Superman

Slika glavnog lika

Superman

Superman NA INTERNETU

• DC Comics Homepage
• Superman Super Site
• Super-Pets Page :-)

Svi već znaju ovu priču: poslat sa umiruće planete Kripton kao dete, mali Kal-El je sleteo na Zemlju gde ga je pronašla i usvojila porodica Kent. Kao vanzemaljac, imao je neverovatne moći – brži od ispaljenog metka, moćniji od zahuktale lokomotive, u stanju da preskoči najviše zgrade i da leti kao ptica, postao je šampion istine, pravde i američkog načina života, maskirajući se u blagog reportera Clarka Kenta, i postajući Supeman kada se pojave zločinci. Tokom brojnih godina beskrajne borbe protiv zla, susreo sa mnogo neprijatelja kao što je ludi naučnik Lex Luthor, vanzemaljac Brainiac i čarobnjak iz pete dimenzije Mister Mxyzptlk. Bilo je tu i prijatelja (Jimmy Olsen, Perry White, Pete Ross...), devojaka ( Lois Lane i Lana Lang) i kućnih ljubimaca (Krypto, Pas od Čelika; Kometa, Super Konj; i Beppo, Super Majmun). Razvijao je nove moći (kao što je super-trbuhozborstvo) a stare su postajale veće, tako da je na kraju mogao i planete da pomera. Njegove avanture su počele u sada neprocenljivom Action Comics #1. Ali Superman koga danas možete kupiti na kioscima nije isti Superman koji se pojavio u tom stripu.

Tvorac: Jerry Siegel

No, krenimo od početka. A početak je 1933. godina, kada su dvojica srednjoškolaca, Jerry Siegel i Joe Shuster u SF fanzinu imaginativno nazvanom "Science Fiction" objavili svoju priču "The Reign of the Superman". Siegel ju je napisao pod pseudonimom Herbert S. Fine, a Shuster je napravio par ilustracija. U njoj, čovek sa neverovatno razvijenim psihičkim moćima pokušao je da zavlada svetom. Priča je bila donekle inspirisana Nietzscheovom filozofijom i nije naišla na neki odziv. Obeshrabreni, ali ipak voljni da nastave, Siegel i Shuster su ponovo osmislili svog Supermana, zaključili da je bolje da bude heroj, dali mu šareni kostim, prebacili se na strip i počeli da ga nude raznim novinama za izdavanje u dnevnim kaiševima. Posle pet godina i bezbroj odbijenica, National Periodicals je pristao da objavi njihov rad u formi magazina. Taj magazin je bio Action Comics #1, a National Periodicals je ubrzo promenio ime u Detective Comics, pa u DC. Ostalo je, kako to često kažu, istorija. U tim naivnim danima, postavljeni su temelji za stvari koje će doći. Čitaoci su upoznali Supermana i njegov tajni alter ego, Clarka Kenta. Divili su se tome kako leti, kako ništa manje od atomske bombe ne može da ga očeše i kako svojim pogledom probija zidove, ali ipak može da ga povredi kriptonit, element koji je u stvari ostatak njegove rodne planete. Upoznali su i Lois Lane, njegovu koleginicu, hrabru novinarku i večnu ljubav, kojoj je glavna zanimacija da otkrije ko je u stvari Superman; a tu je bio i mladi redakcijski potrčko Jimmy Olsen koga Superman stalno vadi iz neprilika. Čitaoci su saznali da je Supermanovo pravo ime Kal-El, da dolazi iz napredne civilizacije sa nestale planete zvane Kripton, i da su mu pravi otac i majka Jor-El i Lara-El, a da su ga na Zemlji pronašli i usvojili John i Mary (kasnije Jonathan i Martha) Kent iz Smallvillea, koji su umrli u vreme njegovog detinjstva. Posle njihove smrti, Kal-El, koji je do tada bio heroj Smallvillea kao Superboy, prešao je u Metropolis, gde je naišao na svog budućeg smrtnog neprijatelja Luthora, kao i na svoj posao i svoju ljubav, i postao super-heroj bez mane i straha, uvek voljan da se razračuna sa zločincima, ali nikada da pređe crtu, da ih ubije.

