Miracleman

Slika glavnog lika

Miracleman

Miracleman NA INTERNETU

• http://www.sequart.com/miracleman.htm

Fakat da kreiranje stripova ima svoju mračnu stranu nije neka posebna tajna. Znamo kako su prošli Siegel & Shuster, znamo za prljavštinu oko Comics Codea, znamo zašto je Moore otišao sa Swamp Thing. Borba oko autorskih prava u devetoj umetnosti je svakodnevna stvar, naročito sa one strane Atlantika. Pa ipak, retko koji strip je povezan sa sudskim procesima kao siroti Marvelman. Nastao je zbog sudskog procesa, dobio je ime zbog sudskog procesa... i ne može da se završi zbog sudskog procesa.

Prvi od tih procesa desio se početkom pedesetih godina prošlog veka. Naime, videvši da se tržište smanjuje, DC comics je rešio ne da ga poveća, već da eliminiše konkurenciju (takođe česta pojava u strip industriji). Glavni trn u oku su im u to vreme bili Fawcett comics i njihov šampion, Captain Marvel. I tako je DC "presavio tabak" i tužio Fawcett, smatrajući da je Marvel kopija Supermana. Fakat da to ni približno nije tačno (Captain Marvel je dobio svoje moći od starog čarobnjaka, sve skupa je imao neozbiljniji ton nego Superman i nije imao nikakve super-kućne ljubimce) nije sprečio sud da donese presudu u DC-ijevu korist i time upropasti Fawcett (koji će DC kasnije kupiti i nastaviti da izdaje Captain Marvela).

Sve to nije donelo mnogo koristi DC-iju: publika se skoro u potpunosti preorijentisala na horor i suspense stripove i super-heroji nisu stali na noge sve do ozloglašenog Comics Code-a. Ali, posledice su bile veoma čudne sa naše strane "Velike bare". Britanska izdavačka kuća Eagle, koja je izdavala reprinte američkih Captain Marvel Adventures našla se čudu jer više nije imala šta da reprintuje. Šefu te kompanije je onda pala na pamet spasononsa ideja – zadužio je scenaristu i crtača Mikea Angloa da napravi britanski ekvivalent Captain Marvela. Nešto dovoljno slično da se čitaoci ne nađu u čudu, a opet dovoljno drugačije da ih ne tuže. Anglo je razmišljao i razmišljao – i njegov odgovor je bio Marvelman. Dakle, dok je Captain Marvel bio klinac Billy Batson kome je prastari čarobnjak saopštio čarobnu reč "SHAZAM!" koja bi ga pretvorila u super-junaka, Mike Moran je bio klinac kome je fizičar Guntag Borghelm, koji je prešao na više nivoe postojanja, saopštio tajnu reč koja predstavlja ključ univerzuma. I kada bi Moran izgovorio "KIMOTA!", pretvorio bi se u super-junaka Marvelmana! Captain Marvel je imao i pomoćnike, Captain Marvel Jr. i Mary Marvel, a Marvelman Young Marvelmana (u stvari Dicky Dauntless, kome je fizičar podario iste moći) i Kid Marvelmana (Johny Bates, kome je fizičar... well, you get the picture – inače, zabrinjavajuće je izbacivanje jedinog ženskog junaka koji je postojao u originalu). I tako je 1954. startovala Marvelman family i srećno prolazila kroz na desetine imbecilnih avantura, u kojima su se uglavnom borili protiv šašavog zlog naučnika, doktora Emila Gargunze (kod Captain Marvela je to bio doktor Sivana), a ponekad i protiv Young Nastymana, i sve skupa uveseljavala na stotine klinaca do 1964., kada je prodaja opala, i strip je tiho ugašen. I nikom ništa, narednih 20 godina.

Doba nevinosti: Marvelman Micka Angla

A onda je, kao što u mojim textovima uobičajeno biva, došao Alan Moore.

