zakoračio u Amsterdam sa Centralne željeznicke stanice, rekao sam: kako je lep. I danas ga svakodnevno vidim kao lepog. Pogotovo po sunčanom danu ili pri voznjama biciklom pored noću indirektno a bogato osvetljenih zgrada (noćno osvetljavanje fasada je posebna umetnost dizajniranja grada na kojoj inače štedljivi Holandjani nikada nisu štedeli, da li zbog lepote same ili zbog turizma, svejedno je). Čini mi se da nikada neću prestati da vidim amsterdamsku arhitekturu kao lepu. Ona ne može da dosadi, na nju ne može da se ogugla. Ovo me ne sprečava da se u Amsterdamu sve vreme osećam virtualno, “i ovde i tamo”. Neki kažu, to je zato što je Amsterdam grad vode, imaš osećaj da si istovremeno i ispod vodene površine, da grad može u svome plutanju otplivati ili potonuti. U more ili u kišu. I niko od stanovnika ne bi bio iznenađen. Amsterdam možda poseduje toleranciju/ravnodušnost vode. Voda te uvek spremno prima - i kao plivača i kao utopljenika.

Pogled na Samaris koji hipnotiše

Razmišljati o gradovima, o njima kao živim lavirintima, njihovoj lepoti i iracionalnosti, osećanjima bliskosti i tuđosti prema njima, biti zbunjen njihovim rastom i čudnim uticajima gradova na nas, ne postoji bolji strip na svetu koji bi nam pravio društvo u ovome od Opskurnih gradova scenariste Benoît Peetersa (1956, Paris) i crtača François Schuitena (1956, Bruxelles).

Ko je još imao takvu snagu dočaravanja prostora? Usual suspects i meni najdraži: Mali Nemo u zemlji snova (Windsor McCay), Moebiusovi stripovi, pre svega Hermetična garaža i Arzach, zatim Ratnici sa Akbara (crtač Regis Loisel i scenarista Serge Le Tendre) i takođe vizuelno virtuozni Nesalomljivi (crtač Antonio Parras i scenarista Victor Mora). Svi ovi stripovi poseduju jedan zajednički element – pripovedanje prostorom. U tekstu koji ima baš taj naslov, Pripovedanje prostorom, napisao sam: „Nekada su glavna sredstva arhitektura, nekada čitavi gradovi, nekada je u pitanju džungla i rastinje, svejedno... zajedniči element je potpuno vladanje prostorom i poigravanje sa njim. Pretvaranje te igre u pripovedački čin.“

U tretmanu fantastičnog Moebius je, naravno, najbliži kandidat za poređenje, ali ipak na suprotnoj strani spektra, pošto u njegovim stripovima nema nimalo straha od prostora nego psihodelične začuđenosti pred otkrivenim stanjima kretanja, levitacije i letenja. Raspuknuta prostranstva, nove dimenzije daju nam pozitivno osećanje nerealnog. Ostavljamo Moebiusa i idemo dublje u prošlost i prostor, sve do praoca ispitivanja „arhitekture prostora“ u stripu - Winsora McCaya. U njemu vlada potpuna ambivalencija straha i zadovoljstva u suočenju s dubinama prostora, koje su gotovo uvek - gradske. Svet je izgubio čvrste osnove i kompaktnost. Površine i gustine se rastvaraju i nama preti opasnost da propadnemo kroz njih u prazninu. Reč je u stvari o onom osećanju koje bismo imali ne kada bismo od spolja gledali model atomske strukture stvari nego kada bi se (smanjeni) našli u njoj. Bogatstvo prostornih odnosa. Postoji tu i morbidnost koja izvire upravo iz tih odnosa. Reč je o strahu od prostora koji isprva liči na strah od dubine. Strah od prostora je, međutim, univerzalniji od straha od dubine koja se prostire ispod nas. Za razliku od klaustofobije, straha od zatvorenog prostora, straha od stešnjenosti, kod McCaya i Schuitena srećemo se s proširenom vrstom agorafobije o kojoj sam govorio - strahom da će se pasti u dubinu prizora koji je pred nama i potpuno je svejedno da li se to „pred nama“ u stvari odnosi na ispred, ispod ili iznad nas.

Koje su za mene najvažnije vanstripske, književne koordinate Opskurnih gradova? Borgesovo kompletno delo, Franc Kafka, posebno Zamak (1926), Nevidljivi gradovi (1972) Itala Calvina, Jednosmerna ulica (1928) Waltera Banjamina i, naravno, Jules Verne i njegov koncept istraživačkih putovanja koji se u gotovo svakom albumu pojavljuje, kao i za ta putovanja vezana egzotična sredstva transporta: letelice, plovila, vozila - u steampunk interpretaciji. Ukrštanje mnogobrojnih uticaja jedna je od najvažnijih karakteristika ovog serijala.

