Igrom slučaja, reprint Dugačkog pozdrava, epizode na koju se scenarista di Gregorio ovde oslanja (a tek Stano...!), nedavno se pojavio u izdanju Ludensa – nepuna tri meseca pre svog “nastavka”. Ili ipak nastavka? (Tako barem sugeriše naslovna strana...) Tu priču sam kao klinac – baš kao i mnoge druge – jednom davno pročitao, ali moram priznati da je nisam najbolje upamtio... A sada – u kratkom roku sam je pročitao tri puta i svako novo čitanje izazvalo je još veće divljenje moje malenkosti prema toj epizodi. Ako je niste još uvek pročitali, predlažem vam da ovde stanete sa čitanjem recenzije, zbog mogućih spoilera...
Priča o dečačkoj ljubavi, ali i to koliko strašno može izgledati povratak u detinjstvo sa određene vremenske distance (šta da smo postupali onako kako smo sve mogli...?) i kakvu bujicu osećanja (gde bismo onda bili danas?) to može izazvati – to sve, a i mnogo više, imamo u Dugačkom pozdravu. Elem, Stanova naslovnica za Pozdrav iz Moonlightaupućuje nas na to da se radi o nastavku te kultne priče. To deluje pomalo čudno, jer ona nije ostala nedovršena, ništa tamo nije nedorečeno, naprotiv – baš sve je na svom mestu, pa je zato moja radoznalost bila velika... (Ova naslovnica je, uz to, jedna od najlepših u serijalu i zapazio sam je još pre dve-tri godine na forumu, valjda je bila neka anketa vezana za izbor naslovnih u serijalu, nebitno... I željno sam iščekivao da pročitam ovu epizodu.)
Glede same priče, kao (potencijalnog) nastavka Dugačkog pozdrava, di Gregorio u stvari proširuje jedan trenutak odatle, i na taj način uvodi nove likove, bitne za ovu epizodu, ali time ni malo ne narušava Sclavijevo remek-delo. Međutim, ipak preuzima određene elemente od (prvog) Pozdrava, a posebno liričnost koja krasi tu priču. (Dugački pozdrav liričan je u toj meri da je jedini strip s kojim bih mogao da ga uporedim teška, mračna O’Barrova Vrana.) Scenarista ne uspeva da se previše približi Sclavijevoj priči, ali uspeva da ponudi sasvim finu ideju koliko-toliko na njoj baziranu.
Freghierijev specifičan crtež (ponekad sterilan) ovde je na jednom zadovoljavajućem nivou, a na momente uspeva da iznenadi odličnim kadriranjem i atmosferom, posebno zanimljivim šrafurama kod flashbackova, ali ume on to i još bolje (Nekropolis). Stoga, di Gregoriova ideja ne dobija u potpunosti grafički izraz koji bi je adekvatno predstavio, iako nema mesta za neke veće prigovore.
Trenutak u kome saznajemo da Marina nije bila jedina osoba koju je Dylan upoznao u Moonlightu pre mnogo godina...
A radi se osnovima i sanjarima... I o tome kako je njihov najveći protivnik sâm život, odnosno vreme i okolnosti koji nas menjaju.
Dylanova sanjarska priroda omogućila je da četvoro drugih sanjara dobije novu priliku da ostvari sopstvene snove, odavno napuštene i zaboravljene. Zapravo, omogućila je da četiri sna dobiju svoje sanjare, koliko god to čudno zvučalo, a Dylan je još jednom poslužio više kao posmatrač, nego učesnik u događajima kojima prisustvuje, s tim da je ujedno poslužio i kao katalizator jednog od tih događaja…
“I kao što mrtvi na nasilan način mogu da se vrate, u vidu utvara, tako i mladalačke strasti isto mogu da ožive.”
Međutim, dok Sclavi u Dugačkom pozdravu priziva na površinu uspomene i sećanja gotovo svakoga od nas (jer veliki broj ljudi može se identifikovati sa Dylanom-mladićem, čija nezaboravna letnja avantura nikada nije postala nešto više), ali i ostavlja nama sâmima da se s njima suočimo, di Gregorio nam prilično direktno ukazuje na to koliko je važno da pratimo – i ne napuštamo! – svoje snove, kao i koliko drugačiji možemo postati ako se to desi. A uglavnom se dešava – te ova priča ipak nudi ono “nešto više”; posebno poslednja strana, koja nas podseća na ono što nipošto ne smemo da zaboravimo, ali i zašto volimo Dylana, takođe.
“Počinjemo da starimo onda kada napustimo sopstvene snove.”
.jpg)
