Očajnička utrka

Zagor

ZG LUGG 7 | 240 str.

Kako bi preživio na privatnom otočnom zvjerinjaku Gospodar Darkwooda mora pokazati da je najveći grabežljivac od svih opasnih zvijeri koje kroče planetom. Ubiti, ili biti ubijen!

Informacije o autorima

Scenarij

Crtež

Naslovnice

Ocjena stripa

Recenzija

Ukupna ocjena 76%

Priča 6

Scenarij 7

Crtež 9

Naslovnica 10

Moja ocjena

Ocijeni strip

Ocjena čitatelja

Ukupna ocjena 79%

P*7

S*7

C*9

N*8

NASLOVNICE — DOMAĆA IZDANJA

  • Očajnička utrka
    ZG LUGG 7

NASLOVNICE — ORIGINALNA IZDANJA

  • Corsa disperata
    ZG SR 596
  • Lo zoo di Kaufman
    ZG SR 597
  • La fortezza sulla scogliera
    ZG SR 598

ZANIMLJIVOSTI

  • U Italiji, ova epizoda je objavljena u martu, aprilu i maju 2015.godine, u brojevima 596, 597 i 598 regularne serije (Zenith Gigante 647, 648 i 649).
  • Naslovi triju epizoda redom: „Očajnička trka“, „Kaufmanov zoološki vrt“ i „Tvrđava na školju“
  • Drugi rad koji potpisuje Joevito Nuccio. Prethodno smo ga videli u trodelnoj epizodi ZG 534-536 „Pun mesec“ (ZG LU 216-218, ZG VČ 66-68)
  • 240 tabli koje čine ovu priču Nuccio je crtao više od četiri godine.
  • Par meseci nakon izlaska u Italiji, ova priča je izdata i u Hrvatskoj kao sedmi broj edicije Gigant. Naslovnice Giganta su dve: regularna Ferrijeva za prvu od tri sveske priče („Očajnička trka“) i alternativna Nucciova, koju je on nacrtao specijalno za ovo izdanje. Kako se moglo pretpostaviti, verzija Giganta sa Nucciovom naslovnicom postala je preteška za naći.
  • Trampy je i u ovoj avanturi dobio svojih „pet minuta“
  • „Kaufman“ na nemačkom znači „trgovac“
  • Priče sa sličnom postavkom iz Zagorove hronologije: Nolittin ZG SR 29-30 „Ljudska lovina“ (suočavanje sa divljim zverima) i Sclavijeva ZG SR 184-186 „Planina bogova“ (prisilni zadatak podeljen po etapama).
  • Književno delo koje je najviše inspirisalo Burattinija (sudeći po njegovim člancima na blogu www.morenoburattini.blogspot.com) je „The most dangerous game“ Richarda Connella. Na isti naslov se referirao i Guido Nolitta govorivši o nastanku „Ljudska lovina“.
  • Radni naslov ove epizode je „Predatori“ (recenzentu lično daleko draži od bilo kojeg od tri regularna naslova)
  • Sinopsis ove priče je bio jedan od pedesetak onih koje je Burattini krajem 2009. godine ponudio Sergiu Bonelliju kao predlog za kolor epizodu namenjenoj proslavi pedesetogodišnjeg jubileja. Sergio je tada odabrao „Manituov kovčeg“ a za „Predatore“ je prokomentarisao da bi mogli biti odličan Specijal.
  • Ranije namenjena za ediciju Specijal (nakon odabira „Manituovog kovčega“ za jubilarca), prvi scenario „Predatora“ je imao 160 stranica. Kad se Burattini odlučio da epizodu smesti u regularnu seriju, proširio je za dodatnih 80 stranica.
  • Masaji Kourbo u par navrata priča na svom jeziku. Fraze nisu nasumične već su ispisane na pravom masaji jeziku. Burattini je preko ugandske devojke koja studira u Italiji uspeo da kontaktira ženu iz Afrike koja mu je prevela tih nekoliko rečenica.
  • Nuccia ćemo videti u ediciji Color Zagor koji će se baviti prošlošću Winter Snakea.
  • Nuccio je nakon crtanja ove priče postao stalni saradnik izdavačke kuće Sergio Bonelli Editore.
  • Na strani 31 treće sveske „Tvrđava na školju“ Nuccio delimično precrtava naslovnicu „Sekire i sablje“ koja ga je navukla na kupovanje stripova i u potpisu na tom crtežu stavlja posvetu Ferriju.
  • Hrvatsko izdanje u formi Giganta sadrži nekoliko kaiševa koji su zbog potreba formata regularne serije (počeci i krajevi svesaka na kojima se mora ostaviti po jedan kaiš prazan) kod italijanskog izdanja izostali.
  • Životinje s kojima se Zagor suočio, hronološkim redom (ne u narativnoj hronologiji, zbog početka in media res i nekoliko flashbackova): pacovi, nosorog, varani (komodo zmajevi), gorile, gepard, lav i ajkula.
  • Zagor nije izazvao smrt niti jedne životinje sa kojom se suočio, makar ne direktno.

AUUUUUGGGRRRRRRRRR!
Znam i ja da režim prikane! AYAAAAKKKAHHHHHHH!

I tri! Nakon Burattinijeve „Mortimer: poslednji čin“ i Marolline debitantske „Hellgate u plamenu“, Burattinijeva priča „Predatori“ (držaću se tog radnog naslova u ovoj recenziji) je treća u nizu izvrsnih priča koje su išle jedna za drugom nakon stavljanja tačke (neka to budu tri tačke) na Južnoameričku odiseju. Sve tri priče su tematski veoma različite, neverovatno pitke i kvalitetno iznešene, vezane međusobno jedino neizmernom napetošću koja prate razvoj njihovih naracija. U ovom slučaju, tema je čovek kao najveća od zveri.

Radnja nije posebno originalna, ni za Burattinija ni za Zagora uopšte. Posredi je priča o golom preživljavanju u ekstremnim uslovima na ograničenom prostoru nabijenim opasnostima koje bi za normalnog čoveka bile fatalne. Ostrvo puno zveri koje je radi sopstvene zabave fanatik poput Kaufmana skupio iz užitka posmatranja adrenalinskog lova na čoveka doziva pre svega književni klasik iz 1924. godine „The most dangerous game“ Richarda Connella, koje je u sledećih trideset godina doživelo tri ekranizacije i inspirisalo ceo jedan niz filmova na sličnu tematiku. Kako već znamo, Connellijev grof Zaroff je već u mnogome kumovao kreaciji Nolittinog Alexa Nicholsona iz „Ljudske lovine“ pa možemo pretpostaviti da se Burattini pored Conella inspirisao i svojim mentorom i idolom Nolittom. Prisilno savladavanje opasnosti iz etape u etapu radi, osim golog preživljavanja, spasavanja Chica negde tamo na kraju staze bez dileme podseća na „Planinu bogova“ Tiziana Sclavija. Burattini obema ovim Zagorovim avanturama negira direktan uticaj na kreiranje „Predatora“ pozivajući se na činjenicu da, pored svih sličnosti koje imaju, razlika između ova tri naslova ima i previše. Iako ovih dana Burattini nije čuven po originalnosti i iako je njegovo posvećivanje Nolitti postalo već poslovično, rekao bih da nemam zbog čega da mu ne verujem. Kada su u pitanju priče koji se ne bave povratkom starih neprijatelja ili nastavkom nekog klasika, Moreno je često pribegavao tematikama u kojima se ističe Zagorova veličanstvenost i jedinstvenost u ulozi borca, heroja ili mita. Setimo se samo giganta „Čovek koji je pobedio smrt“, specijalca „Darkwood godina nulta“, „Okrutnog Hawaka“, „U potrazi za Zagorom“ i ostalih. U poslednja dva čak imamo identičnu situaciju glavnog junaka bačenog u ekstremne uslove koje mora da preživi sam samcat i bez mnogo nade. Siguran sam da, ako bismo uzeli da prečešljavamo serijal naslov po naslov, našli još najmanje desetak sličnih primera koje je, pak, nekorektno povezati sa „Predatorima“. Česta tema kao i svaka druga u sklopu avanturističkog žanra. Ovde, kao i u svim takvim pričama, akcenat je na Zagoru kao čoveku jedinstvenih sposobnosti i neviđene otpornosti.

Prava je krvoločna zver i on, Tamau...Možda i najopasnija od svih koje smo zatočili na ovom ostrvu.

Da. Konkretno na toj tački. Naracija ističe Zagora kao najvećeg predatora. Ne klasičnog heroja kao u slučaju „Planine bogova“ ili borca sa bogatim iskustvom iz šume kao u „Ljudskoj lovini“, čak ni pravog majstora u veštinama preživljavanja iz „Okrutnog Hawaka“ ili „U potrazi za Zagorom“. Burattini kombinuje scenu na način da se istakne upravo divlja, zverska strana Duha sa Sekirom – stavlja ga u situaciju u kakvoj preživljava samo životinja u čoveku. A scena je...pa...manje „komplikovana za mozak“ nego inače. Zagorova herkulovska odiseja ostrvom, od jedne čeljusti do druge. Neki vremenski ultimatum ne postoji, ali je trka toliko „očajnička“ i nabijena adrenalinom da se suprotan utisak sam nameće. Primarni motivator kretanja sa jedne tačke do druge, preko svih tih „nivoa“, je Chico u zarobljeništvu (sa standardnim frazama tipa: „ako ne učiniš kako ti tražimo, ubićemo tvog debelog prijatelja“) i držim vrlo interesantnim da „izlizanost“ tog motivatora ničim ne utiče na kvalitet, doživljaj i verodostojnost priče. Sekundarni motivator je onaj koji malo vređa inteligenciju, a nekako mislim da njega možemo uračunati u naknadno dodanih 80 strana scenarija kojima je Burattini planirani Specijal prebacio u regularnu seriju.