Ne postoji ništa borgesovskije od Opskurnih gradova u čitavom stripskom pejsažu koji mi je znan. Zanimljivo je, kad se obazirete tako naširoko, da bi gotovo mogli da smaknete s uma delo koje takvu bliskost takođe poseduje. Delo koje je imalo tri izdanja, jedno časopisno i dva albumska (1984-1985, 1988. i 2006), El Azar Dejana Nenadova, nastalo upravo u godinama kad počinju da se uobličavaju Opskurni gradovi. Ovo je ne samo lep nego i apartan strip Nenadovljev, apartan za njegovu karijeru i za ovdašnje stripske poduhvate. Ako je Nenadov pošao putem arhaizacije i orientalizacije borgesovske paradigme, Opskurni gradovi uzeli su radikalno urbani pravac. El Azar je bio jedan, ali dragocen album kome se Nenadov više nije vraćao. Osamdesete godine prošlog veka bile su decenija opsednuta s Borgesom i mnoštvom njegovih književnih sledbenika, pa i pukih imitatora, epigona, do te mere da su potvrdile tvrdnje Witolda Gomrowiwicza koji je sarkastično anticipirao ovaj fenomen još u svom Dnevniku iz šezdesetih, rekavši za sebe da nema problem s Borgesom nego s borgesovcima, tom „armijom esteta, znalaca posvećenih u tajnu, časovničara, metafizičara“. Zašto? Zbog njihove sterilnosti i kiča. Zanimljivo je da su obe pomenute stripske reinterpretacije borgesovske paradigme uspele u potpunosti da izbegnu ovu mediokritetsku zamku i zadobiju punu samostalnost svog univerzuma.

Jedan od razloga za ovo više nego uspešno nadživljavanje Borgesa od strane Opskurnih gradova je taj da su oni usisali u sebi toliki broj drugih fascinantnih uzora i referenci da je prevladati Borgesa u sebi bio tek jedan od „hiljadu i jedne noći zadataka“ koje je trebalo rešiti da bi sva ta mreža referenci uspešno nestala u originalnosti vlastitog dela, kao u crnoj rupi koja uticaje nepovratno usisava u sebe, podvrgava svojoj gravitacionoj moći.

Opskurni gradovi su lavirintski serijal, tačnije lavirint u lavirintu. Svaki album koji pripada ovom serijalu je lavirint u kome se lako izgubiti. Ipak, najstrašniji je osećaj neiscrpnosti opusa Opskurnih gradova koji se grana poput gradova s nekontrolisanim rastom. Postoje čak nedoumice koje se sve knjige i albumi mogu uvrstiti u Opskurne gradove, a koje tek gravitiraju u njihovoj blizini. „Trenutno“, reč je o nekih 11 albuma i isto toliko „referentnih“ izdanja. Mnogo sam, međutim, skloniji da jednostavno kažem da se Opskurni gradovi sastoje od 22 knjige i pokušaću da objasnim zašto. Razliku između serije grafičkih romana i referentnih izdanja nije moguće napraviti u formalno medijskom smislu nego je to pre moguće, ako je uopšte potrebno, tematski. Stripski albumi ove serije jesu sami Opskurni gradovi, a u referencijalnu literaturu uglavnom spadaju „knjige o“ Opskurnim gradovima. Međutim, one se takođe mogu pojaviti i u striktno stripskoj formi, kakva je recimo knjiga Sećanja na večitu sadašnjost (1993, 2009) koju mnogi ne uključuju u glavni tok pošto je rađena kao varijacija na film Raoula Servaisa Taxandria (1992), u kom je Schuiten bio zadužen za scenografiju i kostimografiju. Ne možemo stoga tačno razdvojiti koja izdanja pripadaju strip albumima, a koja su prateće nestripske knjige. Naime, najveća je nevolja da i sami stripski albumi unutar sebe prestaju da budu formalno stripski i postaju neka druga vrsta medijskog štiva - slikovnice, ilustrovanog vodiča, enciklopedije... Da stvar bude luđa, Schuiten je sa Christinom Coste objavio i stvarni vodič za Bruxelles koga je opremio svojim crtežima u kojima se mešaju Bruxelles s onostranim Brüselom iz paralelnog sveta Opskurnih gradova. Naravno, pošto se Bruxelles na raznim jezicima piše i izgovara različito (na engleskom Brussels, na nemačkom Brüssel...), holandsko izdanje ovog vodiča je naslovljeno Brussel, pa je slovna razlika spram imaginarnog Brüsela još manja. Dakle, jednostavno kažem knjige i albumi Opskurnih gradova, jer Peetersu i Schuitenu je uspelo nešto ipak neverovatno - da potpuno zamagle razliku između knjige i stripa, a da se pritom nimalo ne ljutimo na njih u ime našeg medijskog purizma. Razlog za oprost je čitalačko uživanje koje uspevaju uvek iznova da pruže, i zadobijeno poverenje da njihovi eksperimenti nikada nisu prazna igrarija, ekperimentisanje koje bi neuspešno pokušalo da prikrije gubitak autentične inspiracije. Ono u šta se, međutim, svih ovih gotovo trideset godina uveravamo je da opus Opskurnih gradova neprekidno raste uzajamno se ukrštajući i – ne prestajući da nas iznenađuje.

