Na samom početku epizode, autori nisu nikog štedeli sa svojim perima. Polarizovani prikaz razlika, međuodnosa i životnih navika bogatih i siromašnih je iniciran odmah u prvih par stranica. Alan i Bob početno uživaju na plaži siromašnih, koja je vizuelno pravo pravcato smetlište, dok Bob nije pogledao sa ”one strane” zida gde se bogataši prežderavaju i uživaju na plaži k’o sa razglednice. Bobovi izlivi besa nam daju dosta sitnih kerefeka kojima umiremo od smeha i zbog kojih ova epizoda meni lično nikada neće dosaditi.
No, ispod humora, kako sam već par puta u diskusijama na forumu naveo, krije se oštra satira. Državne vlasti se brinu samo za svoje ponosite sinove duboka džepa i jakog bankovskog računa (policajac Bobu: “Tako dakle! Ti prljaš plažu za bogate, ha?” ) dok se siromasi poput Boba nemaju prava suprotstaviti nepravednom sistemu koji je na svim poljima protiv njih (Bob bogatima: Hej, bogatuni! Ovo nije javno skladište, nego slobodna plaža! ” Bogataši:” Čuj, ovi se siromasi još i bune”). Lako je primetiti da “slobodna plaža” jasno aludira na “slobodnu zemlju”, titulu Sjedinjenih Američkih Država kojom je Amerikanci neretko kite. Takva sloboda za ljude poput Boba ne postoji. Naprotiv, između njega i “slobodne zemlje” kamenim zidom je zapečaćena granica. Taj zid između dve plaže ga sprečava da bude deo tog lepšeg sveta, a, gledajući sa strane bogatih, on zaklanja pogled od ružnih detalja “smrtničkog” sveta. Zbog toga Bobova akcija “unosi pometnju u njihove redove”. Podsetio ih je na postojanje ljudi svoje “klase”.
Nije prošla ni jedna tabla nakon avanturice na plaži, a ono opet imamo spoj dvaju svetova. Nakon kratke, ali više nego upečatljive slike u kojoj Alan i Bob posmatraju Sir Olivera, kojem u ovoj epizodi ne fali para, Bunkerov stil satiriziranja postaje sve jasniji i lagano briše masku prividnog nevinog humora. Simpatična je međutim njihova reakcija, mislim Alanova i Bobova, dok posmatraju engleskog “plemića”. Umesto sasvim očekivanog prijateljskog pozdrava ili alanfordovskog prgavo-prijateljskog susreta, njih dvojica posmatraju svog sadruga šćućureni iza ćoška. Još i Alanov komentar: ”Treba priznati, dragi Bobe, da Sir Oliver pripada jednom krugu ljudi, a mi opet drugome”. Iako prijatelji, ili makar “kolege”, činjenica da pripadaju različitim klasama stvara nepremostivi jaz među njima.
Treća slika na istu temu, a koja se opet nadovezuje na ovu prethodnu kao njen opozit, je u staroj i trošnoj “vikendici blagostanja” u kojoj Bunker daje finalni pečat u prikazu siromašnih i bogatih. Alan spaja razbijene delove tanjira u cilju da spremi ručak, Bob se čudi što imaju današnje novine i Alanu se od čepa u zgužvanoj šerpi čini da (“He he he! Obilan obrok!”) “čak komadić mesa pliva u grahu” (Bob i Jeremija: “ KOMADIĆ MESA!? ).
Inače, o bednom stanju Grupe T.N.T. opet govori niz faktora: stakla “baze” su sva oblepljena selotepom; šef grupe tj. Debeli Šef, da bi održao već bledunjavi autoritet i dostojanstvo, plaća svoj takozvani odmor (od dva minuta) sa tri dolara koje je uštedeo u “šest godina žrtve i samoodricanja”; Alan, Bob i Jeremija se zaslađuju sa hranom za mačke i tako dalje.
Zanimljiva je i scena u kojoj Bob prolazi red ljudi sa psima, za koje se nadaju da će dobiti basnoslovnu nagradu od milion dolara. Niko od njih nema psa koji imalo liči na Nosonju. Mislim, jasno je da su ti veliki plakati sa slikom Nosonje oblepljeni svuda po New Yorku. Nije da je taj grad mali, ali zbog obećane cifre građanima se morala urezati slika traženog psa, a ako baš svi iz grada znaju za to, onda Nosonja nije mogao da prođe neopađeno. Da se svako bacio u malu potragu, bilo bi lako pretpostaviti da bi pas bio brzo bio nađen, a nagrada zarađena. A oni nose tamo neke male psiće koji mu nisu ni nalik. Zbog čega uopšte napominjem ovakve gluposti? Bunker nam lepo kaže: ”Ništa. Još uvek ništa. Čovjek bi pomislio da će ljudi isprevrtati čitav svet samo da ga nađu, ali...” Takva zarada, iako laka, nije bila dovoljna da natera građane da se pokrenu i “rade” nešto da bi bili nagrađeni. Magnus nam je lepo prikazao te ljude. Nisu to neke standardne sumnjive face, varalice i slični. U tom redu stoje normalni ljudi, manje ili više ugledni, svi izgledaju standardno, pristojno, čak i neiskarikirano Magnusovim perom. Bunkerov mač je ovde uprt u neočekivanom smeru - na ljude srednje klase, obične građane.
Lik koji dominira epizodom je dežurni bunadžija Bob Rock. Taj nesretnik ima neviđeni talenat da upada u nevolje i, mnogo češće, da ih izaziva, što rezultira pregrštom komičnih scena. On je uvek u stavu bunta, grčevito pokušava da se iskobelja iz svoje teske materijalne situacije, no sistem i njegova alanfordovska naivnost mu to ne dozvoljavaju. Mislim da alanfordovci teško mogu da zaborave scenu sa plaže, kao i onu u kojoj mu gangsteri uvaljuju komad papira (“ukraden u mesnici i izrezan škarama”) kao ček, i mali million sličica u kojima vidimo njegove izlive besa. Još kad smo u ovoj epizodi njegovoj prgavosti prilepili i Nosonjin radosni detinjasti smešak, sa istim takvim pokretima, dobili smo duo koji obećava.
Moram da kažem da je ova epizoda od onih koje se čitaju u jednom dahu, kao i većina epizoda Magnusovog opusa. Puna je komičnih momenata, dinamična je, uvodi nam nove likove u serijal, neke doslovno (kao Nosonja), a neke vidljivo menja iz korena (Jeremija po prvi put u svojoj hipohondorskoj pozi umoran u ćebe i sa nogama u šerpi sa vodom, a Debeli Šef dobija svoj stupidni izraz lica i sve je manje ozbiljan u čitaočevim očima). Iako nije od najjačih epizoda od spomenutog Magnusovog perioda, ne mogu da odolim upisivanju čiste desetke na svaki njen segment. Špijunska osnova radnje je opet savršeno uklopljena u Bunkerov bez da ometa dinamičnost epizode. Uklapanje Nosonjinog ulaska u Grupu T.N.T. u sve to je još doprinela njenom kvalitetu.
Naslovnica je po propisu. Bob Rock u svojoj svakodnevnoj pozi i njegovo životinjsko drugo ja u sasvim drugačijem raspoloženju. Magnus je malo pre ove epizode počeo da razvija svoj čistiji i prepoznatljiviji stil. Njegov crtež doseže čistu harmoniju sa scenarijem. Nije ni čudo što su u Italiji sredinom 70-ih godina verovali da su Magnus&Bunker ustvari jedan isti autor. Štaviše, to nije ni skroz pogrešno.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.JPG)