Naime, Dez Skinn, nekadašnji urednik britanskog ogranka Marvela, rešio je da solo krene u izdavačke vode. Osnovao je izdavačku kuću Quality Communications, i namamio gomilu mladih i obećavajućih autora da počnu da rade za njegov časopis Warrior, obećavajući im ne toliko velike pare, koliko da će imati veću kreativnu slobodu i potpuno vlasništvo nad likovima. Mnogi su naseli, Moore među njima. Za Warrior je kreirao tri stripa: opšte poznatu V for Vendetta koja je godinama kasnije završena kod DC-ija, Bojeffries saga, pastiš porodice Addams, koja trenutno doživljava neku vrstu revivala, i naravno, rešio je da oživi Marvelmana. Kasnije će raditi još neke stvari, kao što su Warpsmiths, a formiraće i timeline tzv. "Quality univerzuma", u svojim konstantim pokušajevima da povezuje stvari i pravi mitologije. Na Marvelmanu mu se prvo pridružio crtač Gary Leach, a kada je on odustao (manično vičući: "Zvezdanu prašinu! On hoće da mu crtam zvezdanu prašinu!", kažu neki), olovku je preuzeo Alan Davis, sa kojim je Moore već sarađivao na Captain Britainu i D.R. & Quinch.

Johny B. Good: Kid Marvelman u akciji

I tu počinje revizionizam super-heroja. Naravno, Swamp Thing, Watchmen i Dark knihgt su poznatiji jer iza sebe imaju DC mašineriju, ali to nije početak. Prvo ozbiljno prekomponovanje superherojskog žanra desilo se kada je Moore uzeo jednog iščašenog i potpuno blesavog heroja iz pedesetih, i rešio da ga postavi u realan svet osamdesetih. Kako Moore to kaže u svom predlogu za Marvelmana, serijal bi trebao da bude podeljen u tri knjige: "A Dream Of Flying" koji se bavi buđenjem Marvelmana i njegovim privikavanjem na osamdesete; "The Red King Syndrome", u kome se obrađuje njegovo poreklo; i "Olympus", gde vidimo šta bi se zaista dešavalo da postoje super-heroji.

Priča počinje na sledeći način: 1983. je, i Mike Moran je omatoreo, ima ženu Liz i nekakav posao, i ne baš svetlu budućnost. Ali, on se odjednom priseća svoje magične reči, i izgovorivši "Kimota!" ponovo postaje Marvelman. Ali, ako je on Marvelman, to znači da su se i sve one njegove avanture iz pedesetih dogodile, a to je apsolutno nemoguće, jer ga se niko ne seća, niko nije čuo za njega. Pride, kako je dobio sve te moći? Priča o fizičaru i ključu univerzuma je smešna, i ne može da objasni kako to da se jedan klinac od deset godina transformisao u super-moćnog dvadesetpetogodišnjaka... a sada se jedan matorac od četiri banke transformisao u to isto. Plus, šta se desilo sa Young Marvelmanom i sa Kid Marvelmanom? I sa Gargunzom, kad smo već kod toga?

Godine 1963., Marvelman family je krenula da istraži gigantski vazdušni brod. Ništa specijalno, možda je opet Gargunza. Sve dok nije eksplodirala atomska bomba koja je ubila Young Marvelmana, a Morana toliko osakatila da je izgubio pamćenje. A Kid Marvelman? Preživeo je. Nakon novog manifestovanja Marvelmana, zbunjeni Moran dobija poziv od Johnyja Batesa. Johny je na čelu multinacionalne kompanije. Johny je porastao. Johny u stvari nikada nije prestao da bude Kid Marvelman, samo se tog identita odrekao u javnosti, dok mu je sva moć koju poseduje izjedala dušu i potpuno ga korumpirala. Johny je veoma, veoma zao momak, i nema nameru da ga tu nekakav Marvelman dovodi u red. Ono što sledi je epski boj koji pokazuje šta bi se desilo kada bi se dve persone koje zaista imaju super-moći tukle... ali to nije ništa u odnosu na ono što sledi.