Dakako, govorimo o Norfolškom delu priče, o ubijenom Marku Shooneru i njegovoj usamljenoj, nezaštićenoj i prestrašenoj sestri Susan. Prisutan je utisak delimične suvislosti tog segmenta zbog efekta gušenja ubrzanog pulsa naracije i Burattinijeve šablonske težnje ka patetiziranju i nolittiziranju (koliko koristimo ovaj termin, već bi ga trebalo uvrstiti u rečnik). Ustvari, ono što najviše iritira u celom tom segmentu je Susan Shooner kao sekundarni motivator. Brat joj je ubijen, ona je (zajedno sa bratom dok je još bio živ) u Norfolku žigosana kao čudna te je u celoj toj situaciji usamljena i bez ikakvog zračka nade, nešto dijabolično čuči iza Markove smrti i svega oko njega...i eto ti Zagora koji se zaklinje Susan da će Markova smrt biti osvećena i ceo slučaj razjašnjen. To je početak cele priče. Kada dodamo (odličan) gag sa Trampyjem nije teško zaključiti da nam je serviran najstariji od svih šablona serijala – dugi gag, ubistvo, unesrećena devojka, nesebični i pravdoljubivi Zagor koji u pomoć skače grlom u jagode i akcija do poslednje korice.

Tas pomalo važe i na drugu stranu. Kako „Norfolk“ (nazovimo ga tako, da izbegnemo smenjivanje sinonimima poput „deo“, „naracija“, „segment“ i sl.) utiče na ritam centralne narativne linije (Kaufmanovo ostrvo) je pitanje koje ćemo proći malo kasnije. Kao posebna celina, ona nas vraća, kako smo već utvrdili, klasičnom Nolittinom stilu pripovedanja. Trampy je ime koje vežemo za mnoge kultne epizode (mada, funkcioniše toliko nezavisno od ostatka priče da malo ko može da poveže njegove gegove sa naslovima svesaka). Gag kao inicijator naracije vežemo praktički za sve Nolittine naslove i one koje u post-nolittanskom razdoblju prizivaju njegov stil pisanja. Nakon netipičnog in media res starta koji je mogao da pokrene mnogo toga dobrog da se samo na njemu ostalo, Burattini vuče čitaoca iz stanja šoka nazad na udobniji tradicionalistički kanon. Tu se iz starog šešira povuklo nekoliko jako dobrih stvari, od onih koje je serijal vremenom zapostavio i zaboravio. Zagoru je vraćena antička kruna dobrovoljnog borca za pravdu, onog kojem je sama nepravda dovoljna da ga gnevnog povuče u akciju, na tački događaja kada je realnije da okrene glavu i ode. Taj momenat se, istina, desio mnoštvo puta i nakon Nolittinog doba, pa i u poslednje vreme...ali, Zagora se uglavnom stavljalo u središte događaja takoreći slučajno,što rezultira njegovim prihvatanjem da (nastavi da) pomaže nakon što je već bio u situaciji da to učini. A da ga stave na ovu tačku dešavanja, kada ga događaji još nisu ni dotakli, to nismo videli dugo. To smo dobili ovde: zaboravljenu nesebičnost, plemenitost, Zagorove stare heroistične aspekte. Ne smemo zaboraviti i gustu horror atmosferu „zaposednutog zdanja“ koja priziva klasike poput „Kuće užasa“ ili „Teskobe“, a obavija staru trošnu brvnaru na strmoj obali čiju dijaboličnost definišu čudni zvukovi, gusta magla, golo drveće i nezaobilazni faktor „ljudi govore“. Mističnost oko brata i sestre Shooner je tom sočnom segmentu uvertira ili, bolje, začin jer se narodno predanje o čudnim zvucima iz „kuće duhova“ razvija paralelno. Burattini je to lepo dozirao. Trajalo je dovoljno kratko da ne guši pravu prirodu priče, ali je bilo dovoljno intenzivno i efektno da nas seti na superiornost klasičnog horrora. Dodavanje Frighta kao element zastrašivanja na osnovu fizičkog izgleda koji možemo da dodamo u bizarnu galeriju toninellijanskih karikatura (sećate se svi njegovih nakaza, zar ne?) je ispalo kao jagoda na šlag na tortu: jeza je jača i nostalgija ka klasici zadovoljena.

Norfolk - stare vrednosti i užasi

Puna horror atmosfera

Kao posebna celina, „Norfolk“ funkcioniše odlično. Poštuje stare Zagorove kanone glede razvitka naracije, karakterizacije glavnog lika i potpunosti atmosfere. Čista nolittijanština u više od pola jedne sveske. Što se tiče Zagorovih fanova, takav potez je dobrodošao. U svetu stripa, međutim, moramo da se zapitamo: 1) da li oživljavanje Nolittinog stila obavezno definiše kvalitet naracije? 2) da li je oživljavanje Nolittinog stila bilo potrebno da bi centralni segment tj. „Kaufmanovo ostrvo“ funkcionisao potpunije? 3) da li je „Kaufmanovom ostrvu“ uopšte trebalo dopunjavanje i kako ono funkcioniše samostalno? 4) kako „Norfolk“ utiče na „Kaufmanovo ostrvo“ na nivou ritma naracije? Da li ga klasikom guši ili obogaćuje? Prva dva pitanja apsolutno zavise od čitaoca i njegovih preferencija. Treće pitanje delimično od čitaoca: pozivam sve da pročitaju ovaj Gigant preskačući norfolški flashback da bi stekli sliku. Na četvrto ćemo sad da se osvrnemo, eventualno da odgovorimo i na pitanje 5) da li su flashbackovi uopšte bili potrebni?

„Jedan napred, nazad sad...i mešaj!“

Glavni junak

In media res početak kojem je Burattini pristupio namenski radi šokiranja čitaoca je pun pogodak. Čitalac se automatski udubi –pardon - usisa u priču, hvata i izmišlja konce dok suzdržanog daha prati adrenalinski ritam priče. Takvo nešto se od „Zagora“ ne očekuje, jedva da je metod prisvojen uopšte u Bonelliju. Ovakvo odstupanje od kanona je delimično primenjeno i u Marollinoj debitantskoj epizodi „Hellgate u plamenu“ – Zagor i Chico se pojavljuju u središtu događaja bez da je objašnjenje o primanju poziva u močvari, putovanju i okolnostima za vreme putovanja prešlo više od dva lepo uklopljena oblačića, dok je esencija Zagora u mnogome ostala i više nego ispoštovana. Kad je Burattini upotrebio sličnu metodu u pozitivno brutalnijem maniru, činilo se da svedočimo scenarističkom sazrevanju koje će izvršiti veliki uticaj na eru koja kreće brojem 600, novi vid pripovedanja koji će „Zagora“ malo približiti modernijem stripu i izvući njegovu formu iz žabokrečine tradicionalizma. „Okrutni Hawak“ je već pokupio brojne aplauze. „Predatori“ su mogli da budu još jedan korak napred koji bi scenaristu naterao da misli u tom smeru. Čitalac bi uz samo nekoliko lepo i spontano raspoređenih oblačića u jednom ludom trku nakrcanim čistim adrenalinom shvatio sve... kojih god godina da je.

Ali nakon 9 strana biva jasno da je in media res postavljen samo radi in media res, odnosno efekta koncentrisanog oko tog momenta. Burattini pribegava koraku nazad – retrospektivi ili flashbacku, sistemu koji je u Gigantu 2 „Čovek koji je pobedio smrt“ pokupio burne aplauze. Problem je što Burattini ne shvata da je aplauz zaslužen upravo „masnoćom“ centralne linije, a da je duga retrospektiva bila, iako delimično korisna po „masnoću“, više nego diskutabilna. Ne zbog činjenice da je ona iskorištena. Naprotiv, istu je Nolitta uspešno primenjivao u mnogim kultnim naslovima poput „Tigar“, „Kralj Orlova“, „Vatreno krštenje“, „Zagor priča...“ (iako je u njoj retrospektiva istovremeno i centralna linija) i drugim. Problem je u kako je iskorištena. Ovde je, pre svega, diskutabilna količina i količinski odnos sa centralnom linijom. U tri smene tematskih celina „Kaufmanovo ostrvo“ i „Norfolk“, u otprilike prvih 140 strana, „Kaufmanovo ostrvo“ se razvija u ukupno 49 stranica, a „Norfolk“ u 89 (Da, brojao sam). Najagresivnija razlika je upravo u početku. Na 9 strana koje iniciraju radnju vratolomnog tempa, Burattini nadovezuje 38 strana klasicistički spore naracije u formi retrospektive. Jedno zašto ili kako koje je čitalac mogao da se pita, i zalet koji je uzeo zajedno sa zadihanim protagonistom, nalaze pre svega ogroman korak nazad u neprivlačno šablonski početak (to se uviđa zbog inovativnosti in media res metode) koji se bavi gomilom pitanja koja niko nije postavio: gde je počelo? (Norfolk), otkud oni tamo? (Zagor je morao rešiti „uobičajen“ birokratski problem sa dostavom potrepština plemenu Crne Mokasine), Šta ih je zadržalo u Norfolku? (Chico naleteo na Trampyja, Zagor plaća štetu, pojavljuje se telo Marka Shoonera) itd. Čitaočeva pažnja se usput koncentriše na taj segment te retrospektiva tehnički postaje centralna narativna linija, dok Zagorova odiseja ostrvom prima ulogu intermeca ili međuigre.