Po logici stvari, drastično klasičnije narativni projekti, poput recimo jednog Thorgala, koji tokom evolucije prerastu u visoko komercijalne, više su predodređeni da traju, a za visoko artističke projekte tipa Schuitenovog crtačkog rada u Opskurnim gradovima, ili recimo stripove jednog Lorenza Mattottija ili, pak, Jacquesa de Loustala pre bi se očekivalo da brže usahnu, kao El Azar (delo koje je reklo šta je želelo unutar jedne knjige), a ne da traju u svom punom energetskom potencijalu trideset godina, dok me, sa druge strane, zaista počinje hvatati „mala snaga“ kad treba da se prisilim da čitam novija recikliranja Thorgala.

Jedna mala faktografska napomena. François Schuiten rođen je 26. aprila 1956, a ne 13. aprila kako je tvrdio ne mali broj sajtova na webu, između ostalih i ugledna Lambiekova enciklopedija. Štaviše, postoji astrološki sajt na francuskom i engleskom koji više nego detaljno razrađuje Schuitenovu astralnu kartu i psihološki profil, bazirajući se na tom netačnom podatku. Da bih bio siguran šta je od to dvoje zaista faktografska pogreška, proverio sam podatak kod autora lično. Nakon ispravke koju sam im poslao, braća astrolozi su mi se zahvalili i samo promenili datum, ostavivši čitav astrološki profil Schuitenov nepromenjen. Toliko o nebeskoj preciznosti, he, he. U međuvremenu, nakon što sam ih mejlom upozorio, i Lambiek je ispravio ovu grešku drugom polovinom novembra 2011.

Prvi album iz opusa Opskurni gradovi su Bedemi Samarisa izvorno je objavljen 1982. u Castermanovom časopisu (À Suivre), da bi ga godinu dana kasnije Casterman, objavio u albumu. Casterman će postati i ostati matični izdavač Opskurnih gradova. Posebno je važna podrška urednika (À Suivre) Jeana-Paula Mougina (1941-2011) koji je stao iza svakog eksperimenta u knjigama Opskurnih gradova. Ne samo to, on im je i dao ime koje su autori prihvatili osetivši da najbolje odgovara serijalu. Mougin je ona ista osoba zaslužna što je uvela Huga Pratta na francusko tržište i kuturu stripa. Obnovljeno izdanje Bedema Samarisa iz avgusta 2007. koristi nove skenove s originala što omogućava potpuniji praznik za oči za sve nas vizuelno preosetljive, a u takve ponajviše spada Schuiten, opsesivni graver nemogućeg. Deo ove opsesije su reizdanja Opskurnih gradova i ostatka Schuitenovog opusa na osnovu znatno usavršene tehnologije skeniranja i štampe koja primetno podiže već visoki kvalitet originalnih albuma. Boje u Opskurnim gradovima, kada ih ima, su predivne. U prva četiri albuma imamo dva u boji i dva crno-bela. Pravu studiju prigušenih, a tako moćnih boja dobijenih prvo akrilikom, dakle tehnikom na razmeđi slikanja akvarelom i uljem, a zatim prelaženjem drvenim bojicama preko akrilika, Schuiten je započeo u Bedemima Samarisa i dalje razvio u albumu Zara iz 1985. godine, koji ne pripada Opskurnim gradovima (Zara je deo vizuelno ne manje fascinantne trodelne serije albuma Šuplje zemlje - prvi deo su Školjke, 1981, a treći Nogegon, 1990; trilogiju je uradio po scenarijima svog brata Luca, arhitekte vizionara vegetativnih gradova i ekoloških kuća, koji arhitekturu prožima s prirodom), da bi punu snagu svog studija boja pokazao u Putovanju u Armiliju (1988). Nezaboravne su Schuitenova tirkizno zelena, bordo crvena, opal plava i, što je najvažnije, svetlost koja prosijava ispod naizgled potmulih boja. Fibrino izdanje prva četiri albuma Opskurnih gradova izgleda bolesno lepo, dizajnerski (ime Meline Mekulić je neizbežno pomenuti) i tehnički definitivno najlepši komplet koji je ova izdavačka kuća izbacila u medijski pejsaž ovdašnje stripske kulture.