Jer, sve je bio san. Cela Marvelman family saga iz pedestih je samo virtuelna stvarnost, proizvedena od strane tajne vojne službe zvane Spook show. Svemirski brod je pao u Englesku 1947. Naučnici koji su ga proučavali došli su do zaključka da su vanzemaljci u njemu imali dva tela, jedno normalno, i jedno super-moćno, koja su mogli da menjaju po želji, izgovarajući hipnozom indukovanu reč. Naučnici su rešili da eksperimentišu na ljudima, da stvore ljudska bića sa dva tela, od kojih bi jedno imalo nadnaravne moći. Ali nisu mogli da ih kontrolišu. I zato su tri najuspešnija primerka uspavana i dati su im snovi u kojima su izigravali super-heroje. A kada su postali suviše opasni, rešeno je da ih ubiju atomskom bombom. Vođa projekta zvao se Emil. Doktor Emil Gargunza.

Moore je rešio da nadgradi originalnu priču o Marvelmenu iz pedesetih, ali da ne odbaci ništa od starih elemenata. Pa šta ako su nemoguće, smešne, čak debilne prema današnjim standardima? Uz dovoljno mašte, mogu da se upotrebe, daju stripu dodatnu dimenziju. I ne moraju da unište mogućnost da se junak tretira ozbiljno. Jer, ozbiljnost je osnovna premisa Marvelmana – šta bi bilo da zaista postoji super-heroj? Ne da su oni normalna pojava kao kod Marvela i DC-ija, već da se usred današnjeg sveta ne baš punog čudesa, pojavi pravi leteći baja, u helankama? Kako je nastao? Kako bi drugi reagovali na njega? Šta bi to značilo za našu civilizaciju? Kako bi izgledao pravi superherojski fajt u Londonu? Moore je planirao da odgovori na sva ta pitanja, ali veoma postepeno, veoma detaljno.

Wertham was right!: Marvelman family

No, nije bilo suđeno da sve ide lako. Naime, Marvel Comics je načuo da britanci prave strip koji ima "marvel" u svom imenu. I kada je Warrior napravio prvi spin off, "Marvelman special", stiglo je pismo da bi im bilo bolje da prekinu. Zbog čega je Moore pobesneo, napisao pismo u kome je podsetio Marvel da se u Engleskoj 1954., kada je prvi put izašao Marvelman, dogodila pre 1963., kada je Timely comics promenio ime u Marvel, i zakleo se da nikada u životu neće raditi za njih. Marvelman je ipak prestao da izlazi usred njegovog obračuna sa Gargunzom, a i Warrior je potrajao još svega par brojeva. Tako ide romantična verzija događaja u kojoj se mali autori suprotstavljaju velikoj i moćnoj kompaniji. Istina je, prema nekim izvorima, malo drugačije. Moore se naime jeste zakleo da nikada neće raditi za Marvel, ali kada su reprintovali bez njegove dozvole neke od njegovih Doctor Who stripova, i povukao dozvolu za reprintovanje Captain Britain u Americi. Alan Davis je, s druge strane, imao ogromnu želju da se probije u US, i Captain Britain mu je bio šansa da se ameri upoznaju sa njegovim radom, tako da mu se taj Mooreov potez baš i nije dopao, te je zabranio da se njegov rad na Marvelmanu ikada reprintuje, bilo gde, a i prestao je da ga crta. Pošto su autori stripa bili i njegovi vlasnici, postavilo se pitanje – ko može da nasledi crtanje Marvelmana, i kako će i on dobiti deo autorskih prava? Nikako. Ali, nije to bio jedini problem – naime, Dez Skinn je u stripovskim krugovima oduvek važio za muvatora, i postalo je čudno kuda pare od Warriora idu, i ko raspolaže likovima. A ni sami autori se nisu baš previše slagali, jer je postalo očigledno da se neki stripovi prodaju više od drugih – a svi su plaćani isto. Warrior je bio pred gašenjem i raspadom i pre nego što se Marvel oglasio. Skinn je samo dobio dobar izgovor da izbaci Marvelmana, i time praktično ubije reviju. I tako je propao jedan naivni pokušaj da autori sami raspolažu svojim likovima i sami izdaju svoje stripove (za ostale pokušaje i promašaje tog tipa videti pod Image, Legend, Maverick...).