Istovremeno, dok Burattini opravdava Zagorovo prisustvo na Kaufmanovom ostrvu, ritam se znatno usporava. Štaviše, početni zalet se toliko guši da je ritam na čistoj nuli, a to nakon početnog obećanja nije baš pohvalno. Ukratko - ono šta ovde ne valja je postavljanje dvaju početaka iste priče u vrlo kratkim razmacima što rezultira međusobnim kontraefektom. Sledeće dve smene narativnih linija su u znatno boljem količinskom odnosu (21-20 i 19-31) te se ustaljuje određeni ritam koji omogućuje čitaocu da oseti krešendo koji ga vodi napred. Susret sa Salanderom i deluje kao odlična međuigra između sukoba sa komodo zmajevima i gorilama, a dolazak na ostrvo (koji uključuje sukob sa pacovima) se, pored toga što nas spaja sa in media res početkom sa nosorogom, već atmosferom i sastavom nadovezuje na centralnu liniju pa je sve već prihvatljivije i stiče se utisak balansa. Ipak, taj utisak čitalac ima uglavnom zbog neviđenog pada adrenalina pri prvom skoku u retrospektivu i docnijem oporavku od šoka tokom čitanja, pa ne možemo da se ne zapitamo koliko je uopšte tolika upotreba flashbacka bila neophodna? Najstrožije i tehnički rečeno, flashbackovi su bili apsolutno nepotrebni i suvišni.

Pre svega, ako spojimo dva i dva, odnosno prebrojimo ukupno 89 stranica flashbacka i setimo se Burattinijeve izjave da je, namenivši „Predatore“ za regularnu seriju umesto za ediciju Specijal, na originalni scenario dodao 80 stranica, te osetimo manjak spontanosti u njihovom prisustvu, zaključićemo da su baš flashbackovi naknadno načičkani na originalni storyline. Dovoljno naknadno da Burattinijeva stvaralačka inspiracija ode predaleko i u tom smeru, više se obazirući na tehničko-ritmičku nadopunu i balansiranje (na nultu tačku: jedan korak napred traži jedan korak nazad) nego na prirodnu nadogradnju i obogaćivanje. Pretpostavimo da je dodavanje tih 80 strana urednička potreba popunjavanja manjka prostora do broja 600 (između „Predatora“ i ZG 600 „Dan invazije“ stoji samo kratka Rauchova priča ZG 599 „Bubnjevi u noći“) da izbegnemo uzaludno preispitivanje mudrosti same odluke dodavanja. S druge strane, centralna linija, kada je pročitate preskačući flashbackove, deluje sterilno i pomalo zamorno. Postoje masni momenti u predasima između sukoba sa zverima, poput susreta sa Kaufmanom na šumskim pasarelama, ali sve u globalu deluje nedovoljno i zrelo za nadogradnju (govorim, dabome, o prvoj polovini priče). Tačaka na kojima naracija poprima nezdrav razvoj ritmom i atmosferičnošću ima dovoljno da se tih 80 stranica bez velike muke pravilno rasporedi i izvede nešto što će ući u galeriju velikana među pričama. Što se tiče (ipak potrebnog) razjašnjenja otkud Zagor i Čiko tu i šta se otprilike dešava, čitalac nije glup. Par dobrih oblačića i vrlo kratkih retrospektiva bi bili sasvim dovoljni. Uzmimo na primer prvi momenat reza narativne linije tj. prvi skok u flashback koji smo nazvali „Norfolk“ i koji se odvija između dva Zagorova unutrašnja monologa:

Zagor (pred flashback): Moram da potražim Chica, ne gubeći nadu da je još uvek živ! Niko od nas dvojice nije mogao da predvidi šta će nas zadesiti kada je pre tri dana cela ova prokleta zgoda počela.
Zagor (odmah nakon flashbacka): Kada sam obećao Susan da ću istražiti smrt njenog brata, nisam mogao ni da zamislim šta ću otkriti na ovom ostrvu!

Kao što se može videti, ova dva oblačića koji hronološki idu jedan nakon drugog, kada isečemo flashback između njih, gotovo potpuno objašnjavaju svrhu „očajničke trke“ Kaufmanovim ostrvom. Ovako spojene, fraze svakako vrište za izmenama ( Burattini nije baš čuven po spontanosti u dijalozima i monolozima ), ali uzmimo u obzir da između njih stoji 38 stranica i obratimo pažnju na njihovu funkcionalnost i bez izleta u „Norfolk“. Maltene je sve jasno. Malo ih izmeni da bi dobio na ležernosti, ostale bitne informacije rasporedi u oblačićima negde desetkama stranica posle, stavi samo jedan ili dva kaiša flashbacka ako je po koji izlet unazad nephodan, posveti se Zagorovom preživljavanju u šumi (mala digresija: zbog čega, zaboga, nije u nedostatku vatrenog oružja sebi olakšao egzistenciju izradom luka i strela ili po kojeg koplja? Zagor iz „Ljudske lovine“ je daleko realnije razmišljao i snalazio se u ovakvim situacijama ), dodaj još malo mesa na Kaufmana jer je od svih protagonista i antagonista on ostao jedini nedorečen (mada njegov profil možemo i ovako da naslutimo), ubaci kratku verziju dogovora sa Salanderom ako nalaziš zgodnim finiširanje priče sa pretposlednjom scenom-intermecom, pojačaj adrenalin i podebljaj emociju...Dobio bi daleko bolji rezultat uz manje truda. Sa takvom namerom bi i sa 80 stranica lufta bio tesan prostor za realizaciju.

Šta bi bilo kad bi bilo... Potencijal je baš gadno gramatičko vreme kada čitaoci umisle da su i sami pisci. Ali smatram da je razlika između gore napisanog i u stvarnosti realizovanog samo u jednoj lošijoj odluci o stvaralačkom smeru nadopune originalnog scenarija. Flashback sam po sebi jeste doneo neke sjajne trenutke (odličan gag sa Trampyjem, povratak u zaboravljeni klasični Zagorov karakter, „masna“ horor atmosfera oko kuće na litici itd.) i služi balansiranju i obogaćivanju ritma i atmosfere priče. Kada pročitaš sve u kompletu, doprineo je pozitivnom čitalačkom iskustvu i dao „Predatorima“ određenu dubinu. Ali, ja se lično ne mogu oteti ustisku suvislosti tako opširnog izleta u flashback s jedne, i nedorečenosti centralne linije sa druge strane. Sama Susan Shooner kao sekundarni motivator, zbog koje se prvi flashback i desio, mi se čini neubedljivom i, pored spomenute funkcionalnosti Chica kao primarnog motivatora, nepotrebnom. Zagorovo prisustvo na ostrvu se moglo objasniti jednostavnim zarobljavanjem od strane Kaufmanovih plaćenika zbog njegovog čuvenja po borilačkim sposobnostima. No, tu se već previše približavamo Sclavijevom konceptu iz „Planine bogova“ i jednom novom „šta bi bilo kad bi bilo“. Ostaje da je zbog vremenskog razmaka između pisanja originalnog scenarija i dodavanja flashbackova (Rongov i Kourbov flashback ne brojim u tu nadopunu zbog savršene funkcionalnosti na toj tački naracije) Burattini bio maksimalno posvećen u izradi istih te je postigao određenu potpunost i sočnost svakog od ta tri segmenta posebno i ipak uspeo da održi kakvu-takvu kompoziciju uratka.

Ipak, zbog svega gore nabrojanog, Burattini od mene dobija tu jednu ocenu manje. Druga ocena manje ide na osećaj zasićenosti njegovom navikom da svoje priče zatrpava flashbackovima kad god oseti da naraciji treba dodati malo nečega.

Najveća od zveri

Svrha sedam izazova sa „najsvirepijim primercima životinjskog sveta“ svakako nije postavljanje pretnje pred protagonistom priče, mada je trčanje pred nosorogom i kasnije gepardom delovalo prilično jezivo. Nakon svih vampira, zombija, vanzemaljaca, drevnih bogova, mađioničara, dinosaurusa i svakakvih još likova sa kojima se Duh sa Sekirom osećao kao svoj na svome, zveri koje Burattini ovde postavlja tehnički nisu ni izazov, niti scene sa njima odavaju takvu namenu.

