Spirou

Spirou

Informacije o autorima

Tvorac lika

Rob-Vel

Grafički tvorac lika

Rob-Vel

Premijera

1938.

STRIP

ŽANR avanturistički / humoristički

MJESTO RADNJE cijeli svijet

VRIJEME RADNJE sadašnjost

LIK

VJERNI PRATITELJ Spip

NAJVEĆI NEPRIJATELJ Zorglub, Zantafio Zantas

OMILJENO ORUŽJE N/A

TIPIČNA UZREČICA N/A

Slika glavnog lika

Spirou

U danima stare Stripoteke i Biser stripa, svako je imao svoje favorite. Avanutristi su imali Riđobradog, Modesty i Blueberyja, geg fanovi Gastona, Hogara i Novu Novatora, a ljubitelji komičnog stripa Asterixa, Taličnog Toma... i Spiroua. Oni sa iole dužim životnim stažem sećaće se "Spire i Ćire", kako su Spiroua i Fantazija nekad zvali kao omaž Sremcu, junaka idealista u na prvi pogled naivnom stripu koji je umeo da oduševi na prvo čitanje svojim gegovima i baš tom naivnošću, a na drugi pogled oštroumnom i prikrivenom satirom. Bilo je to davno, a u Francuskoj su epizode koje smo čitali sedamdesetih i osamdesetih izašle još davnije. Što nije umanjilo njihovu vrednost, taj idealizam, i začudo, uzimajući u obzir sve, optimizam, delovali su kao trajne vrednosti, nešto što je primenljivo na svako doba. Izgledalo je da će za malog portira-heroja i njegovo viđenje sveta uvek biti mesta...

Panta rei...

Spirou je počeo sa ocem i sinom. Legenda ide ovako: pre puno, puno godina, belgijska porodica Dupuis posedovala je nekoliko nedeljnika zabavnog karaktera (među kojima su bili "Le Moustique" i "Les Bonnes Soirees") i nije im išlo loše. Ali najmlađi sin Charles Dupuis imao je u vidu nešto posebno, nešto nesvakidašnje za to doba: strip časopis! Sa tom idejom došao je kod svog oca Jeana Dupuisa... i otac se složio. Osim što bi reprintovali američke klasike tog perioda, kao što je Superman, ideja je bila da se podstakne i domaća produkcija. I zato se porodica Dupuis obratila crtaču i scenaristi Robertu Welthramu, poznatijem kao Rob-Vel, da za njih kreira novi lik, neki spoj američkog novinskog stripa i tada već poznatog domaćeg Tin Tina. Rob-Vel je prionuo na posao, i 1938. se pojavio novi magazin, sa novim stripom na naslovnoj strani. Imali su isto ime: Spirou.

"Spirou" inače na valonskom narečju znači veverica, a takođe i živahan mladić pun energije. I u početku, to je bila jedina definicija samog Spiroua: mladić koji je živahan i koji svojom živahnoću uspeva da izađe iz raznih neprilika... ali i da upadne u njih. Rob-Vel mu je dao odoru tipičnu za hotelskog bellboya, portira, i zaposlio ga u Moustic hotelu, gde su mu se događale razne zgode i nezgode. Nije se mnogo znalo o njemu, niti je imao bilokakvih stalnih prijatelja, kao ni nekih posebnih karakternih osobina, ništa čudno za to vreme. Sedamdeset godina kasnije, mnoge stvari će se izmenjati, ali u srži stripa će još uvek ostati ta nedorađenost Spirouove ličnosti.

Do prvih promena je došlo već 1939: Spirou spasava jednu malu vevericu i daje joj ime Spip. To je u početku značilo samo da će mu se neko motati oko nogu, pošto ni Spip nije imao neke karakterne crte. Ali negde se provuklo i značenje da je Spirou promenljiv, da likovi mogu da se dodaju. Kada je Welthram mobilisan za vreme Drugog svetskog rata, Spiroua je na kratko preuzela njegova supruga Davine, a zatim mladi Jije, tj. Joseph Gillain. Jije je probao da promeni ton priča, dodajući prvu pravu ličnost: prgavog i maleru sklonog simpatičnog anti-heroja po imenu Fantazio. I dok su Spirou i Spip ostali isti, težište priča je prešlo na Fantaziove nezgode iz kojih je Spirou morao da ga vadi.