No, to nije bio kraj. Skinn se šetao po Americi i pokušavao da uvalja prava na stripove iz Warriora. Tako je V for Vendetta završila kod DC-ija. A Marvelman je završio, posle dosta petljavina, kod Eclipse comics, male izdavačke kuće sa velikim planovima. Nazvali su Alana Moorea i pitali ga da li bi, posle nekoliko godina pauze, želeo da nastavi strip tamo gde je stao. Moore, koji je u to vreme privodio kraju Swamp Thing, i bio u žestokoj svađi sa DC-ijem oko prava na Watchmena, pristao je.

Moore nije ostavio Marvelmana samog. Osim verne ljube Liz Moran, uskoro se rodila i njihova kćerka Winter, koja je sa par minuta starosti počela da priča. Onda se pojavio još jedan Gargunzin eksperiment, Marvelwoman, koja se pojavljivala, iako kratko, u nekoliko epizoda originalne serije. Onda je Moore počeo da udovoljava svojoj staroj maniji – postavljanju svega u nekakav zajednički univerzum, te smo naišli i na mnoge druge likove iz Warriora – Big Bena, čoveka koji nema vreme za zločin (yep, it is as corny as it sounds), koji je u stvari neuspešni pokuaj da se rekreira proces koji je stvorio Marvelmana, i vanzemaljsku rasu zvanu Warpsmiths, koja je u hladnom ratu sa rasom zvanom Qy's, kojoj su i pripadali vanzemaljci koji su se '47. srušili na Zemlju. Fakat da čitaoci Eclipse, koji nisu ni čuli za Warrior uopše nisu mogli da shvate interne odnose tih likova, druga je priča.

Naravno, postavila su se pitanja imena junaka, a i autorskih prava. Pošto je Marvel digao dreku oko Marvelamana u Engleskoj, bilo je sigurno da ga neće tolerisati u Americi. I tako su prava uticala još jednom na strip, i on je promenio ime u Miracleman, kako je i danas ponegde poznat. Doduše, Moore je u pogovoru prvoj svesci stavio do rekao: "Of course, he's not really called Miracleman", te ga ni mi nećemo tako zvati. A autoska prava? U to vreme Alan Davis je već šiznuo oko cele priče i ustupio svoja prava Garyju Leachu. Eclipse su kupili njegova prava, i 10% koja je Skinn imao. Moore je ostao sa svojih 30%. Novi crtač, Chuck Beckum, koga danas gomile ogorčenih X-Men fanova znaju pod imenom Chuck Austen, nije dobio ništa od prava.

I tako je ponovo krenulo. Moore je dovršio drugi deo sage, The Red King Syndrome, i onda se usresredio na finale, Olympus. Beckum je u međuvremenu dao ostavku, poslednji broj Red King Syndroma je dovršio Rick Veitch, a za Olympus crtež je preuzeo John Totleben. Naravno da su i prve dve knjige bile nešto novo i genijalno, nikada do tada viđeno. Ali, to je još uvek bio mladi Moore, koji se nije iskalio na Swamp Thing. Olympus je, s druge strane, veoma zreo. Nije se došlo do promena u priči, sve je logičan nastavak druge knjige. Ali narativno, to je više bio nastavak Watchmen nego Marvelmana. Savršena struktura priče vodi nas od momenta kada je Liz Moran dobila dete (Marvelmanovo dete, a ne Moranovo), do budućnosti u kojoj je stvorena Utopija. Kroz sve to saznajemo kakav je to svemirski brod pao na Zemlju, i koje se političke igre igraju u univerzumu, Mike Moran shvata šta znači biti tajni identitet za super-junaka, a Johny Bates se vraća, što dovodi do konačnog obračuna, i možda najnasilnije i najkrvavije priče u stripovima ikada.