Batrganje sa pacovima u jami možda nekome deluje smešno, ali je ipak jezivo realno i jezivo...jezivo. Gomila malih glodara u skučenom prostoru nije nešto protiv čega pomažu gola snaga, brzina ili inteligencija. Čak i Duh sa Sekirom takvoj situaciji može i mora da pribegne klasičnom sistemu bega. Tu ćemo se setiti Chica i Zagora u jami sa crvenim mravima iz Nolittinog bisera „Marš očajnika“ gde je situacija maltene identična - protagonista prepušten na milost i nemilost sićušnim čeljustima. Iako ovo nije ni blizu zamisli Memhis Joea, budući da Zagor sad nije vezan, a izlaz mu je dostupan preko daleko nižih i grbavijih zidovima od onih sa čuvene Kamene Kule iz Castellijeve „Velike zavere“ te nema potrebe za sudbinskom pojavom Fride Land za izvlačenje iz gabule. Nedostatak narativnog faktora jeze je nadoknađen detaljnom Nucciovom posvećenošću detaljima (sve i jedan pacov je crtan dlaku po dlaku) i izborom kadrova za prikaz težine umesto burlesknosti situacije. Efektnost cele scene se bazira uglavnom na toj vizuelnoj komponenti. Da je Burattini grafički deo realizacije ove epizode dao bilo kome drugom iz trenutnog Zagor staffa, verovatno bi ovu scenu morao da izbaci.

Nosorogu, pak, pripada čast spektakularog otvaranja priče. Veći deo njegove efektnosti se zasniva na faktoru iznenađenja in media res-a (za razliku od skoro svih ostalih Kaufmanovih zveri, njegov ulazak na scenu nije postupan ili očekivan) i dinamičnosti Nucciovog kadriranja (i početnog uživanja u njegovom stilu crtanja, dok se oko još nije naviklo), pa je i utisak te životinje kao prave pretnje potpun i uspešan.

Komodo zmajevi je već scena u kojoj grafička komponenta prevazilazi onu narativnu. Niti postoje tenzije niti neka posebna svrha do one da se Zagor suoči sa životinjama koje ranije nismo videli u serijalu. Ona je čista akciona sekvenca koja nam omogućava kratko uživanje u Zagorovom atraktivnom mahanju sekirom levo-desno i usputnom razbijanju nekoliko reptilskih lobanja, i čiji je vrhuac blekovski momenat zamene sekire sa deblom. U jednom od intervjua, Nuccio je izjavio da su mu od svih zveri iz Kaufmanovog zoološkog vrta ovi varani bili najteži – na njima je trošio stravično mnogo tuša. Zaista, Komodo zmajevi su nacrtani toliko detaljno da izgledaju kao fotografije zalepljene za stranice stripa, dok je ostatak scene ostao u najjednostavnijem i najosnovnijem mogućem kontrastu. Nedostaje balans. Narativni balans je, s druge strane, postignut, pošto je akciona sekvenca postavljena kao savršen predah od prvog i najdužeg flashbacka.

Odmeravanje snaga sa Gorilama je narativno i grafički najpotpuniji segment cele Zagorove odiseje Kaufmanovim ostrvom. Nuccio je sa istom manijačkom posvećenošću crtao i Zagora i gorile i šumski ambijent, a Burattini nam je priredio do bola napetu akcionu sekvencu u kojoj nam se više nego ikada ukazala zverska strana karaktera našeg Duha sa Sekirom. Konačno smo u samo jednoj sceni dobili i prividnu bezizlaznost situacije i žestoku kombinaciju borbe sa sekirom sa povremenim letom među krošnjama, a u svemu tome Zagora koji divljački „reži“ i razmeće se snagom mašući svojom sekirom. Moram da kažem da je ovo od onih Zagora koje baš volim da čitam. Zagor sa ovakvom karakternom postavkom, hoću reći. Solista, opak, divlje inteligentan. Kao finale ove scene, previše lepe a da Burattini propusti priliku da je začini flashbackom, nastupio je i efektan prvi susret između Zagora i Kaufmana koji je isceniran samo da bi se naglasila poenta kako je „Zagor najkrvoločniji od svih zveri“ – em sami zaključak od nekoga ko se zverima bavi celoga života em činjenica da ga je samo kavez spasao od Zagorovog bes(nil)a.

Šteta što je flashback morao tako krvnički da je remeti. Ako ništa drugo, makar je poslednji od naknadno ubačenog i na ovoj tački već prilično napornog niza kojeg smo pratili od samog početka.

Smrtonosna trka sa gepardom predstavlja čisti vizuelni užitak s mrvicom narativne tenzije koji se odvija u samo četiri table, taman koliko je Burattiniju bilo dovoljno da iskoristi sve kapacitete Zagorovog susreta sa tom životinjom (bežanje pred najbržom od svih zveri i sukob) i Nucciu da bez zamora prenese na papir svu gracioznost gepardovih pokreta i same pojave uopšte. Iako je zver i ovoga puta do najsitnijeg detalja prenesena sa Nucciu dostupnih fotografija, sve četiri table su savršeno izbalansirane u odnosima likova i pozadine – ne možeš tek tek tako preći na sledeći kaiš, jer Nucciova četkica bukvalno traži od tebe da joj se diviš nekoliko sekundi duže nego obično.

Direktno na ovu scenu je nadovezan susret sa Lavom Laayom – kraljem svih životinja. Za razliku od svih svojih prethodnika, Laaya svojim nastupom dobija i na težini zahvaljujući emotivnoj povezanosti sa Masaji Kourbom (jednim od Kaufmanovih plaćenika), a koja nam je prikazana u flashbacku za vreme međuigre u kojoj Kourbo i maori Rongo prepričavaju zgode pri kojima su stupili u Kaufmanovu službu. Da ne prepričavam Kourbov flashback, dovoljno je reći da je ovoga puta posredi vrlo prijatno i funkcionalno Burattinijevo odstupanje od centralne narativne linije koje ovoga puta ne objašnjava kako, zašto i slično, već nadograđuje priču emotivnom notom i malo kompleksnijom karakterizacijom dvaju inače nevidljivih likova. Na taj način, osim što smo kratko uživali u Zagorovom okršaju sa „ćaćom“ svih mačaka (opet vizuelno), dobili smo i impresivan prikaz ljubavi koja može da vlada između čoveka i životinje. Kaiš u kojem Kourbo i Laaya trče jedno drugom uz bok preko „savane“, sa siluetom Kaufmanovog balona na nebu, je predivan i efektan, kao i scena u kojem Laaya oplakuje palog gazdu...o želji za osvetom u pogledu iz krupnog kadra i kasnijem finalnom nastupu da i ne pričamo. Inače, Laaya na somalskom jeziku znači Ubica.

Bela ajkula isto kao i Laaya ima svoj flashback ali ne i emotivnu bazu. Flashback je više vezan za maori Ronga, njegovo poreklo i porodičnu tragediju za vreme fantastično prikazanog (bravo, Moreno!) lova na ajkule. Sam Zagorov susret sa ajkulom nije ni blizu teatralan kao prethodna tri (gorile, gepard i Lav Laaya) niti predstavlja ni na koji način novitet u serijalu, osim što je konkretno posredi bela ajkula i što Zagorov susret sa njom nije uključivao nikakav nož ili bilo koje drugo oružje. Zato smo umesto pravom okršaju prisustvovali suludom izbegavanju filmski upriličenih čeljusti i još suludijem jahanju ajkule. Jedina bitnost cele ove scene je ta što je u pitanju poslednja zverska etapa pred konačni susret sa Kaufmanom i njegovim plaćenicima.

Ništa od svega ovoga nije bilo previše spektakularno odnosno ne bi bilo da je za crtež bio zadužen bilo ko osim Nuccia. Najveći adut jeste njihov grafički prikaz, a fatalna mana Burattinijevo presecanje radnje, toliko ekstremno brze i nabijene akcijom da čitalac ne bi stigao ni da razmisli koliko su ovi izazovi ustvari izazovni za nekoga poput Zagora (jer, realno, oni to nimalo nisu), norfolškim retrospektivama koji nuliraju/ubijaju svaki vid čitalačkog adrenalina i pri tom zamaraju. Ove etape preporučujem da se pročitaju preskačući retrospektive, negde pri naknadnom čitanju, čisto da bi se osetila potpuna moć akcije i evaluirao gotov proizvod i ono šta je on mogao da bude. Tada će i Burattinijevo isticanje Zagora kao najvećom od zveri doći do većeg izražaja.

Homo homini lupus

Čovek je čoveku vuk“ je druga poenta koju Burattini nameće kao glavno naravoučenije priče. Iako smo videli neke od najsurovijih primeraka iz životinjskog carstva, najveće zlo pripovesti ostaje čovek odnosno, u ovom slučaju Kaufmanova grupa plaćenika.

Salander je jedan enciklopedijski primerak bahatog građanina 19.veka „koji bi za određenu cenu prodao i vlastitu mater“. Fright i Hurt su isto tako tipični primerci beskrupuloznih plaćenika bez posebne psihološke karakterizacije ili bilo čega po čemu bi ih izdvajali od cele plejade sličnih likova iz serijala, osim što Fright svojim nakaznim licem služi svrsi pri sceni sa „zaposednutom kućom“ u prvom flashbacku i što je u kombinaciji sa ostalima pridoneo vizuelnom šarenilu grupe. Malajac Tamau je najistaknutiji od trojice „egzotičnih“ Kaufmanovih plaćenika, i najverniji. Kao i većina istočnjačkih istreniranih desnica glavnog negativca, Tamau je škrt na rečima, lak na teatralnim pokretima i vazda rezervisan prema ostatku grupe. Apsolutna vernost Kaufmanu je nastala kao znak zahvalnosti za spasavanje života njegove žene i sina pri porođaju.