A onda je došao Andre Franquin.

Retki su stripovi, naročito oni iz franko-belgijske škole, kojima slavu nije doneo njihov originalni autor. Asterix je nezamisliv bez Uderza i Goshinnyja. Blueberry bez Girauda je katastrofa zvana "Mladi Blueberry". Niko se nije usudio ni da proba da nastavi Tin Tina bez Hergea. A ipak, za većinu ljudi, Spirou počinje sa Franquinom, dok je za Rob-Vela retko ko i čuo. Zašto? Jedino objašnjenje je neprevaziđena doza duha koju je tada mladi belgijanac uneo u svoje stripove. Od suludih a ipak realnih tehničkih dostignuća, preko neverovatnih životinjskih vrsta, do ponekad naivnog a ponekad oštrog humora, Franquin je promenio Spiroua iz temelja... a zajedno sa njim i strip uopšte.

Sa distance, početak nije bio spektakularan. Franquin je nastavio gde je Jije stao, i to bukvalno: u sred epozode "Les maison prefabriquees", jedan panel je nacrtao jedan, a sledeći drugi. Tek je gorespomenuti Almanah sadržao celokupnu epizodu par Franquin. U početku nesiguran, imitirao je svog prethodnika, kako u crtanju, tako i u scenariju. Fakat da mu se Spirou u stvari i nije dopadao i da ga nije ni čitao pre nego što je počeo da radi na njemu takođe nije pomagao. Mnogo kasnije, Franquin će izjaviti da nikako nije mogao da uklopi lik Spiroua u strip. On je uvek bio jedna mala marioneta, lik sa kojim bi se čitaoc mogao poistovetiti, bez mane i straha, ali i bez karakternih crta. "Davao sam mu nešto što bi radio, umesto da mu dajem nešto što bi bio", rekao je Franquin. I tako je počeo da pronalazi olakšice, da uvodi nove likove sa kojima se lakše snalazio, da Spiroua ostavlja čitaocu, a razvija Fantazija i Spipa, kao i ostale.

"Ostali" su došli tek kada se Franquin osmelio. Što bi bilo negde 1950., sa albumom "Il y a un sorcier a champignac?", prvom dužom pričom (56 strana) u kojoj je Spirou učestvovao. Početni scenario uradio je Henry Gillain, Jijeov brat, ali ono što je na kraju došlo do štamparije je čisti Franquin. U toj priči, Spirou i Fantazio, sada novinari a ne zgubidani, istražuju čudna dešavanja u malom francuskom seocetu Šampinjaku. Seoce je urađeno ispunjeno brojnim komičnim likovima: tu je Gradonačelnik-političar, policajac, lokalna pijanica... i naravno, Grof Pakom Egesip Adelard Ladislas de Šampinjak, mikolog, ludi naučnik, mudra glava, večiti izvor problema i neretko deus ex mahina za Spiroua. Seoce Šampinjak je tada, a i kasnije, omogućilo da se baci na blagu društvenu satiru, ismevajući aktuelne trendove kroz njegove likove. A Grof Šampinjak mu je pružio priliku da eksperinentiše sa svim mogućim naukama: od hemije, preko elektronike, do biologije. To su tek stidljive naznake, potpuno oslobađanje i divljanje dolazi tek kada bude bio stvoren lik Zorgluba, ali negde se mora početi.