Jer, kada imate svemoćnog poludelog negativca u krcatom Londonu, šta će on da radi? Da preti da će osvojiti svet? Ne. Ubijaće. Mnogo. I krvavo. I mučno. Sve dok pola Londona nije izmasakrirano. Ne ubijeno. Izmasakrirano. Što John Totleben bolno i detaljno prikazuje. Na hiljade leševa. Bez glava, bez ruku, bez očiju, bez vilica. Žene. Deca. Stari. Mladi. Mrtvi.

Tako izgleda kada se sukobljavaju super ljudi. Tako izgleda kada oni postoje. O tome je pričao Niče. Moore diže koncept na sledeći nivo – zar će svemoćna bića dozvoliti da svet visi na ivici nuklearnog holokausta, da ljudi u Africi gladuju, da postoje droge? Naravno da neće. Ali ti problemi su usađeni u društvo kakvo jeste, ne mogu se rešiti povremenim tučama sa super-negativcima. Marvelman i njegovi prijatelji imaju moć da promene svet, i to će vala i uraditi, šta god čovečanstvo mislilo o tome.

Ogromna moć i na koji način se ona treba ili ne treba korisititi tema je koja je očigledno opsedala Moorea osamdesetih godina, pošto se pojavljuje u skoro svakom njegovom stripu iz tog perioda, od Whatever Happened To The Man Of Tomorrow, do V For Vendetta. U Marvelmanu, odgovor je – dikatura. Benigna dikktatura, ali ipak diktatura super-heroja, u kojoj svi ljudi polako dobijaju super-moći... i ljudska vrsta praktično odumire, kao i humanost.

Moore je svoju priču završio sa Eclipsovim Miraclemanom #16, ali izdavačka kuća nije planirala da obustavi serijal, naprotiv. I zato je Moore pozvao Neila Gaimana, ponudio mu svojih 30% autorskih prava i preuzimanje serijala, uz napomenu da je na kraju broja 16 napravljen savršen (?) svet u kome više nikakve priče ne mogu da se dešavaju. Gaiman, cocky bastard that he is, jedva je čekao izazov. Pozvao je crtača Marka Buckinghema, sa njim podelio autorska prava na pola, i krenuo da razmišlja kako da nastavi priču koja je na svaki mogući način završena. Njihov odgovor je bila nova trilogija: "Golden Age", "Silver Age" i "Dark Age".

Ako je Mooreov Marvelman bio suluda adrenalinska vožnja jednaka uzbuđenjima iz luna parka, Gaiman je spustio brzinu na 60 km/h kako bismo mogli da uživamo u predelima dok se vozimo. Pošto je Mooreova benigna diktatura predstavljena kao Utopija kojoj nešto nedostaje, ali nismo baš sigurni šta, Gaiman je rešio da nam da naznake. Jedva prikazujući Marvelmana, jer u novom svetu on ima status Boga, Gaiman se usresredio na sporedne likove i ideje koje je Moore uveo in abundance, i prikazivao kako ova Utopija i ne bi trebala da se piše sa velikim u. Kada se na to nakalemi čuveni gaimanovski postmodernizam kao u epizodi u kojoj se Andy Warholl vraća iz mrtvih, i Buckinghamov crtež, koji se menjao od priče do priče, u zavisnosti od potrebe, dobijamo možda jedini Gaimanov strip, osim Sandmana, koji se može nazvati remek delom.

Bog na Zemlji: Marvelmanov Olimp

"Golden Age" nam je pokazao da nisu svi srećni u utopiji. "Silver Age" je trebao da pokaže i nesreću bogova. Naime, Marvelman je uspeo da vrati iz mrtvih Young Marvelmana, Dickyja Dauntlessa. I da bi mu pomogao da se uklopi u novi svet, a na nagovor Marvelwoman, rešio je da rasčisti neke zajedničke traume iz prošlosti. Što će reći, probao je da se ljubi sa njim, kako bi taj latentni homosexualizam kojim stare Anglove priče odišu, konačno izašao.na videlo. Sve ostalo što se dešava u "Silver Ageu" stremi iz stoga. A onda je planiran "Dark Age", koji bi se dešavao jedan milenijum u budućnosti, u kome bi se vratio Johny Bates, i čija bi se poslednja epizoda i konačan kraj serijala, "Two voices", odvijala na prilično uništenoj planeti Zemlji, gde dva lika samo sede i pričaju, i čekaju poslednju zoru.