Strip koji vrijedi bogatstvo: Action Comics #1

Osim što sve nije bilo tako prosto. Superman je stvaran stihijski, nikome nije ni padalo na pamet da se te stvari dešavaju u kontinuitetu i da se jedna epizoda direktno nadovezuje na prethodne. Mnoge priče su protivurečile jedna drugoj. Neke su jednostvano menjale detalje iz njegovog okruženja bez ikakvog objašnjenja. Recimo, u početku nije mogao da leti, već je samo skakutao. Umesto crvenih čizmi je imao sandale(?!) iste boje. Čuveno crveno "S" na žutoj podlozi je menjano barem pet puta pre konačnog dizajna. Znalo se da je vanzemaljac, ali ne i odakle. Radio je prvo za Daily Star, pa za Cleveland Evening News. Urednik novina je bio George Taylor. Posedovao je ogromne moći zato što su ih svi na Kriptonu posedovali. Od kriptonita i Lexa Luthora nije bilo ni traga. Drugim rečima, Siegel i Shuster nisu baš detaljno osmislili svoj lik, a i ono što su smislili je neretko otpadalo u finalnoj verziji stripa zbog uredničkog mešanja. Jedino što je ostalo praktično nepromenjeno od prvih epizoda je Lois Lane. Ali, strip je doživeo ogroman uspeh, i sve mane su ubrzo otklonjene. Daily Star je postao Daily Planet; George Taylor je preimenovan u Perry White; sandale su (Bogu hvala!) postale čizme; super-moći su objašnjene prvo lakšom gravitacijom, pa time što Zemlja za razliku od Kriptona ima žuto Sunce i Supermanovo telo deluje kao solarna baterija; Luthor je debitovao u Action Comics # 23... i kada je 1939. izašao prvi broj zasebnog Superman magazina, većina stvari je bila na svom mestu. Uspeh Supermana je bio toliki da su krenule i radio emisije sa njim, kao i dnevni kaiš stripovi i knjige. Mnogi elementi iz njegovog sveta su upravo tu doživeli svoju premijeru: kriptonit se prvi put pojavio u radio emisiji, kao i Jimmy Olsen; Mr. Mxyzptlk je nastao u dnevnom stripu. Sve to se kasnije našlo i u mesečnim magazinima. Pride, počele su da izlaze i priče o Supermanu dok je još uvek bio dečak. Nazivao je sebe Superboy, branio je Smallville od brojnih pretnji, družio se sa Peteom Rossom i muvao se oko Lane Lang (Lana Lang je kasnije počela da se pojavljuje i u regularnoj seriji, kao pandan Lois i večiti predmet njene ljubomore).

Superman?

EC: štetan po omladinu

Brojni super-heroji inspirisani Supermanom su nicali na svakom koraku sve do početka pedesetih godina prošlog veka... a onda je interesovanje za njih počelo da jenjava. Posle velike ekonomske depresije i Drugog svetkog rata, za vreme kojih je izgledalo da je ljudima potreban što veći šareniš u stripovima, čitaoci su pedesetih počeli da se vraćaju mračnijim temama. DC je bio na ivici kolapsa, jedino su se Superman i Batman kako tako prodavali, tržištem su vladali horor naslovi Entertaining Comicsa (EC) koji su pretili da će zakopati super-heroje jednom za svagda. Na žalost ili na sreću, to se nije desilo. Čovek omražen u strip krugovima, doktor Fredric Wertham je krajem pedesetih poveo svoju kampanju protiv stripova za koje je u svojoj knjizi "Seduction of the innocent" tvrdio da kvare omladinu (ne zvuči li vam to poznato:-) op.ur.). Bilo je to u vreme vrhunca "Red menace" paranoje u Americi, EC Comics je već bio na korak od toga da bude proglašen za komunističke špijune, njihov izdavač Bill Gaines je već bio saslušan pred senatskim pododborom za maloletnu delinkvenciju i đavo je odneo šalu. Strip izdavači su se našli i dogovorili osnivanje ozloglašenog Comics Codea, koji je zabranjivao bilo šta mračnije od Batmana. EC Comics je propao, na njegovo mesto na tržištu je upao DC a ubrzo i novoformirani Marvel, i super-heroji su (ponosno?) nastavili da lete kroz šarene situacije, koje su bezazlene po lomljivu psihu sirote dečice.