Artificijelnost sveta koji opčarava svojom hladnoćom i lepotom

U Bedemima Samarisa, i pored fascinantnog crteža, boja i intrigantne atmosfere, vlada bezličnost. Ona polako osvaja priču, time joj ne oduzimajući uzbudljivost. Prvo srećemo bezličnost procesa odlučivanja da se iz grada Xhystosa uputi istraživač u protektorat, grad Samaris. Kaže se suvo: „Postupak je bespovratno pokrenut.“ Događaji su ritualizovani kroz formalnosti i procedure. Nekakva ukletnost vlada pripovešću, ali nad njom se protagonisti nedovoljno čude, kao da obitavaju u snu, tačnije na razmeđi sna i jave. Ima u Bedemima Samarisa koliko borgesovskog toliko i kafkijanskog apersonalnog jezika. „Jedno jutro su svratili meni“, „Vijeće je odlučilo“... Reč je o apstraktnim rekla-kazala: „Nema tu ničega osim neutemeljene glasine... koja se hrani samo udaljenošću, komunikacijskim poteškoćama i kašnjenjem.“ Tipičan birokratski žanr pseudopreciznosti. A sve to je kombinovano s apstraktnim prizorima prelepog ali zbunjujućeg grada čija se lepota otkriva upravo u njegovoj nepreglednosti. Dominantna je artificijelnost ovog sveta. U arhitekturi nema jasnog prelaza između fasada i unutrašnjosti građevina, granica između površine i dubine, spoljašnjeg i unutrašnjeg postaje varljiva. A to je upravo inovacija koju je Art Nouveau uneo u arhitekturu (Barok se ka tome tek zaputio). Ko poznaje Bruxelles, prepoznaće u ovome deo njegovog arhitektonskog stila, i upotrebu kovanog gvožđa i stakla u arhitekturi, kao i bogate dekoracije biljnih oblika – sve to je snažan pečat čuvenog arhitekte Victora Horte. Opskurni gradovi, tačnije Bedemi Samarisa i Brüsel, peti strip album u seriji, su među najlepšim posvetama današnjem i nekadašnjem stvarnom gradu Bruxellesu.

Upravo ovim prvim albumom uvodi se jedan neverovatan standard za stripsku produkciju, broj opčinjavajućih prizora i bizarnih ideja po stranici toliko je visok da zbunjujuje. Tu su se talenti Peetersa i Schuitena simbiotički sreli. Oba se uvek, prećutno ili eksplicitno, pozivaju na mnoštvo uzora iz umetnosti i kulture, a istovremeno uspevaju da budu potpuno na svom terenu. U pitanju je zastrašujuća energija crtačkog genija Francoisa Schuitena. Upravo neiscrpnost arhitektonskih rešenja, ali isto tako ukrštanja narativnih putanja u razrastanju serijala, bogatog filozofskim implikacijama, tvore serijal duboko ukorenjen u književnu tradiciju, likovnu umetnost i arhitekturu, kao i opštu istoriju ideja i fantazama Evrope. Stvarati ovakvu vrstu serijala, a ne zapasti u pretencioznost zahteva veliko majstorstvo. Njihova autorska samosvest je nesumnjiva, ali nimalo prenaglašena. Jasno poznaju i vladaju referencama iz različitih kulturnih i stilskih epoha. Lista uticaja na koje se pozivaju je kompleksna i ukrštena, kao površine Rubikove kocke. Međutim, kao što rekoh, pitanje svih pitanja nije koji su sve uticaji prisutni pri stvaranju Opskurnih gradova nego kako su oni te uticaje integrisali u vlastito delo koje nas opčinjava svojom samosvojnoću i prepoznatljivošću.

Otkrivanje lica junaka tek na kraju treće table u Bedemima Samarisa, nakon jedanaest prizora, ekvivalent je postupku koji je Caniff primenio na prvim tablama Stevea Canyona namerno odlažući naše upoznavanje s junakom priče. Postoji, međutim, tu jedan „podli trik“, autori Opskurnih radova nas varaju pošto čine upravo obrnuto: oni nas, za razliku od izostanka heroja na koju Umberto Eco pokazuje analizom prvih kaiševa Stevea Canyona, u stvari upoznaju s pravim glavnim junakom Bedema Samarisa i Opskurnih gradova, samo što on nije osoba nego je grad. Time je i započeta dekonstrukcija jednog od stripskih pravila, da nosilac radnje mora da bude neka konkretna ličnost.

Dekonstruisanje stripskog kanona na najrazličitijim nivoima je jedna od izraženih karakterisitka Opskurnih gradova. Isprva su počeli da ekperimentišu s dužinom stripa. Umesto standardne dužine za francuske albume od 46 stranica, krenuli su u obimnije narative koji više odgovaraju grafičkim romanima. Eksperimentisali su sa bojom (svaki bojeni album Schuiten pokušava da uradi drugačije) i crno-belim stripovima, uključujući i pojavu boje u crno-belom albumu. A, ako bismo pokušali da napravimo spisak svih odstupanja od stripskog kanona, bio bi poduži.

Bedemi Samarisa su istovremeno jedna od bolnijih parabola o životu u inostranstvu. Odlaskom mi gubimo familijarnost ma koga sveta. Dok ste turista, možete biti kratkotrajno familijarizovani s mestom koje posećujete. Ako međutim ostanete u njemu, tek nakon izvesnog vremena, osetićete koliko ste stranac. Pokušavši da se vratite u zemlju odakle ste došli, videćete da se promenila, da je više nema onakve kakvu ste poznavali, da ste postali još veći stranac za sredinu iz koje ste krenuli. Postali ste stranac svuda.