Ko su ta dva lika možemo samo da spekulišemo, pošto je Marvelman, odnosno Eclipsov Miracleman, stao sa brojem #24. Iz brojnih razloga, koji uključuju fiskalne prevare, bračna neverstva, i sve skupa mnogo zle krvi, Eclipse je propao, i broj 25, iako je bio nacrtan, nikada nije izdat. "Silver Age" je prekinut na pola, i tu stoji već 15 godina.

Zašto toliko dugo? Zar nije neko mogao da nastavi u drugoj izdavačkoj kući, kao kada je Quality communications propala, a strip je prešao kod Eclipse? Tu dolazi do izražaja poslednji sudski spor vezan za Marvelmana. Naime, sve likove i prava koje su imali Eclipse otkupio je Todd McFarlane, autor Spawna, vlasnik Todd McFarlane Productions, jedan od ređih milionera u stripovima i sve skupa, rekli bi mnogi, ne baš prijatan tip. Tako da McFarlane ima 70% autorskih prava za Marvelmana, a Gaiman i Buckingham i dalje imaju 30%. E sad, McFarlane i Gaiman su u svađi oko autorskih prava za Anđelu, lik koji je Gaiman stvorio za Spawn, a koji je kasnije rabljen do besvesti (ko ne voli da čita o avanturama polugolog riđokosog anđela koji tamani demone? Svako ko ima privatan život?), a Gaiman nije video ni centa od te rabljenosti. Njih dvojica neće sarađivati na Marvelmanu. McFarlane ne može da samostalno pokrene strip (iako je pokuašo, pa su zakleti gaimanovci – gadna sorta – hteli da ga linčuju), jer Gaiman ima 30% prava. Gaiman tek ne može ništa, jer McFarlane ima većinska prava. Gaiman je tužio McFarlanea za Anđelu, jedno vreme je izgledalo da će mu Todd ustupiti prava na Marvelmana kao ustupak, a onda je to propalo, Gaiman je i bez toga dobio spor i otišao da uživa u dobijenim parama, koje su, kako se priča, blago rečeno velike.

Kome trebaju prava na strip kad ima prava na igračke: Marvelman by McFarlane

I izgledalo je da nikoga više nije bilo briga za Marvelmana. Sve do pre par meseci. Naime, Gaiman je još ranije osnovao fondaciju Marvels & Miracles, čija je jedina svrha bila da se rasčisti pravna zbrka oko ovog stripa. Toj fondaciji su otišli svi prhodi od (jalovog, kažu) mini-serijala #1602 koji je odradio za Marvel. I posle "1602", izgleda da se fond dovoljno napunio. Naime, Gaiman je oduvek tvrdio da je u ugovoru sa Eclipse postojala tzv. reverzibilna klauzula, tj. da se u slučaju propasti Eclipse i njene prodaje nekome, prava Marvelmana vraćaju njihovim starim vlasnicima. Praktično, to znači da su Dezz Skinn i Gary Leach dobili prava nazad. Šta se konkretno desilo još uvek ne znamo, ali netom već par meseci kruži priča da će Marvel (?!) uskoro početi sa reprintovanjem starih Marvelmana, a da će nakon toga Gaiman i Buckinghem završiti priču koju su započeli. Istina? Laž? Surova šala? Da li to znači da ćemo konačno moći da nabavimo i stare epizode u trejdovima, pošto oni nisu preštampani od Eclipse dana, i koštaju oko 100$? Da li to znači da će se i u Americi pojaviti kao Marevlman, a ne Miracleman? Da li to znači da će, surove li šale, Mooreovo remek delo reprintovati izdavačka kuća za koju se zbog tog istog dela, on zakleo da nikada neće raditi?

Samo vreme će reći.

Do tada, ostaje nam da držimo palčeve... i ukucamo "Miracleman" u omiljenom DC++ hubu...