Krypto: pas od čelika

DC je rešio da obnovi Supermana, i pošto sada nije imao konkurenciju, prodaja i popularnost su mu toliko porasli, da je krenula nova TV serija, koja je još dodatno utemeljila "obnovljenog" Čoveka od Čelika. A bilo je dosta toga da se obnavlja. Tokom pedesetih, i Superman i Batman su postali smešne verzije samih sebe, zarobljene u apsurdnim SF zapletima. To nije nužno moralo da bude loše, naročito ne kod Supermana. Ali likovi su bili od papira, bez ikakve dubine, a situacije nisu imale nikakvu težinu, već su se sastojale od što više kriptonita i ljudi/životinja sa Kriptona (pozitivan doprinos iz tog vremena je pojavljivanje Supermanove rođake sa Kriptona, Kare Zor-El, koja će postati Supergirl... negativan doprinos su sve one gore navedene životinje koje su čak imale i svoju Ligu super kućnih ljubimaca!). su otišli iz DC-ija krajem četrdesetih, i izgledalo je kao da niko posle njih ne može kvalitetno da radi Supermana. Takođe, naivne (a ponekad i blatantno stupidne) priče nisu smatrane za lošu stvar: TV serija Batman je bila bazirana na takvim pričama i imala je odličnu prođu... barem neko vreme. A "ozbiljnije" stripove je ionako radio EC, i radio ih mnogo bolje nego DC. Tako da su Supermanove moći su narasle do te mere da je mogao da pomera planete, i bio je potreban ekcepcionalan pisac da bi sa takvim likom napravio interesantnu priču. A od kada je Siegel digao ruke, takvog pisca nije bilo. I tako smo dobili učestale pojave Streaky, Super Mačke i ostale menažerije; osim zelenog kriptonita su se pojavili i crveni, zlatni, plavi i beli kriptonit; plus (blesave? glupe? neki kažu zabavne...) moći kao što je super-trbuhozborstvo... a mašinerija je išla dalje.

Tragični brak: imaginarna priča

Krajem pedesetih, Siegel se vratio Supermanu, i to je donelo novi život ovom liku. Rešen da stvara iole ozbiljnije priče, Siegel je od svojih junaka počeo da pravi trodimenzionalne likove koji su bili mnogo uverljiviji nego ranije. Na primer, Luthor više nije bio samo zli naučnik: zaista je imao motivaciju za svoja (ne)dela: egocentrik po prirodi, želeo je da bude najveći heroj čovečanstva, tako što bi mu pomogao svojim izumima. A onda se tu pojavio neki vanzemaljac i postao popularniji od njega. Luthor je mrzeo je Supermana i želeo da ga uništi po svaku cenu, ali ne i da vlada svetom. Kada Kal-El nije bio umešan, on se trudio da bude good guy. U pričama je još uvek bilo kriptonita i super kućnih ljubimaca na sve strane, ali sve je to izgledalo mnogo uverljivije (i zabavnije), i Superman je prešao iz kemp SFa u pravu naučnu fantastiku. Bilo je očigledno da to više nije tip koji može da leti, već vanzemaljac, iz drugačije kulture nego što je naša. U to vreme, Siegel je uradio i brojne "imaginary tales" koje se iz brojnih razloga nikada nisu "dogodile" u regularnom kontinuitetu, ali ipak ostaju upamćene po svom kvalitetu (npr. "Death of Superman", "Superman Red and Superman Blue" i "Superman's tragic marriage").

Ali sve to još nije bio pravi kontinuitet i uglavnom je bilo krajnje konfuzno. Kada je Siegel konačno napustio DC, zajedno sa Mortom Weisingerom, čovekom koji sve vreme uređivao stripove o Kal-Elu, DC se našao u čudu: imao je na rukama prvog super-heroja koji je toliko moćan da bez problema može da skače sa jednog kraja univerzuma na drugi... a nije imao scenaristu za njega. Prema shvatanju svih, Superman je bio previše moćan, nije bilo moguće napraviti uzbudljive priče sa njim, nije bilo neizvesnosti da li će pobediti negativce. I tako, pisci su se smenjivali i uglavnom se trudili da nađu razlog zašto Superman ne može da koristi svoje moći i na taj način stvarali "neizvesnost" (ne shvatajući da ona uopšte ne mora da bude prisutna da bi se ispričala dobra priča). U stvari, taj period je poznat po dva različita koncepta Supermana, oličenim u dvojici scenarista: Dennyju O'Neillu (kasnije glavnom uredniku Batmana) i Elliotu Magginsu (kasnije nezaposlenom scenaristi, što govori dosta o tome čija je strana odnela prevagu). O'Neill se potrudio da smanji Supermanove moći za trećinu, nadajući se da će tako lakše izaći na kraj sa njim... ali to mu nije pošlo za rukom na duže staze, jer dve trećine praktično neograničene moći su još uvek neograničena moć. Maggins ne samo da nije smanjio Kal-Elove moći, već ih je povećao, stvarajući od njega najmoćnije biće u Univerzumu, Supermana koga je sam Bog predvideo za ultimativnu snagu Dobra. Dve veoma različite vizije jednog lika, obe nastale u razmaku od par godina, a nikada nije objašnjeno kako se jedna uklapa u drugu. U toj papazjaniji, DC je pride stvorio pravu Superman family grupu stripova, u kojoj su se nalazili "Superboy Adventures", "Lois Lane Superman's Girlfriend", "Superman's Pal Jimmy Olsen", "Supergirl", i naravno, strip koji se i sam zvao "Superman Family". Sve je to trebao neko i da piše, a nije imao ko. Film Superman Richarda Donnera iz 1978. (sa odličnim Christopherom Reeveom i nešto manje odličnom Margot Kidder) nije uopšte pomogao kvalitetu stripa, iako je pomogao prodavanosti. Pri kraju, naišao je Alan Moore, koji je imao velike ideje za Supermana, ali DC ga nije pustio da ih ostvari. A i da ih je ostvario, već bi bilo kasno.