Burattini tom razjašnjenju posvećuje iznenađujuće malo retrospektivnog prostora, dok je ostatak karakterizacije izvršen uglavnom ležerno. Od prve pojave je izuzetno interesantan lik i obećava mnogo: častan ratnik, neverovatan borac, autoritativnog stava prema svima osim Kaufmanu, primamljivo tajanstven iz perspektive čitaoca i definitivno tvrd orah za Zagora u neizbežnom sukobu jedan na jedan koji ćemo kroz celu priču da iščekujemo. Silat, borilačka veština kojom vlada, je (bravo Burattini!) tematski tesno povezana sa pričom jer je posredi tehnika koja je nastala posmatranjem prirode odnosno direktno je inspirisana odbrambenim i napadačkim tehnikama određenih životinja. Među najpoznatijim stilovima koji se poklapaju sa „Predatorima“ su „tigar“, „mačka“ i (komodo?)“zmaj“. Iz te perspektive gledano, Tamau je tehnički poslednja divlja zver (odnosno spoj više njih) sa kojom se Zagor suočio na Kaufmanovom ostrvu, highlight njegovih etapa. A sami sukob je bio pravi spektakl! Masaji Kourbo je uobičajena slaba karika plaćeničkog lanca, dobra duša koja se našla u Kaufmanovoj službi samo da bi ostao u blizini svog Laaye. „Učinio sam to zato što mi je Laaya spasio život...Moja duša mu je pripadala!...i još uvek mu pripada“ . Iako je sukob između Zagora i Laaye zbog toga bio umereno predvidljivog kraja i iako je uvek postojao rizik prevelikog zalaženja u patetiku, Kourbova priča je od onih koje su baš fino sele ovoj pripovesti – što upravo zbog emocije što zbog dva deus ex machina efekta kojeg je njegova smrt izazvala (Rongovo odmetanje i Kaufmanov kraj). Maor Rongo je treći „egzotični“ plaćenik, vizuelno atraktivan poput Frighta zbog tradicionalnih tetovaža po celom telu, častan poput Tamaua ali na religijskoj osnovi, „slaba karika“ poput Kourba i jedini koji je živ dočekao kraj priče. U mitologiji Maora, Rongo je ime boga ratarstva i meseca, takođe je i maorska reč za mir. Isto tako, sama reč Maori se može prevesti kao „čovek koji se razlikuje od bogova“ što je otprilike i element Rongove karakterizacije- pošao je za Kaufmanom zato što ga je smatrao za polubožanstvo Māui, a prešao na Zagorovu stranu zato što je on čovek „zaštićen od bogova“, „pošteđen od strane boga mora“ i da zaište pravdu za ubistvo prijatelja Kourba. Burattini je sa njim, Kourbom i Tamauom odradio fantastičnu vezu između različitih kultura i same priče. Rongo i Tamau su bukvalno definisani direktno preko njihovih etničkih oznaka. Inače, sama ta priroda multietničnosti grupe, da li plaćenika da li Kaufmanovih životinja, priziva tradicionalistički Nolittin stil spajanja različitih egzotičnih elemenata u jednu skupinu na domaćem terenu mesta radnje i čine narativne karaktere koji pripovesti dodaju vrlo ugodan ton i boju, istovremeno naglašavajući osnovnu poruku serijala o suživotu više naroda, rasa i kultura. Sam Kaufman je ostao najjednoličniji od svih negativaca ove epizode. Vojni pruski lekar koji skuplja najopasnije predstavnike životinjskog carstva radi sportskog (kladioničarskog) užitka u posmatranju lova na čoveka. Ne tražimo neku posebnu karakterizaciju pošto prethodna fraza bukvalno govori sve o njemu: vojnik, fanatik, beskrupulozan, autoritativan, iskompleksiran, svirep i tako dalje redom. To nam je sve jasno. Problem je što nemamo nikakav motiv (Moreno, kako je moguće da si to propustio?) njegovog delanja. Hoću reći, nije problem jer za tim nema neke velike potrebe – vidimo da ima bolesne navike i dosta. Priča može da ide dalje. Ipak, moram priznati, čudno je i nedorečeno. S druge strane, vizuelno funkcioniše odlično kao nemesis –rado bih ga gledao i nakon ove avanture iako je njome već izgubio svoju svrhu.

Sukob sa Kaufmanovim plaćenicima dosegao je viši narativni (napeto do bola) i grafički (najbolje nacrtan deo stripa) nivo nego oni prethodni sa životinjama. Dosegao je epičnost. U toj sceni se ističe i Zagorovo „zverstvo“ i krvoločnost njegovih ljudskih protivnika – niko od ljudi u utvrđenju nije posustajao, niko nije imao niti jedne sekunde predaha. Sjajna, nabijena akcija u krvlju i znojem okupanoj atmosferi i scena završnog obračuna dostojna da bude upisana u listu najboljih u serijalu uopšte. Budući da je tako maestralno odrađena, etape sa divljim zverima se bukvalno povlače u neko davno bledo sećanje (a bile su argument obećavanja spektakla nekoliko meseci ranije) i doslovno gube na komparaciji krvoločnosti. Zaključak koji je Zagor (spontano haha) izveo na kraju je time i delovao kao potpuno osnovan:

U životu sam se suočio sa zverima svih mogućih vrsta, na onom ostrvu, ali čak i pre toga,drugde...s lavovima, tigrovima, medvedima, krokodilima, ajkulama, pumama, anakondama...ali najgori predator, to sam već shvatio, uvek ostaje čovek.

Nova nada

Nucciova posveta Ferrijevoj naslovnici za epizodu „Sekira i sablja“

Joevito Nuccio me svojim trenutnim crtačkim kapacitetom, ali i potencijalom za nešto mnogo više, podseća na mog omiljenog modernog crtača Sergio Bonelli Editorea – Alessandra Boccija. Baš kao i Bocci u svojim počecima na Caponeovom serijalu Lazarus Ledd, Nuccio je startao sa odličnim osećajem za detaljni prikaz likova i okoline, anatomije likova, perspektive, kadra, atmosfere, efektnosti i dinamičnosti izraza, ozbiljnošću pristupa, ambicijom ka perfekcionizmu, ali i sa određenim problemima u istome. Na primer, iako je svaki lik nacrtan sa posebnom pažnjom i raznovrsnošću u detaljima i senčenju, vidljiva je Nucciova borba sa osnovama anatomije i proporcijama. Glave su često prevelike ili nasađene na trup, ruke pod određenim ugovima znaju da deluju izvrnute (npr. prst na Salanderovoj šaci kada drži revolver) ili neprirodno sitne ili krupne, lica u krupnom kadru znaju da imaju oči van međusobne ravni (jedno da bude više od drugog) ili razmak između nosa i usne/usne i brade zna da bude presitan, telo u kompletu (najčešće Zagorovo jer nosi usku odeću i teži ka teatralnosti pokreta pa crtačevo poznavanje anatomije tu najviše dolazi do izražaja) pod određenim uglovima hoće da izmakne crtačevoj kontroli i sl. Iako je vidljivo zadivljujuće poboljšanje u odnosu na prvenac „Pun Mesec“, „Predatori“ su krcati svakakvim tehničkim greškama. Ipak, Nuccio je mnogim svojim crtačkim (već navedenim) vrlinama uspeo da zataška ih i pokupi snažne ovacije od Zagorovih čitaoca. Ne znam kakav utisak ostavljaju ove table u formatu edicije Gigant pošto istu još nisam nabavio, ali ove tri sveske regularne italijanske sadrže table koje kipe od maestralnog plesa Nucciove četkice i koje grafički stavljaju „Predatore“ među najpoželjnije naslove poslednje decenije („Izgubljeni svet“, „Hellgate gori“,“Huroni“...) i šire.

Stilski definitivno spada među ferrijevce (Verni, Venturi, Sedioli) ali je on svoju inspiraciju (kao i Venturi) uglavnom ograničio na interpretaciju. A interpretacija se svodi uglavnom na osobine Zagorovog i Čikovog tela (Zagor: zaobljen trup sve do pojasa, oblik glave, frizura i neke crte lica, rame i biceps, oblik butina) ali tek toliko da se uoči Ferrijev pečat. Unutar poznatih kontura i oblika nalazi se stopostotni Nucciov potpis: senčenje, šrafiranje, tretiranje određenih mišića, lice i frizura se drže Ferrijevog „zakonika“ ali prate Joevitovu ruku, čak se i konture i oblici koje sam spomenuo ograničavaju na to da Ferrija samo ispoštuju, a potpisanog autora izraze. Teško je objasniti. Ovaj Zagor mnogo liči na Ferrijevog, ali kada uzmeš table da ih uporediš sa njime vidiš dva skroz različita crtača. Dakle, Nuccio je ferrijevac i ne beži od toga, ali mu možemo pripisati i prepoznatljiv autorski izraz. Još uvek je u tome nesiguran i neiskusan ali se debelo trudi da na Ferrijevim temeljima ostane svoj i originalan koliko je u tom svetlu to moguće. A ono šta je najlepše – ne samo da ne precrtava nego se i ne ponavlja. U njegovom opusu ne možeš naći dva identična kadra. Čovek eksperimentiše i, istini za volju, zbog toga i čini spomenute greške. Ali eksperimentiše! Testira sebe i svoje mogućnosti, ne ide na sigurno već teži ka crtačkom izazovu i pod cenu da se zezne negde usput. Rezultat: razlika između „Punog meseca“ i ove priče. Mislim da to govori dovoljno. Ako ne bude pravio pauze i ako nastavi ovim manirom, siguran sam da će vremenom da nadmaši svoj uzor stilom, tehnikom i emocijom.