Vrtoglavost arhitekture Samarisa

Akademski eseji Juliana Dariusa možda je najiscrpnija autorska analiza Opskurnih gradova dostupna na webu. Pojavljuje se od jula 2011. i do sada je izašlo jedanaest obimnih poglavlja koja obrađuju Bedeme Samarisa i Urbikandsku groznicu, tako da je još neizvesno šta će sve od serijala pokriti. Tip analize je akademski, ali nimalo suvoparan. Mogao bi se nazvati close reading. Uspešno je analizirao Bedeme Samarisa kao varku za oko (trompe-l'œil, podvrstu optičke iluzije) na tri nivoa: nivou pojedinačnih objakata (zgrada i ljudi), nivou čitavog grada i, na kraju, na nivou medija stripa kao optičke iluzije. Dakle, koncept trompe-l'œil je uzdignut do metafore. Logičan i jedini mogući zaključak je da se otud ni Bedemi Samarisa niti čitav serijal Opskurni gradovi ne mogu suditi sa stanovišta da li su praktično mogući. Na žalost, Darius i sam zapada u zamku koju je sam opisao, pokušavajuči da obezbedi racionalno objašnjenje za gotovo baš sve u Bedemima Samarisa. Time odlazi predaleko u interpretaciji detalja upuštajući se u nategnute zaključke. Zamislite kada bi Kafkin Zamak probali da analizirate sa stanovišta „da li to praktično može da funkcioniše?“. Darius nije uspeo da izbegne akademski overkill, pa je njegova online knjiga mešavina odličnih uvida u prirodu Opskurnih gradova i nekih nesuptilnosti u tumačenju.

Da doslovno čitanje Opskurnih gradova vodi u opskurantizam pokazala je jedna frakcija die hard fanova s tendencijom da krene putem sekte. Postvarivanje metafore, njeno bukvalno čitanje je upravo ubijanje njene kulturne vrednosti kao fikcije. Ništa gluplje i tužnije nego kreativnu fikciju brkati s pseudoreligijom. Autori su i sami priznali da njihov postupak poigravanja na granici između realnosti i fikcije može da zbuni neku trvdu glavu, rekavši da im zaista ne treba nova sajentologija.

Urbikandska groznica izlazi 1985. godine i daje snažan podsticaj od tada kultnom čitalačkom sledbeništvu razrastanja svetova Opskurnih gradova. Jednom od žrtava višedecenijske čitalačke opsesije ovim serijalom smatram i sebe samoga, mada još ne nameravam da navučem togu sveštenika sekte. Upravo je kocka, odnosno rastuća rešetka iz Urbikandske groznice postala metafora za bilo kakvu promenu s kojom se susreće neki sistem, potpuno nespreman za nju. Ništa manje, rešetka je postala centralna metafora za čitav serijal. Zagonetni predmet raste i usložnjava se. Pokušaji da se pojava zaustavi uzaludni su. Važno je napomenuti da Opskurni gradovi uopšte nisu naučna fantastika, kako to neki tvrde. Ono što bi za Arthura Clarkea mogla biti naučnofantastična tema i postati recimo Sastanak s Ramom, za Peetersa je borgesovsko-kafkijanska birokratska parabola. U poetološkom smislu, Peeters i Schuiten su majstori uvlačenja u onostrano, majstori defamilijarizacije. Obično nas prvo zavaraju rutinom sveta u koji počinju da nas uvode, a upravo kroz tu rutinu, isprva neprimetno, započinje čudo. Zapanjujuća je smirenost tona kojom Peeters pripoveda čuda, pa i užase. Pravo čuđenje protagonista, međutim, kao da izostaje. Likovi u Urbikandskoj groznici ne postavljaju racionalno pitanje o skandaloznoj pojavi koja možda remeti samo ustrojstvo kosmosa, ili makar radikalno menja predstavu o njemu. Ne, oni je svode na administrativno-urbanistički problem, s eventualnim političkim posledicama. Tipična trivijalizacija čuda na kafkijanski način. Upravo glavno sredstvo oneobičavanja ovakvih priča je izostanak čuđenja. A likovi su naglašeno obični, uključujući njihovu fizičku neizuzetnost.

Zagonetka koja raste - rešetka koja će nadrasti Univerzum

Prigušenost tona na koji je ispripovedan ovaj senzacionalni događaj izazvala je veći seizmički poremećaj među poklonicima Opskurnih gradova (pogotovo onima sklonim teorijama zavere) nego bar isprva u samom serijalu. Jedan od inteligentnijih fanova, inače belgijski esejista i strip scenarista, Thierry Smolderen, koristeći pseudonim „profesor Regis de Brok“, napisao je mistifikaciju – knjigu Urbikandski misterij (1985) imitirajući naučni esej u kome razobličuje događaje iz Urbikandske groznice i poriče postojanje rešetke svodeći je na plod kolektivne halucinacije ili čitog mita. Dobar deo teksta je, međutim, prekriven komentarima arhitekte Eugena Rodicka, glavnog junaka Urbikandske groznice, koji je u trenutku ispisivanja tih komentara hospitalizovan kao pacijent psihijatrijske klinike. Crteže je uradio Schuiten, takođe pod pseudonimom. Ova inteligentna mistifikacija, koja je inicijalno došla od strane lucidnog čitaoca, je u svari otkrila puni potencijal serijala, da živi za sebe i razrasta se na način na koji bršljan obraste čitav vrt i nastavi dalje da se širi. Upravo pojava referencijalne literature o Opskurnim gradovima stvorila je dvostrukog heliksa, pletenicu koja se obavila oko serijala i potpuno zamaglila granicu između stvarnog i fiktivnog.