I tako, kreativni proces postaje sigurniji, priče postaju kompleksnije, scenario uigraniji, a stil crteža od Jijea skreće prema Hergeovoj "čistoj liniji", da bi se u kasnijim epizodama mogle primetiti naznake baroknog stila koji će krasiti Gastona. Da ne bi stalno morao da izmišlja nove negativce, Franquin ubacuje Zantafija Zantasa, zlog Fantaziovog rođaka, sa kojim će se dinamična trojka više puta sukobiti. Nakon jednog sudbonosnog putovanja vozom, rađa se ideja za Marsupilamija, neverovatnu životinju još neverovatnije dugačkog repa i fantastičnih sposobnosti (ali Marsupilamis Fantasi, kako mu je "zvanično" latinsko ime, posebna je priča i o njemu više nekom drugom prilikom). Ima sve više tehnoloških dostignuća, i to sa detaljnim tehničkim nacrtima koje su pravi naučnici kasnije zbunjeno posmatrali. Franquin je već radio u svom studiju, u timu sa Gregom i Jidehemom, koji su sarađivali sa njim kako na crtežu, tako i na scenariju... ali znalo se čiji je kreativni input najjači.

Nije sigurno kako je nastao Zorglub. Ali, kada se pojavila epizoda "Z comme Zorglub", bila je to prava revolucija. Nastavljajući da stvara i razrađuje sporedne likove umesto Spiroua, Franquin je stvorio i ovu, najkompleksniju i najfascinantniju ličnost u celom serijalu. Zorglub je genije, egocentrik, megaloman, željan slave, ali ne i negativac, želi da pomogne čovečanstvu, šta god ono mislilo o tome. Zorglub stvara svoju naučnu imepriju, sa Zorg ljudima ispranog mozga i čak i svojim Zorg jezikom, koji je u stvari običan jezik čitan s desna na levo. I sve to u ime nauke, i naravno u svoje ime, ali i zato što veruje da je tako bolje za ljude.

Zorg ljudi nemaju osećanja, mogu se ražalostiti ili nasmejati sa pritiskom na dugme, nemaju svoje ja... i savršeno su složni. Na komičan i šalama protkan način, Franquin nas upozorava šta je nauka bez morala. Koliko Šampinjak predstavlja pozitivan primer, toliko je Zorglub negativan, naučnik lišen obzira, koji bi žrtvovao sve što može samo da bi napravio neko otkriće. I ne samo, u sledećoj epizodi imamamo budućnost reklama, gde se ljudi hipnotišu radio talasima da bi kupovali tačno određenu marku sapuna i paste za zube. Priča je smešna, ali poruka nije vic.

Uz Zorgluba, Franquin je i na drugim mestima kritikovao društvene aktuelnosti. U maloj i izmišljenoj južnoameričkoj državici Palombiji, Spirou i Fantazio se suočavaju sa klasičnom latinoameričkom diktaturom; u epizodi "QRN a Bretezelburg", pod oštricu kritike padaju istočnoevropske diktature; a "Spirou et les Hommes bulles" bavi se ekološkim problemima i uopšte zalima koje turizam nanosi. Spirou deluje naivno, ali je daleko od toga.

No, sve dobre stvari imaju kraj, tako da se Franquin 1968. povlači sa Spiroua i u potpunosti prelazi na Gastona za koga (ispravno) smatra da kroz njega može da se kreativnije izrazi. Ostavio je sve likove izdavačkoj kući na korišćenje, osim Marsupilamija koga je zadrža za sebe u nadi da će ga ponovo iskoristiti (što se i desilo, mada ne na način kome se nadao). U Dupuisu nije nastala kriza: nekako je bilo logično da će, pošto je postojao i pre Franquina, Spirou nastaviti da postoji i posle njega. Za naslednika je izabran mladi bretanjski autor, Jean Claude Fournier. Fourniera je Franquin lično uveo u stripove, predstavivši Charlesu Dupuisu njegovu seriju Bizou. Serija je prihvaćena, a godinu ipo dana kasnije, Fournier nasleđuje svog mentora.