Konkretno, za buran aplauz su scene sa gorilama, gepardom i Laayom, neki sitni momenti u šumi...a završni obračun u tvrđavi odnosno poslednjih cca 50-ak strana je za vilicu do poda. Maestralno obavljeno!

Ocene:

Priča: 6 ruku na srce, ne previše originalno.
Scenario: 7 ima sjajnih scena, međuigara, emotivnih momenata i adrenalinske akcije, ali prostor od 80 strana je previše samo za flashbackove i Susan o’Shooner nisam nikako mogao da progutam. Odličan „Zagor“ za čitanje i više puta, ali davanje veće ocene bi bio greh prema svemu ostalome šta ovaj serijal sadrži.
Crtež: 9 briljantan. Atmosfera, detalji, dinamika, emocija. Spuštam za ocenu zbog tehničkih grešaka i u nadi da time ostavljam prostora za poboljšanje koje nas čeka u budućim pričama
Naslovnice (Ferri): 8,4,6 prva je korektna poster naslovnica, precrtana sa Barisonova ilustracija; ostale dve su dosta slabije i vrlo loše kolorisane.
Naslovnica (Nuccio, za Ludens): 10 Odlična! Nije na nivou nekih desetki koje znamo da vidimo po SBE stripovima poslednjih godina, ali ko ih šiša!

Poređenje: Ferrijeva naslovnica i ilustracija Emanuelea Barisona

Naprijed

ZG LU 258-261 Sudnji dan

ZG SR 600 Dan invazije

Naprijed

Recenzije čitatelja

  • acestroke

    Ukupna ocjena 93%

    9, 9, 10, 9

    Odlican strip.  Sto se tice giganata, ovaj je odmah iza "Covjek Koji je pobjedio Smrt".  Epizoda je prava avantura, puna napetosti i akcije, i crtez je veoma dinamican, ostaljva dojam da se svaki kadr okrece, kao pravi napeti film.  Nuccio odlicno obavlja svoj posao, a i Burratinijev scenario je iznenadjujuci dobar.  Neki kadrovi su toliko dobro nacrtani da izgleda kao Ferri u svojoj najoljoj formi, mozda i bolje.  Sto se tice teksta, nema ga toliko puno, ovo je u vecini vizualan strip u kojem se Zagor bori protiv nosoroga, gorila, komodo zmajeva, pa i lavova.  Citavih 240 plus stranica se moze procitati u manje od sat vremena, i to bez daha.  Obe naslovnice su odlicne, ne mogu se odluciti koja mi je bolja, ali nema veze: ovo je pravi Zagor na kojeg smo navikli kao klinci.  Epizoda podsjeca na same klasike serijala.

     

    30.11.2016
    00:15:00 sati
    acestroke
    uredi
  • markotamara

    Ukupna ocjena 100%

    10, 10, 10, 10

    odlicna pitka prica,crtez odlican,moderan Ferijevski 

    Burattiniju velike cestitke na ovakvoj odlicno napetoj i pitkoj prici

    preporuka svima

    30.11.2016
    00:28:00 sati
    markotamara
    uredi
  • kucak

    Ukupna ocjena 100%

    10, 10, 10, 10

    Za mene malo remek djelo. Fantastično. Čisti užitak i da smanjivam ocjene radi sitnih propusta ne bi bilo korektno. Preporuka od srca, jer ovo se čita u jednom dahu.

    EDIT: Svaka čast na izuzetno kvalitetnoj recenziji, a prvenstveno na trudu za nas željne najsitnijih detalja iz Zagorovog svijeta.

    30.11.2016
    01:32:00 sati
    kucak
    uredi
  • King Warrior

    Ukupna ocjena 97%

    9, 10, 10, 10

    Izuzetno dobra, napeta, dinamicna i perfektno razradjena epizoda, vec sada klasik. O Nucciju nije potrebno ni komentarisati. 

    30.11.2016
    05:06:00 sati
    King Warrior
    uredi
  • goghy

    Ukupna ocjena 91%

    8, 9, 10, 10

    30.11.2016
    06:56:00 sati
    goghy
    uredi
  • Koresh

    Ukupna ocjena 52%

    3, 4, 8, 7

    Jedan promašaj u nizu novijih Zagora. Jadno, bezidejno. Opet smo morali čitati detaljne biografije svih likova u priči, iz svih djelova svijeta, bla, bla..... Ne znam tko se može ložiti na ovo

    30.11.2016
    09:14:00 sati
    Koresh
    uredi
  • PAJDO

    Ukupna ocjena 90%

    9, 9, 9, 9

    Kažu da i ćorava koka zrno ubode. Tako je i Burattini napokon napisao priču koja može stajati uz bok najboljem razdoblju priča o Zagoru. Sve ono što krasi zagorove legendarne avanture su djelovi ove epizode. Time je samo dokazao da puno bolje funkcionira kao izvorni autor nego kao nekakav reciklator Nolitte. Nuccio je priča za sebe i stvarno bi ga trebalo uzeti kao glavnog Zagororovog crtača uz njih još 3-4 zagor bi zaista dobio jednu dobru bazu kvalitetnih crtača. U svakom slučaju preporuka za ovaj strip;)
    30.11.2016
    09:24:00 sati
    PAJDO
    uredi
  • hrvoje23

    Ukupna ocjena 91%

    10, 7, 10, 10

    Vrlo vrlo dobro. Zabavno i ugodno za čitanje.

    30.11.2016
    09:33:00 sati
    hrvoje23
    uredi
  • RadioClash

    Ukupna ocjena 82%

    7, 8, 9, 10

    30.11.2016
    10:16:00 sati
    RadioClash
    uredi
  • bonjovi4ever

    Ukupna ocjena 82%

    7, 8, 9, 10

    Poprilično dinamična priča, koliko mi je ostalo u sjećanju. Nuccijeve toliko spominjane tehničke pogreške, većinom, nisam ni primijetio dok iste nisu bile pobrojane od strane onih koji u svemu što je pohvaljeno i odstupa od tradicije imaju potrebu tražiti nedostatke, jer kao ona stara garda crtača nikada nije griješila, oni su sve radili s minucioznom preciznošću, sve sama savršenstva proporcija i smislene (realistične) akcijske scene... Baš pri koreografiji akcijskih prizora Nuccio rastura, malo i podiže dojam priči koja inače baš i nije čudo neviđeno, ali sasvim dobro demonstrira Nuccijev talent (i, naravno, njegovih nekoliko tehničkih pogrešaka ;)

    Nuccijeva (neočekivana) naslovnica jedna od najboljih Zagorovih ikad, baš u pustolovnom duhu urađena te predivno nacrtana i kolorirana.

    30.11.2016
    11:27:00 sati
    bonjovi4ever
    uredi
  • DODSFERD

    Ukupna ocjena 88%

    8, 9, 10, 7

    Ovo je pravi pokazatelj kako se od jedne ne baš originalne tematike može napraviti kvalitetna priča. Nema klasičnog uvoda nego je odmah na početku vidljivo da je radnja već doživjela svoj zaplet kojeg nismo vidjeli, ali koji će se malo po malo otkrivati čitatelju. Šetnjom između prošlosti i sadašnjosti je postignut balans a ovdje mi je to bolje odgovaralo nego u gigantu Čovjek koji je pobijedio smrt u kojem je napravljen sličan sistem. Kada bih uspoređivao životinjske prepreke s kojima se Zagor susretao dođem do zaključka da me se najviše dojmila najmanje opasna; ona sa štakorima na dnu bunara. Kako je to samo Nuccio fantastično prikazao, a ona najveća vinjeta sa gomilom štakora, koji jure i napadaju Zagora dok se penje, je nešto posebno. 

    Karakterizacija likova je također na visini zadatka; prilikom međusobnog razgovora Kourboa i Ronga, gdje su jedan drugome otkrili neke detalje iz svoje prošlosti, bilo je vidljivo da u njima postoji ljudskosti, a to su kasnije i pokazali pomogavši Zagoru. Nasuprot njima, Kaufman i njegova 2 najvjernija psa, Tamau i Fright, su čisto oličenje zla bez obzira na činjenicu da je Tamau u službi svog gospodara zapravo vraćao dug prema njemu. Rasplet nije bilo teško predvidjeti, osim točnog načina na koji će skončati Kaufman, očekivao sam da će mu umjesto lava presuditi morski pas. Pouka koju je Zagor izrekao na samome kraju se vrlo lako može prenijeti i na stvarni svijet u kojem živimo a ne samo na ovu priču.

    Crtež je fantastičan i moram priznati da je ovdje Nuccio još na razini više nego na svom prvijencu Pun mjesec. Ni njegova naslovnica za Ludens izdanje ne zaostaje puno za unutrašnjim dijelom, ali kako se radi o priči iz redovne serije pošteno je ocijeniti originalne Ferrijeve koje ipak nisu na toj razini.

     

    30.11.2016
    13:17:00 sati
    DODSFERD
    uredi
  • solar

    Ukupna ocjena 87%

    8, 9, 9, 9

    Često sam kritičan prema Burattiniju i vjerujem da je to s pravom. Ipak kad čovjek uradi dobar posao to mu treba i priznati.