Da li nam knjige uvek daju objašnjenje koje obećavaju?

Toranj (1987) je delo gotovo orgijastične klasične lepote. Za onoga ko voli i poznaje slikarstvo Pietera Bruegela starijeg brzo postaje jasno koliko je ovaj album pod njegovim uticajem, ne stilski nego tematski. U pogovoru za album (pogovori i tekstualne napomene scenariste ovde takođe postaju integralni delovi serijala) Peeters s interpretativnom strašću ulazi u Berugelovu sliku Vavilonska kula. I tu postaje jasno, Peeters zajedno s Schuitenom u svetu stripa stvara meditaciju na temu poetike prostora, meditaciju kakvoj nas je u istoimenoj knjizi poučavao Gaston Bachelard. Samo da čujete zvuk još nekih Bachelardovih naslova: Plamen voštanice, Psihoanaliza vatre...

Najlepša metafora čitavog serijala - rešetka koja nekontrolisano raste

Da uticaj Breugelovog sveta nije samo tematski nego, makar delom, i egzistencijalan govori uzgredna napomena glavnog karaktera da je smrad jedan od pratećih elemenata sveta u kome se kreće. Život je kontrapunt egzistencijalnog i idealnog, prozaičnog i transcendirajućeg. No uticaji iz istorije slikarstva i grafike se tu ne iscrpljuju. Za dublje razumevanje Tornja više nego je korisno poznavati grafike koje je sredinom osamnaestog veka stvorio Giovanni Battista Piranesi. Posebno prizore rimskih ruševina i nestvarne arhitektonske prostore (ciklus Tamnice). Uticaj posredstvom drugog uticaja? Borges je u svojim razgovorima s Cristinom Grau govorio o značaju Piranesija za njegovu literaturu, posebno u priči Besmrtnik. Naravno, prisetiće se mnogi čitalac i grafika M. C. Eschera.

Putovanje u Armiliju (1988) je možda najtužniji i najintimniji grafički roman među prva četiri albuma, uključujući i njegove dodatke u novom izdanju, posebno Nagnutu Mary. Bedemi Samarisa, Ubrikandska groznica i Toranj su nesumnjivo stripovi. Putovanje u Armiliju je kombinacija stripa i, u nedostatku bolje reči, slikovnice. Kompoziciono i psihološki, ovaj strip je možda najlepši od prva četiri. Ima nešto od bolne pripovedačke strasti kojima su ispričani filmovi 12 majmuna Terryja Gilliama i Jacob’s Ladder (Jacobova lestvica) Adriana Lynea.

Pitanje nekih površnijih posmatrača, zatečenih vizuelnom lepotom, da li je crtež važniji od scenarija u Opskurnim gradovima, pokazuje nerazumevanje prirode ovog dela. Tekst i slika su neraskidivo vezani u njemu. Dišu istim ritmom. Proizvode istu kafkijansku jezu. Neko se, možda, može zapitati nije li Schuitenov crtež preelegantan za kafkijanski svet. Ne bi li svet koji podseća na Kafkin trebalo da bude učmaliji, prašnjavij, manje elegantan? Ko tako nešto pita jednostavno zaboravlja na eleganciju Kafkine rečenice i eleganciju strukture njegovih dela kao što su Zamak i Proces. Moć Peetersovih reči je u ovom stripu apsolutno bitna. Jednako kao Schuitenovi crteži, reči su sama duša Opskurnih gradova.

Zašto se bojati praznine kad je sve u redu - magazine color

Kreativna karijera Benoît Peetersa daleko da se iscrpljuje scenarijima za Opskurne gradove. Napisao je nakoliko romana, pisao je o Paulu Valéryju, Hitchcocku, biografiju Francuskog filozofa Jacquesa Derride... Ne treba nikako zaboraviti da je on i sjajan kritičar i teoretičar stipa (pročitajte za početak njegovu odličnu monografiju Tintin i Hergéov svet, a za mene ostaje da pročitam njegovu biografiju Hergé, Tintinov sin, pa smo poravnani).

Schuiten za sebe kaže da ne može da zamisli život bez crtanja: „Ono mi daje strukturu, pomaže mi da sačuvam ravnotežu, da obratim pažnju na liniju, da se skoncentrišem. Kroz crtanje ja mogu da razumevam stvari, inače imam osećaj da ništa ne vidim i ne razumem.“ Virtuoz crtačke tehnike, on nije samo vizionar gradova nego pre čitavog grafičkog univerzuma. Opskurni gardovi su i priča o kaligrafiji, manuskriptima i pismu u najapstraktnijem smilsu reči, onako kako ga Peter Greenaway tumači u filmu The Pilow Book (Tijelo kao knjiga).