Fournier je bio... drugačiji. Tokom svojih devet albuma, bilo je očigledno da to više nije Franquin, da više nema onih suludih gagova i fascinantnih tehničkih otkrića, da novi likovi nisu onako fascinantni kao što su bili i da je sve nekako ozbiljnije. Mnogi čitaoci i kritičari tvrde da je sa svojih devet albuma Fournier u Spiroua uneo neku vrstu poetike, ali većinski sud je da to jednostavno nije Franquin i da Spirou izgleda čudno u obradi ovog bretanjca. Fournier je uneo mnoge nove likove, kao što je kriminalno-teroristička organizacija Trougao i mađioničar Itoh Kata, pokušao da vrati neke stare kao što su Zantafio i Zorglub, i rezultati nisu bili katarstofalni, ali nisu ni bili blistavi. Činjenica je da bi svako ko je pratio Franquina loše prošao, i da je u tom pogledu Fournier još bio fenomenalan, ali u istoriji ovog stripa, on će zauvek zauzimati nezahvalno mesto onog koji je odvikao publiku od Franquina. Fakat da se ni on nije najbolje snalazio sa Spirouovim likom takođe nije pomagao. Fournier je 1979. napustio Spiroua i vratio se Bizou, a 1995. je počeo da crta Les Crannibales, gag serijal o porodici kanibala (svaka sličnost ovog serijala i Vertigovih The Eaters je, nesumnjivo, slučajna).

Spiroua je nasledio crtač Nic Broca, kome je nedostajao scenarista. Čovek za svaki strip i najplodonosniji francuski scenarista (a zlobni jezici bi rekli i najmediokritetniji) – Raoul Cauvin prihvatio se posla. Ostaje nejasno da li je Cauvin lično rešio da ne koristi likove koje je Franquin stvorio, ili mu je to, kako će kasnije tvrditi, bilo zabranjeno. U svakom slučaju, tri albuma nakon te suicidalne odluke, Nic & Cauvin se povlače, a veliki scenarista izjavljuje: "Pisanje Spiroua je najgore iskustvo moje karijere."

U Dupuisu već postaje jasno da je Spirou "voćka čudnovata" za svakoga. Niko od njegovih autora nije uspeo da nadogradi lik glavnog junaka, da ga izdigne izvan okvira marionete za čitaoca. Svi su se bavili sporednim ličnostima, stvarali nove svetove, a Spirou je ostao prazan, i pre ili kasnije, napor pisanja takvog stripa, koji sam po sebi više nije dečiji a ima glavnog junaka koji spada među dečije fantazije, dolazi glave svakom scenaristi. Pa ipak, raspisan je konkurs za nove scenarije. Na njega se javio mlađahni scenarista Tome (Philippe Vandevelde), i kada je dobio posao, objavio je da ga prihvata samo ako njegov kolega i prijatelj Janry (Jean-Richard Geurts) bude crtao taj strip. Dupuis mu je udovoljio, iako je i mnogo iskusniji Yves Chaland nudio svoju retro verziju Spiroua.

Pre nego što se bacio na posao, mladi tandem otišao je kod Franquina po savet. I nije dobio ono čemu se nadao. "Nemojte uzeti Spiroua. To je otrovan poklon", rekao im je stari majstor. Godinama kasnije, Janry će reći da je to jedini put da nisu poslušali Franquina.

I ne bez razloga. Kada se pojavio "Virus", prva epizoda novog kreativnog tima, bilo je očigledno da je u pitanju franquinovski Spirou... samo brži, sa više akcije, prilagođeniji osamedesetim godinama. Tome & Janry su odlično pohvatali sve elemente Franquinovog Spiroua, modernizovali ih i vešto upakovali. Publika je poludela: nove zvezde su rođene.