    Znamo da je ideja daleko od originalne ali je izvrsno prilagođena u kontekst serijala, takve stvari je i sam Nolitta često radio. Što se tiče scenarija, meni je nakon pročitane priče ostao dojam cjeline, bez obzira na retrospektive nisam osjetio da su one suvišne ili usiljeno umetnute. 

    Kao što je u recenziji napomenuto, Očajnička utrka jest imala dug put, prvotno je bila predviđena za specijalo izdanje pa je onda rasla u obimu. Taj rast ili dodavanje tabli, po mom sudu, nije imalo negativan utjecaj jer vremena je bilo i više nego dovoljno za jedan kvalitetan scenarij baš zato što je Nuccio dosta spor crtač. Tako Burattini nije morao pribjegavati nekim brzopletim i kilavim rješenjima samo da bi zadovoljio zahtjeve nemilosrdne mjesečne Bonelli produkcije nego je u suradnji sa crtačem tražio najbolji način kako bi zaokružio ovu priču i dao joj dublji smisao umjesto pukog utrkivanja i savladavanja prepreka. Ukratko, priči je trebalo dati dušu, ono na čemu je Burattini toliko puta pao, ovdje je uspio postići.

    Pripovijedna nit u Norfolku se se lijepo nadovezuje na glavni dio scenarija (utrka i prepreke), osim postepenog upoznavanja sa situacijom i konstruiranja pomalo mistične atmosfere, taj dio također služi i ponovnom podsjećanju čitatelja na onaj nepogriješivi nolittanski šarm kojeg tako dobro ponovno vidimo oživljena zahvaljujući Čiku i Trampiju. Tu je i dio sa Salanderom koji također služi kao prijelaz prema opasnoj i surovoj Kaufmanovoj realnosti.

    Strip jer počeo "in medias res", ali Burattinijeva odluka da nam znatiželju odmah zatomi sa vraćanjem na prijašnje događaje je dobra. Ritam se naglo mijenja, raspoloženje se mijenja, mi od super napete situacije dolazimo u relativnu normalnost ribarskog gradića i pitamo se kakve su to dogodovštine mogle prouzročiti onakvu štetu i umjesto odgovora dobivamo šaljivi Nollita style uvod, koji se ne vuče predugo nego točno onoliko koliko je potrebno.

    Takva promjena ritma scenarija i te retrospektive, ako su pravilno upotrebljene kao ovdje, dodaju na draži jer na neki način "odlažu zadovoljstvo" trenutačnog odgovora i daju čitateljima šansu da u vlastitoj mašti stvaraju scenarije o onome što se "iza brda valja" i upravo kad ta Nolfolk narativna nit prijeti da bude dosadna mi se ponovno prebacujemo u Zagorovu sadašnjost.

    Kao što sam ranije spomenuo bez tih "umetaka" ove njegove borbe bi mogle postati suhoparne i nekako predvidljive, a najbolja od svega je Burattinijeva odluka da negdje na sredini cijela priča bude "up to date" znači sve retrospektive su ispričane i sada se u potpunosti možemo posvetiti borbama i krajnjem cilju.

    Bitno je spomenuti kako ovakav način retrospektivnog pripovijedanja je suprotan uobičajenim, suhoparnim i šablonskim rješenjima kada Burattini obično na kraju neke klišeizirane priče upotrebljava prepričavanje da bi "razbojnik mjeseca" mogao u detalje objasniti neki njegov priglupi plan. Kao i u "Čovjeku koji je pobijedio smrt" retrospektive služe da bi produbile i pokrenule priču na nov i neočekivan način i strateški su smještene u pojedine djelove scenarija kako bi dobili maksimum od njih, to također lomi linearan način pripovijedanja i stvara nove načine doživljavanja onoga što čitamo. Sjećam se da je dosta ljudi prigovaralo tom prošlog gigantu kako je taj pripovijedački alat pretjerano iskorišten i da je scenarist mogao malo i prikočiti sa time - e pa ovdje se to točno i dogodilo jer ti "prošli događaji" ne traju unedogled nego se u pravom trenutku prekidaju. Bez svega ovoga bi Očajnička utrka bila dosta siromašnija.

    Još jedno Burattinijevo postignuće su i svi oni ljudi, pomoćnici, oko Kaufmana. Nitko od njih nije jednoličan i zao reda radi nego svak od njih ima karakter i vlastitu motivaciju koja ih čini ljudima a ne karikaturama. Posebno je dobro napravljena poanta sa onim lavom i Korubom, tu je i onaj tetovirani i njegova veza sa morskim psom. To je hvale vrijedno jer su svi oni mogli biti slijepi Kaufmanovi poslušnici ali nisu, upotrebljavali su vlastiti razum i svoj kulturni habitus i na kraju su Zagorovim posredovanjem došli do vlastitih zaključaka o Kaufmanu i njegovim djelima, znači svi oni su doživjeli neku vrstu nutarnje promjene.

    Nuccio je uza sve svoje mane pravi dar s neba jer ima "ono nešto", talenat i stil koji, ne samo da neodoljivo podsjećaju na Ferrija iz njegovih najboljih dana, nego su njime direktno inspirirani. Posebno je važno da smo svjesni kako je ovo čovjeku tek drugi strip u životu i nije uopće bio namjenjen objavljivanju u A4 formatu nego u uobičajenoj svesci redovne Bonelli serije. Nađite bilo kojeg slavnijeg i poznatijeg talijanskog crtača i objavite njegov drugi po redu rad u čitavom životu u A4 formatu pa ću vas pitati na što to liči.

    Njegov crtež usprkos nedostatku iskustva i nekim uobičajenim greškama u anatomiji uspijeva dočarati magiju ferrijevskog stila bez oslanjanja na precrtavanje i slične trikove i baš zbog toga je, iako tehnički inferioran u odnosu na neke, najbolji crtač za Zagora i jedini pravi Ferrijev nasljednik.

     

    p.s.

    Na forumu se također razvila zanimljiva rasprava u vezi ove priče - LINK

    30.11.2016
    13:24:00 sati
    solar
    uredi
  • nellesky

    Ukupna ocjena 23%

    1, 3, 3, 2

    30.11.2016
    13:37:00 sati
    nellesky
    uredi
  • Ukupna ocjena 44%

    2, 4, 8, 2

    Samo Buratini moze da napise u isto vreme jednu od najbrzih i jednu od najsporijih epizoda. Verovatno bi daleko bolje funkcionisao kao special na 160 strana. Ili bi mozda i tad zadrzao dosadne flashbackove?

     

    Procitao sam pricu jos jednom i jos je losija na drugo citanje. Narocito deo sa gorilom i Tarzanom, duhom koji hoda, sa sekirom.

    30.11.2016
    15:49:00 sati
    DollarBill
    uredi
  • Giuda Ballerino

    Ukupna ocjena 29%

    1, 3, 5, 2

    sve manje citam Bonelli, gotovo pa nista, sirim vidike pa tek sad uvidjam kakvo je ovo smece

    30.11.2016
    16:50:00 sati
    Giuda Ballerino
    uredi
  • Leonid

    Ukupna ocjena 84%

    8, 8, 9, 9

    Naklon Patku za recenziju.

    Meni je ovo i više nego dobra priča. S obzirom na neka druga razdoblja, ovo je dosta svježa priča i scenarij.

    Nuccio ovaj puta ne dajem desetke jer prosto mi je nevjerojatno da danas netko s pristupom internetu ne može proučiti kako izgleda mužjak lava. Pogotovo ako je tako bitan za priču.

    Kolorist je još gori, ali sam stil Nuccia toliko godi naslovnicama.

    30.11.2016
    17:05:00 sati
    Leonid
    uredi
  • drogsy

    Ukupna ocjena 74%

    6, 7, 9, 8

    Predvidljiva, nepetenciozna, ali zabavna epizoda koja dodatno dobiva na dojmu Ludensovim dobrim potezom objavljivanja u gigant formatu, čime Nuccijevo odlično kadriranje i crtež dolaze do izražaja.

    30.11.2016
    18:31:00 sati
    drogsy
    uredi
  • vangelis

    Ukupna ocjena 88%

    8, 8, 10, 10

    30.11.2016
    22:00:00 sati
    vangelis
    uredi
  • Deers

    Ukupna ocjena 63%

    6, 5, 8, 6

    Recikliram svoj komentar sa foruma prepun SPOILERA:

    Ne, ne, ne. Ovo je trebalo biti bolje. Jer koja je točno poanta ove priče? Zagor koji mora savladavati prepreke? Ne baš. Prvo, prepreke mu i nisu neka prijetnja, ne stvarna, jer se na ovaj ili onaj način već sukobio sa istima ako ne i gorima. Drugo, prepreke i nisu protiv Zagora, nisu protiv ratnika, boraca, prvaka,... uopće, profil žrtve krvniku nije bitan. Zagor slučajno upada u cijeli događaj (krivo je reć da upada jer se sam nudi da osveti djevojčina brata tako da ne gubi vrijeme da ga slučaj navede na to - bravo Bure!). Treće, zbog lošeg rasporeda scenarija, ovo i ne fukcionira ni kao odličan akcijski Zagor. Umjesto da zadržanog daha pratimo radnju toliko brzu i nabijenu akcijom da ne stignemo razmislit koliko su prijetnje Zagoru ozbiljne, Bure lomi akciju nepotrebnim dijelovima sa viškom kadrova i teksta. Na kraju imamo samo Nuccia koji također usporavanjem čitanja samo gubi. 