Opskurni gradovi su i priča o kaligrafiji, manuskriptima i pismu

Opskurni gradovi nude nam opsesivne priče o opsesijama svojih junaka. Reč je o megalomanima zaokupljenim razvijanjem najsuludijih projekata ili, još češće, putnicima istraživačima koji su opsednuti svojim misijama traganja za ciljevima koji su često magloviti. Od Julesa Vernea preuzet je tematski lajtmotiv polaska na istraživačka putovanja. Interesantno je zašto se u njihovim stripovima Peeters i Schuiten više oslanjaju na Verneov, a ne na svet H. G. Wellsa? Wells je po sebi antiutopijska vizija. Njima, naprotiv, treba optimistička Verneova vizija da bi u nju unosili ambivalenciju i sumnju. U Opskurnim gradovima kreiraju alternativnu istoriju i, iz naše perspektive, anahronističku tehnologiju čiji tvorci, međutim, polažu punu veru u nju i doživljavaju je kao vizionarsku, okrenutu ka budućnosti. Čudnim, alogičnim mašinama autori otkrivaju (tragi)komični aspekt vernika u progres, pri tome se ne opredeljujući niti za novo niti za staro. Njih interesuje univerzalno, a retro stil im samo pomaže da čitalac može da se distancira od sveta u koji su ga uronili. Nije im potrebna identifikacija čitalaca s karakterima njihovih priča. Postoji prevaga pripovedačkog čina kao takvog nad modeliranjem konkretnih karaktera i situacija. U tome su, naravno, mnogo bliži Kafki i Borgesu nego Verneu. Veličanstvena požrtvovanost misiji ima svoju apsurdnu, kafkijansku stranu. Misija nije samo transcendencija, ona se može pokazati i kao kavez, i isto tako kao slepilo prema ostatku sveta. Uvek je povezana s ideologijom i opsesijom. Nevinih misija kao da nema.

Kao što rekoh, neki od albuma Opskurnih gradova nisu stripovi u klasičnom smislu te reči, ali neverovatno doprinose stripskom mitu Opskurnih gradova. Ono što se inače smatralo „grehom“ prema stripskom jeziku, autori ovog remek-dela su pretvorili u jednu od najveličanstvenijih oda stripskom jeziku i relaksiranju ideje šta može da bude stripski opus. Kao što često biva, poigravanje nedozvoljenim je proširilo pravila stripskog kanona. Poigravanje sa „greškom“ je proširilo definiciju šta je legitimno u mediju stripa. Mnogo je bilo (i biće) rasprava o medijskom purizmu, koliko strip treba da bude samo svoj, a koliko mu je dozvoljeno i potrebno da se meša s drugim medijima, pozajmljujući iz njih postupke, definicije, terminologiju... Rasprave o tome da li je termin grafički roman idealan ili, naprotiv, kotraproduktivan (neke „argumente protiv“ videti u zanimljivom eseju There’s No Such Thing as a Graphic Novel Cyrila Pedrose, autora maestralnog grafičkog romana Tri sjene), karakterične za sadašnju fazu zrenja stripskog medija, međutim, ne služe da bi se okončala potraga za definicijom stripa. Naprotiv, one samo govore o otvorenosti te definicije prema neispitanim mogućnostima ovog medija.

Postoji nekoliko uzajamno povezanih sporova oko samopozicioniranja stripa kao oblika stvaralaštva i njegovog mesta u kulturi među ostalim medijima, njihovim osobenim idiomima i poetičkim vrednostima koje su dosegli. Pored tekuće rasprave o terminu grafički roman, tu su i našto starije rasprave o filmičnosti i literaranosti u stripu. Među autorima mlađe generacije, Seth se suprostavio caniffovskoj dominantnoj struji koja zagovara naglasak na filmičnosti stripskog jezika. Sa druge strane, jedan od argumenata protiv upotrebe termina grafički roman okomljuje se upravo na reč roman, smatrajući da se time pozajmljuje legitimitet od književnosti (pogrešno se vezujući za literarne aspekte medija) i time čini medveđa usluga stripu. Iza svih ovih polemičkih rukavaca krije se jedna te ista rasprava, ona o medijskom purizmu. Jedna škola mišljenja zagovara da je potrebno strip emancipovati od svih drugih medija i usmeriti se samo na ono što je jedinstveno za medij, što samo strip može da izrazi. Druga, antipuristička škola mišljenja zagovara da je dozvoljeno i potrebno ispitivati granične oblasti stripa, ne bojati se „kontaminacije“ od strane drugih medija. Koja škola je u pravu? Odgovor je sulud ali potpuno realističan. Obe su u pravu. Štaviše, tek kroz spor ove dve škole mišljenja strip postavlja svoje granice, da bi ih zatim redefinisao, ispitujući i upoznajući svoje neotkrivene mogućnosti. Upravo kroz oscilacije klatna od medijskog purizma ka multimedijskoj kontaminaciji (otvaranje prema uticaju filma, literature, pozorišta, animiranog filma, slikarstva, ilustracije i drugih medija) i natrag ka svetom gralu medijske ćistote, strip živi i pulsira u svojoj medijskoj specifičnosti i otvorenosti.