Kroz epizode koje su usledile, svi stari dobri likovi su se vratili: seoce Šampinjak, Zantafio i čak i Zorglub, mada na neuobičajen način, preko svog sina, imperatora iz budućnosti. Spirou se prošetao po planeti: Moskva, Australija, Palombija, New York, Tibet... Tome & Janry nisu prezali od novih lokacija. Na to su nadovezali i novi likovi: Snoufellaire, čudno biće iz budućnosti koje je kombinacija... pa, raznih stvari, Don Vito Cortizone, njegova ćerka Luna, Aurelien de Šasmpinjak, nećak grofa od Šampinjaka, opet iz budućnosti... i tu negde su Tome & Janry upali u zamku – postalo im je lakše da se bave svojim likovima nego Franquinovim, tako da je je Don Vito, ili Vito la deveine postao glavni neprijatelj njihovog Spiroua, što jedna ne baš previše inventivna kopija Marlona Brandoa nije ničime zaslužila. Tome & Janry, koji su počeli da se smenjuju kao crtač i scenarista tako da se više nije znalo ko koji posao radi, nisu hajali na primedbe.

Jer, dvojac bez kormilara imao je plan, želeo je da uradi nešto što niko pre njih nije uspeo. Želeli su da Spirou odraste, da konačno dobije svoju ličnost. I tako su čitaoce polako ali sigurno udaljavali od humora i išli u avanture i pustolovine, začinjenje trunkama crnog humora. U epizodi Vito la deveine zatekli smo Fantazija smrtno zaljubljenog, da bi se na kraju epizode i Spirou tragično zaljubio – do tada nezapamćeno. Luna fatale i dvodelna La Valee des bannis imaju više akcije nego što je do tada bilo uobičajeno, a vala ima čak i mrtvih. Što je sve dovelo do epizode koja je podelila fanove: "Machine qui reve".

Epizoda koja je u Spirou magazinu počela da izlazi na šezedesetogodišnji rođendan časopisa, i samim tim i lika, najavljivana je kao odrastanje Spiroua, kako u narativnom, tako i u grafičkom smislu. I zaista,već na prvi pogled postaje jasno da više ništa neće biti isto. Crteži, skoro kroz celu priču uokvireni crnom bojom, deluju mnogo ozbiljnije, Spirou i Fantazio nisu više karikature, ili barem ne tolike, Spip ne govori u sebi, a tema priče je prijateljstvo i izdaja. I Spirou ima ličnost. Blago melanholičnu, sličniju Dylan Dogu nego grofu od Šampinjaka, ali ima ličnost.

Fanovi su, kao što je spomenuto, podeljeni. Neki kažu da je ovo normalna evolucija lika, panta rei, pa nećemo valjda da se vraćamo u pedesete? Drugi sarkastično spominju da sada znamo zašto se niko ranije usudio da Spirou da karakterne crte, da već jednog Sodu imamo, hvala lepo i da je prema njihovom sećanju u Spirou bilo malko manje sexa i nasilja. Tome & Janry opet ne haju na komentare, humor ostavljaju za svoju kreaciju Malog Spiroua i najavljuju novu epizodu u kojoj će se pojaviti Zorglub. Evo, već šest godina se čeka na nju.

Panta rei...

Da li je Spirou morao da odraste? Da li su vrednosti koje je Franquin usadio u strip, mada ne i u lik, prevaziđene danas? Da li je u stvari i sam veliki majstor verovao u njih, s obzirom na njegov kasniji nervni slom, manične depresije i "Idees noires" serijal? Da li je Franquin bio depresivan što svet nije kao što je u njegovom Spirou, ne ide na bolje nego u tri lepe, ne baš polako, ali prilično sigurno? Da li je uopšte slučajno što Spiroua kod nas nema, osim par izuetaka, od trenutka kada smo i mi i on počeli da gubimo ideale i veru u bolje sutra, što na ličnom, što na opštem nivou? Da li je hir sudbine da se strip na kome smo odrastali promenio kada smo odrasli?

To su pitanja koja ostaju na sudu čitaoca. Novim generacijama, stari Spirou će izgledati sporo i neinteresantno. Za stare, Tome & Janry su napravili svetogrđe, ni prvo ni poslednje u svetu stripa, brutalno su oduzeli nevinost jednom od poslednjih starih idealista.

A oni koji se ne zamaraju tim stvarima? Uvek će imati Zorgluba.

Anketa

Što vam je najinteresantnije na stripovi.com?

Rezultati

Arhiva

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum