Prvo se postavlja pitanje, i najobičnijem čitaocu koji na serijal gleda sa velike, hladne distance, a kamoli ogrezlim fanovima, da li je kultna epizoda „Žrtveni hram“ (ili „Haggothova moć“, ako vam je draže) uopšte trebala svoj nastavak? Stephan je ostao spržen i zakopan ispod gomile greda i cigala Haggothovog hrama, Novi Salem spaljen. Tačka. Ustvari, trebao je nastavak zbog svog kultnog statusa, kao sto bilo koja uspelija epizoda serijala dobije svoj nastavak. Nažalost, ova epizoda je od onih koji dokazuju da nastavak nikad nije na visini prethodnika. Bolje rečeno, ovaj nastavak nema uopšte visinu. Možemo samo da merimo koliko je duboko u blato zaglibio.
Jedini lik koji se mogao pametno iskoristiti je Abraham Stoke, lovac na veštice, ali je i on dobio svoju modernizovanu (i dostojnu) zamenu u harizmatičnom Andrewu Cainu, koji se nedavno u Italiji pojavio i po treći put, u priči koja bi trebala da dođe kod nas za par godina. Kada je došla vest o nastavku „Žrtvenog hrama“, fanovi su vrisnuli, a kad je potvrđeno da pero opet drži legendarni Ade Capone, a da će se crtežom pozabaviti neponovljivi Ferri, očekivanja su otišla u nebesa. Zaista, ko može napisati nastavak bolje od samog autora prve priče? Eh...
Početak je bio obećavajuć - majstorski prolog koji smo videli u specijalcu „Crna duša“ je verovatno poslužio za primer Caponeu za ovako dramatičan i turoban početak, naslikan Ferrijevom rukom koja je uvek kao od šale dočaravala horror atmosferu ukletih mesta. U pozadini crteža se jasno raspoznaje Novi Salem, iako nije više od zgarišta, i stećke sa groblja, a kasnije prepoznajemo i podrume Haggothovog hrama, pa pasioniranog čitaoca baca u nostalgiju, što je uvek bio dobar potez. Tih par strana je zbilja obećavalo dobrom pričom. Nije mi čak ni smetala ona već-viđeno scena u kojoj Zagoru sanja lice u plamenu, projektovano na površini vode u močvari, kako moli za pomoć. Te scene već malo iritiraju, ali ne na račun kompletne priče.
Ono što najviše iritira je razočaravajuće loše i taktički pogrešno urađeno sve što ima bilo kakve veze sa Abrahamom Stokeom. Nije mi jasno da je scenarista poput Adea Caponea uradio takav potez. Pored Stephana, Haggotha, Novog Salema i mnogih drugih savršeno uklopljenih elemenata iz „Žrtvenog hrama“ , Abraham je bio jedan od potpornih stubova priče, lik koji je definitivno obeležio i učinio vanvremenskom. Možda je lovac na veštice zastarela karakterizacija nekog epizodnog lika i možda je u prvoj priči već sve rečeno, ali je svakako zaslužio veće prisustvo u ovoj epizodi. Ako je već morao da završi tragično, to je mogao mnogo teatralnije da se odradi na samoj završnici, nekako žrtvovan ili slično. Zaslužio je. A on biva ubijen i pre nego se pojavio! Mislim da su mnogi čitaoci, čak i oni koji se nisu prethodno putem mreže informisali o epizodi, već ovde naslutili stranputicu kojom je Capone krenuo. Efektnost spomenutog prologa se već izgubila kod sasvim nepotrebnog obračuna sa traperima kod prodavnice do kojeg je došlo zbog tipično glupog nesporazuma. Ti ljudi na zapadu su izgleda jako tankih živaca i veoma nezgodnog temperamenta. Takva scena je došla previše rano da bi se scenaristu moglo opravdati kako je hteo da doda malo akcije u već razvučenu radnju. Isto važi i za posetu selu plemena Nip-mak koja se preterano odužila čak i za ubacivanje mladog vrača Nuan-Teha. Vizije u toku onog obreda prizivanja duhova možemo nekako i progutati, mada je to moglo malo smislenije kao npr. da sami Stephan šalje vizije Duhu sa sekirom da bi ga namamio u svoje šake, kao što je to činio Kandrax u svojoj drugoj pojavi, ili manje-više Hellingen u „Demonu ludila“. Ma bilo kako, samo ne ovako! Te fore sa vračevima su postale previše česte u poslednje vreme, a ova epizoda je već puna već-viđeno momenata i to dodatno daje na monotoniji.
Kao da suza nije dovoljno, dva najpoželjnija lika priče su do daske upropaštena, u tolikoj meri da čovek ne može da se ne zapita sa koliko volje je Capone pisao ovu epizodu. Stephan kao Stephan se pojavljuje u svom prepoznatljivom liku samo na momente (zbogom nostalgijo), a ni to ne bi bilo toliko tragično da nije tog mizernog i, opet, toliko zastarelog opravdanja o zaposedanju tuđeg tela, a da ne govorimo i o čuvenoj rečenici „ali sada sam mnogo moćniji nego pre“. Šta se desilo sa onim likom koji je posle samo jedne pojave bio deo Zagorovih i Chicovih noćnih mora svaki put kada se malo bace korak unazad u nemile događaje iz prošlosti? I kakav je ono kraj u fazonu „niko nije skapirao ali Stephan je nešto zauvek“? Neverovatno!
Haggoth pogotovo? Umesto jednog od najopskurnijih demona u istoriji serijala (Wendigo i Kraken su male mace), umesto rogonje sa zidova hrama u Novom Salemu (pa i na samoj naslovnici čuvene prethodnice) i baje sa one slike na kojoj se jedino vide oči i buhahahaha kez, ovde dobijamo manekenski građenog metroseksualnog dugokosog plavušana u helankama i ozbiljnim zubnim problemima. Umesto nemesisa dostojnog poštovanja dobijamo kreaturu kojoj možemo samo grohotom da se nasmejemo. A njegova zahvalnost Zagoru na kraju epizode... Zar ta gospoda iz mračnog sveta nisu već počeli da savetuju jedni druge u fazonu: „Ej, brate, ako ideš tamo pazi kako ćeš sa onim divljakom. Nekako će ukapirati kako da ti spasi život da bi ga ti iz zahvalnosti pustio da odšeta kući, pa će u sledećem susretu uspeti da ti j... kevu. Sredi ga sada dok je još na izmaku snaga. Uvek bude tako prvi put, a drugi put se nekako sam oporavi i tad si nagrabujisao.“?
Mislim, šegačim se malo previše, ali ovo je toliko opozitno svemu što se očekivalo da je teško shvatiti da čitamo epizodu koju su mnogi čekali, a neki nisu živeli dovoljno dugo ni da je dožive. Pored svih njenih potencijala, Capone ih je sigurno bio svestan, ona nije uspela da bude makar prosečna.
Ako ćemo na ovu epizodu da gledamo sa one hladnije, nefanovske strane, i ako ćemo malo da zaboravimo kultnu epizodu u njenoj pozadini, dobićemo i malo drugačije mišljenje o njoj. Najveća mana ove epizode je upravo naša nostalgija, kao što smo verovatno i mi fanovi najveći krivci što je do ove epizode uopšte došlo (ja mogu samo da zamislim pritisak pri njenom pisanju-pišeš epizodu koju stotine i stotine hiljada fanova već dugo priželjkuje). Takođe, početni visoki kriterijum može da bude veoma poguban.
Ovakva epizoda, na primer, uopšte nije toliko loša kada malo bolje čovek pogleda. Ruku na srce, dinamična je, puna različitih scena i likova. Priča o zaposedanju tuđeg tela možda nije mogla nikako da se uklopi sa našom slikom o Stpehanu, ali je u suštini u celu priču uklopljena veoma solidno. Kameni dvorac iz doba Američke borbe za slobodu je pravi ambijent za odigravanje finalnog obračuna, a glavni negativac je dobio originalan kraj (tiši i ne pamtim), a to što smo mi od Stephana očekivali viku, ciku, krikove, grimase i sl. to je već neka druga stvar. A Haggoth je lik koji je baš tipičan za Caponea. Ako ćemo da se setimo njegovog serijala Lazarus Ledd, Haggoth podseća na Veštačku inteligenciju iz broja 50 „Nemoguća misija“ ili na Axis, Angel, vudu boga Legbu itd. To su sve (virtualna) božanstva koja se prikazuju ljudima lepi kao stare grčke skulpture, te je ovakva vizualizacija Haggotha lako mogla da nađe svoje prethodnike u navedenim likovima. Navika je čudo, a između 1987. i 2008. Ade Capone je u svojim scenarističkim pohodima svašta prošao i mnoge metode promenio. U međuvremenu je i strip poput Zagora dobio novu generaciju čitalaca čije je shvatanje stripa mnogo drugačije od one generacije koja ga je čitala u osamdesetima.
Ferri je najpozitivnija strana cele priče. Njegova ruka je neverovatna i strip je pun fantastičnih kadrova. Njegov stil se pokvario glede ljudske figure, ali njegov as u rukavu je uvek bila okolina. Da ne spominjemo njegove godine. Zamislite svog dedu kako crta makar čiča-gliše pa ćete shvatiti o čemu govorim: Ferrijeva volja i ljubav prema crtanju je jača od broja njegovih godina! Naslovnica broj jedan je solidna, ako zanemarimo pravila ljudske anatomije. Imamo mračnu atmosferu u pozadini alla Ferri, kosturska ruka koja drži dobri stari medaljon je uvek dobrodošla na njegovim naslovnicama. Druga je katastrofa, i to ne Ferrijevom krivicom već gospodina copy-paste koloriste koji ima lepu naviku da kvari linije tuša sa svetlošću boje. Možda je hteo da smanji količinu crne boje u pozadini, ali mu je ovo rešenje amaterski loše. Sa Ferrijem je malo drugačija priča: Zagora nikad nisam video preplašenijeg, a četiri „originalna“ kostura deluju dovoljno sablasno. To je ono kada baš gledaš kroz prste.
Da li je „Žrtveni hram“ trebao nastavak? Kao zagoreli zagorovac reći ću glasno „DA, ali ne ovakav!“, a ako ću realno, kao neko ko upravo drži taj isti strip u ruci, odlučno ću da mahnem glavom, pošto svaki živi nastavak onako kultnu priču može samo da zacrni. Sami Capone nije bio u stanju da zadovolji naše kriterijume-kako onda možemo bilo šta da očekujemo da se uradi kako valja? Možda, da se Capone prihvatio ranije ovakvog posla, onda bi imali nešto. Ovako, bolje da sklopimo strip, stavimo ga na policu i jednostavno zaboravimo.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