Od koncepta ka delu uobičajena je putanja za svako stvaralaštvo. Naravno, mnogi autori zastanu na pola puta, nikad ne dosegnuvši u delu ono što su u konceptu zamislili. Peeters i Schuiten nam i u ovom pogledu priređuju iznenađenja. Nakon što su postigli nekoliko pojedinačnih remek-dela, segmenata Opskurnih gradova, obrnuli su proces i uputili se u smeru od dela ka konceptu. Mistifikacija je zaživela čitavim opusom koji je kao celina postao više od svojih pojedinačnih delova (jer nisu svi nužno remek-dela), i postao opus remek-delo. Štaviše, opus je zadobio samostalnost rasta koji nije više pod punom kontrolom svojih autora. Mehanička metafora (mašina) i organska metafora (biljka) se stalno prepliću i određujući ne samo zagonetnu prirodu gradova u Opskurnim gradovima nego i serijal sam.

Objekti niču, izrastaju kao organske tvorevine, a mi smo im svedoci

Ono što je Ivo Milazzo postigao svojim očaravajućim akvarelima, najčešće „duplericama“ na koricama Kena Parkera, da stvori jedan paralelni svet koji hrani crno-beli serijal, to je svojim fascinantnim prizorima urađenim u akriliku i drvenim bojicama u znatno širem spektru učinio François Schuiten u referentnim knjigama o Opskurnim gradovima. Te ilustracije hrane i na odsudan način proširuju svet serijala. Ponekad njih pamtimo bolje nego išta drugo.

Ali ipak, na kraju, dolazim do jednog paradoksalnog zaključka da su, nakon svih prelepih eksperimenata, dva najlepša pojedinačna dela Urbikandska groznica i Toranj, dva narativa koja su najbliža stripskom idiomu. Štaviše, nakon svih prelepih boja i sepija u serijalu, vraćamo se na dva crno-bela stripa.

Dekonstruisanjem i redefinisanjem stripskog jezika, Peeters i Schuiten izradili su jednu od najvećih metapriča u istoriji stripa. Jedno gotovo nimalo slično, ali isto fascinantno stripsko delo, zbog grandioznosti izgradnje vlastitog sveta ovde vredno pomena, je Cerebus the Aardvark Davea Sima, no njega će ovdašnja pubika tek možda jednom, nadajmo se, upoznati. Ući u ovakva dela nalikuje ulasku u lavirint. Ući u Opskurne gradove je kao ući u san koji dugo traje. Mogu se isto tako uporediti s ogromnom katedralom (čak i vizuelno, to je sasvim opravdano). Prilazili joj od spolja ili iznutra, ostajemo gotovo nemi pred njenom složenošću i lepotom koju su stvorili dvojica tihih opsenara i čarobnjaka, Benoît Peeters i François Schuiten. Opskurni gradovi su jedan od najhipnotičkijih stripskih serijala o gradovima i ljudima koji vas poziva da se izgubite u njegovim lavirintima. I to je ona veza s Jednosmernom ulicom Waltera Banjamina u kojoj nas on uči veštini lutanja i gubljenja tokom hodanja gradovima.

Zoran Đukanović

Anketa

Što vam je najinteresantnije na stripovi.com?

Rezultati

Arhiva

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Energija alfa
    Kod: LL SD 28
    Ocjena: 91%
    Vrijeme: 17.4.2014. 23:48:00
    Autor: PijaniPatak
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 346
  • Pariški dželat
    Kod: JDJP DRKW 1
    Ocjena: 91%
    Vrijeme: 15.4.2014. 0:53:00
    Autor: tinton
    Broj komentara: 17
    Broj pogleda: 778
  • Šifra: nula
    Kod: NN LIB 47a
    Ocjena: 82%
    Vrijeme: 11.4.2014. 0:11:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 1449
  • Tajanstveni otok
    Kod: ZG MX 16
    Ocjena: 63%
    Vrijeme: 6.4.2014. 11:36:00
    Autor: King Warrior
    Broj komentara: 17
    Broj pogleda: 1597
  • Prokleta knjiga
    Kod: DD VEC 7
    Ocjena: 71%
    Vrijeme: 6.4.2014. 11:10:00
    Autor: -Dule-
    Broj komentara: 2
    Broj pogleda: 506

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Tajanstveni otok
    Kod: ZG MX 16
    Ocjena: 63%
    Vrijeme: 6.4.2014. 11:36:00
    Autor: King Warrior
    Broj komentara: 17
    Broj pogleda: 1597
  • Sjene u šumi
    Kod: ZG LU 214-215
    Ocjena: 94%
    Vrijeme: 27.2.2014. 21:03:00
    Autor: WOLF-HUNTER
    Broj komentara: 20
    Broj pogleda: 1576
  • Šifra: nula
    Kod: NN LIB 47a
    Ocjena: 82%
    Vrijeme: 11.4.2014. 0:11:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 1449
  • Kraljevstvo Tvoje
    Kod: ALBUM KLO SP8
    Ocjena: 91%
    Vrijeme: 28.1.2014. 18:23:00
    Autor: DeeCay
    Broj komentara: 14
    Broj pogleda: 1341
  • Zagorov zakon
    Kod: ZG ZS 809/810
    Ocjena: 65%
    Vrijeme: 4.3.2014. 18:57:00
    Autor: PijaniPatak
    Broj komentara: 7
    Broj pogleda: 1178

Aukcije

Forum