    30.11.2016
    22:12:00 sati
    Deers
    uredi
  • Oki

    Ukupna ocjena 78%

    6, 8, 9, 9

    Nešto kao neka videoigrica gdje konstantno napreduješ iz razine u razinu, dosta dobro odrađeno za razbibrigu...
    01.12.2016
    11:41:00 sati
    Oki
    uredi
  • Dukidule

    Ukupna ocjena 97%

    9, 10, 10, 10

    Bez ikakvig dodatnog komentara, jer i onako je (skoro) sve rečeno/napisano...
    01.12.2016
    21:12:00 sati
    Dukidule
    uredi
  • velka031

    Ukupna ocjena 100%

    10, 10, 10, 10

    01.12.2016
    22:05:00 sati
    velka031
    uredi
  • Ukupna ocjena 100%

    10, 10, 10, 10

    02.12.2016
    10:00:00 sati
    gogowins
    uredi
  • Ukupna ocjena 53%

    3, 4, 8, 8

    Nisam zadovoljan, tko zna koji Zagor na razini kompjutorskih igrica gdje ima više nivoa, svaki je teži od prethodnog i povećava se rizik za život. Nekad su ti rizici čisto u prirodi kao s onom "Prokletom zemljom", a nekada je to osmišljeno za gušt umobolnog negativca. Ne volim takve epizode. A kad Bure to zasere flashbackovima onda je srditost jača. Sveti nolittijanski stil, geg Chico-Trampy na početku pa idemo ka akciji a ne Zagor usred "igrice" pa flashbackovi u 4-5 navrata. Nekad možda i prođe ali u ovoj epizodi, za mene, to nije dobro odrađeno, baš se "akcija lomi" kako reče Deers.

    Dalje, kad si je svaki poslušnik pripovjedio povijest dolaska pod Kaufmanovu komandu smrdilo mi je na izdaju. Kao, nisu oni tu jer su jednakih načela već onog vodi zahvalnost, onog iluzija, onog žal za lavom. Pffff... Kraj isto predvidiv, da će Kaufman poginuti od svojih 'oružja' ("Ko se mača laća od mača će i poginuti").

    Na kraju nismo saznali zašto je konkretno Mark Shooner ubijen, kakvo je to njuškalo bio, koju je crtu u odnosu trgovanja s bandom koji je sklopio prešao? 

    Nuccio ok, meni su Espositovci npr. bolji od njega a ovdje me posebno smetalo crtanje padova s litice, pogotovo Susan. Leti s litice na glavu i opet se uhvati prstima glavom prema gore. Ne znam koga tu okriviti: Nuccia ili Bureta što mu nije objasnio ili ga ispravio? Zbog toga Nucciu 8, inače je to za 9.

    Inače, 65 dolara za pojedeno u restoranu je prevelika cijena za nešto prije 150 godina. Znamo epizode kad Chico ulazi u restoran s 1-2 dolara i jede nešto pristojno a ovo s Trampyjem je, kao, bilo 60 puta jače? Ne znam šta se Buretu tu desilo, 

    Dakle, ljudi, smanjite doživljaj, nismo čitali ništa kultno 

    02.12.2016
    11:11:00 sati
    Dwayne_Looney
    uredi
  • going going

    Ukupna ocjena 76%

    7, 7, 9, 7

    Kopiram svoj post sa foruma koji sam napisao odmah posle citanja epizode:

     

    Burattini pocinje da se ponavlja sa ovim flesbekovima odnosno isprekidanom radnjom. Ako sam dobro primetio prvi put tu tehniku upotrebljava u maxiju [i][b]Tajanstveni otok[/b][/i]. Tada je to bilo nesto inovativno za njega i vrlo me je prijatno iznenadio tim potezom i uopste nacinom kako je vodio taj maxi. Tu je opipavao teren da bi onda isti taj recept samo u jos vecoj meri upotrebio u svom najambicioznijem delu u poslednjih 5 godina a to je [b]gigant Covek koji je pobedio smrt[/b]. I tu mu je to upalilo! Odlicno je sve izveo uz efektnu Zagorovu smrt i da ne nabrajam dalje sta je sve tu bilo, svi ste procitali epizodu.E onda u Mumiji sa Anda vrlo skromno to upotrebi na sredini epizode otprilike da bi objasnio nesto sto se desilo u medjuvremenu. I to je ok.


    Ali da sad dodje i [b]cetvrti put[/b] mi ponudi pricu sa retrospektivom odnosno flesbekovima u ovako malo vremena je mnogo i nije uopste novo i sveze. Prica kao prica takodje nije nista posebno. Nije objasnjeno zasto Kofman skuplja te zivotinje, zasto izvodi sve te gluposti, a i nije mi jasno kako navodi Zagora da bas naidje na svaku od zivotinja koje ima, kako je naleteo na onog nosoroga usred one sume. Mogli su i da se zaobidju. Veliko je to ostrvo.
    ALi opet ima i necega dobrog u ovom gigantu, bila je interesantna misterioznost na pocetku i atmosfera u onom primorskom gradicu koji neodoljivo podseca na [b]Port Whal[/b]e, samo sam cekao kad ce Fisleg da iskoci, steta sto nije i on tu. Zatim oni domoroci koje je Kofman pokupio na svojim putovanjima su interesantni tipovi pogotovo onaj sa lavom, a i ovaj ,,moderni samuraj". 

    [b]Nuccio[/b] mi je bio odlican, ima par bas odlicnih kadrova, lepo pripoveda pricu, bice on jednog dana jedan od najboljih crtaca serijala ikada, samo da se jos malo izvezba i usavrsi. Naslovnica iako mu je potpuno pozerska mi se takodje svidela i tu verziju giganta sam i nabavio iako ni Ferrijeva naslovna nije losa.

    Kamo srece nam budu prosecne price ovakvog kvaliteta na serijalu. Ovo je vrlo dobra prica ali daleko je od proglasavanja za najboljeg Bureta ili modernog klasika. Prica dosta podseca na [b]Nolittinu Lovci na ljude[/b](koja mi je bolja i efektnija prica, sad se setih da je i kraj obeju epizoda vrlo slican!) i prvu [b]Sclavijevu[/b] pricu za serijal Sedam izazova ili kako se bese zvala(to mi je bila bas, bas losa prica) i kao omaz tim pricama je sasvim u redu. Takve treba da nam budu prosecne price na serijalu a najbolje treba da nam ponude nesto vece i bolje. 

    Prica 7
    Scenario 7

    Crtez 9

    Naslovna: Nucciova 10, Ferrijeva koja je odabrana za gigant 10, ali ako se pogledaju i ostale dve Ferrijeve onda sveukupno za neku 7 su naslovne strane.

    03.12.2016
    17:02:00 sati
    going going
    uredi
  • Ukupna ocjena 74%

    7, 6, 9, 8

    03.12.2016
    18:52:00 sati
    Onedin
    uredi
  • Rocknroll

    Ukupna ocjena 88%

    8, 8, 10, 10

    06.12.2016
    08:13:00 sati
    Rocknroll
    uredi
  • krem

    Ukupna ocjena 78%

    6, 8, 9, 9

    07.12.2016
    16:47:00 sati
    krem
    uredi
  • macca1985

    Ukupna ocjena 100%

    10, 10, 10, 10

    13.12.2016
    01:47:00 sati
    macca1985
    uredi
  • Ukupna ocjena 87%

    8, 9, 9, 9

    Dobra prica, da je objavljena u ono vreme 80tih kao i Senke smrti / Noć užasa bila bi za nas klince vanvremenski klasik, siguran sam u to. Table sam video još davne 2011.godine u Kragujevcu iz ruku Nucija, tada je materijal bio planiran za specijal na 160 strana...Na našu sreću preradili su ga i od njega napravili priču za redovnu seriju.

    18.12.2016
    11:15:00 sati
    Dobrica Cosic
    uredi
  • ike666

    Ukupna ocjena 82%

    7, 7, 10, 10

    Nuccio!!

    PS. Čestitke na uloženom trudu u recenziju.

    19.12.2016
    15:51:00 sati
    ike666
    uredi

Anketa

Što vam je najinteresantnije na stripovi.com?

Rezultati

Arhiva

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Zenit 666
    Kod: ZG LUSP 36
    Ocjena: 75%
    Vrijeme: 20.9.2017. 23:55:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 33
    Broj pogleda: 2433
  • Sertao
    Kod: ZG LU 254-255
    Ocjena: 72%
    Vrijeme: 28.9.2017. 1:15:00
    Autor: Elderane84
    Broj komentara: 15
    Broj pogleda: 1518
  • Labirint
    Kod: NN MX1c
    Ocjena: 53%
    Vrijeme: 25.9.2017. 0:03:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 1336
  • Crno stroj
    Kod: NN LIB 61b
    Ocjena: 60%
    Vrijeme: 29.10.2017. 19:19:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 0
    Broj pogleda: 1266
  • Izgubljeni svijet
    Kod: TX ZS 586/587
    Ocjena: 63%
    Vrijeme: 13.10.2017. 22:03:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 2
    Broj pogleda: 1123

Aukcije

Forum