Pin - up Supermana by Moebius

Problem nije bio samo u nedostatku ideja. Pre 1986. DC-ijev "univerzum", kako strip fanovi vole da zovu kontinuitet ispričanih priča u okviru jedne izdavačke kuće, bio je multiverzum. Postojalo je bezbroj Zemalja sa bezbroj verzija svakog od super-junaka na svakoj od njih. Tako je i objašnjeno zašto je Superman bio mladić u vreme Drugog svetskog rata, i još uvek je mladić: Superman iz tog perioda je živeo na Zemlji Dva, i normalno je ostario (oženivši se sa Lois Lane), dok je Superman koga su čitaoci mogli da prate od pedesetih do osamdesetih živeo na Zemlji Jedan. Postojala je i Zemlja na kojoj je Lex Luthor bio Superman, kao i ona na kojoj Kripton uopšte nije eksplodirao, i junaci sa tih Zemalja su se mešali, i ukratko, kada bi neki novi čitalac pokupio novi strip, našao bi se u čudu. A kod Marvela, večite konkurencije, sve je bilo veoma kratko i veoma jasno (Claremont još nije počeo da piše X-men). Tako su Marv Wolfman i George Perez dobili zadatak da urade serijal koji bi stavio tačku na multiverzum i sve pojasnio, skratio i obnovio. Taj serijal je bio "Crisis on Infinite Earths", koji je u masakru neviđenih razmera uništio multiverzum, pobio gomilu sporednih likova i oformio jedinstveni DC univerzum, sa jednom Zemljom... i jednim Supermanom. Samo što je taj Superman bio značajno drugačiji od onoga koga su čitaoci tog vremena znali. Mnogi ljudi su dali ideje kako bi trebalo "preraditi" Supermana da bi ponovo bio interesantan, između ostalih i Frank Miller. Prihvaćen je predlog Johna Byrnea, u to vreme poznatog po "Fantastic Four" i "X-Men". U svom mini serijalu "The Man of Steel" Byrne je izbacio Superboya, smanjio Supermanove moći (sada više nije mogao da se igra sa kometama i suncima, već bi se oznojio prilikom dizanja planine), nestalo je, gle čuda, i super-trbuhozborstvo, Clark Kent više nije bio običan šonja već hrabri reporter, Jonathan i Martha Kent su još uvek živi, Lex Luthor nije ludi naučnik već, mnogo prikladnije, cenjeni biznismen sa psihotično-kriminalnim tendencijama, Kal-El nije stigao na zemlju kao dete, već kao beba, Superman je mnogo nesigurniji u sebe... uopšte, sve je učinjeno da se stavi naglasak na "Man", umesto na "Super". Kao što se pričalo u to vreme, ranije je zvezda stripa bio Superman koji se maskira u Clarka Kenta. Sada je zvezda bio Clark Kent koji se maskira u Supermana.

Zarad lakšeg snalaženja sa promenama Kal-Ela, ali i drugih strip junaka, fanovi i teoretičari su podelili američki strip na tri perioda: Zlatni, Srebrni i Moderni (mada ta podela svakako nije univerzalna, neki datiraju početke određenih doba u različitim godinama, a neki dodaju Bronzano i čak i Gvozdeno doba - no, navedeno trojstvo je koliko toliko opšte prihvaćeno). Superman iz Zlatne ere je onaj koji je živeo na Zemlji Dva, dakle prvi koji se pojavio, onaj iz Action Comics #1. Srebrna era pripada Supermanu sa Zemlje Jedan čije su avanture krenule krajem pedesetih i završile se sredinom osamdesetih. A Moderni Superman je onaj koga imamo danas. Što se starih verzija tiče, po sadašnjem DC kontinuitetu, one nikada nisu ni postojale. Sve priče njima se nikada nisu desile. Kal-El Zlatne ere je nestao za vreme "Crisis on Infinite Earths", a poslednji priču Srebrne ere, "Whatever Happened to the Man of Tomorrow?" koja je izašla u Superman #23 i Action Comics #586, odradio je Alan Moore (maestralno, treba li reći?) i podario Supermanu kraj kakav on definitivno zaslužuje. Dakle, kada danas kupite novi broj Supermana, u pitanju je nova, manje moćna, ali mediokritetima lakša za pisanje verzija junaka.

You only live twice: smrt Supermana nekad i sad

Gomila scenarista i crtača se izređala na Supermanu od '86. do danas. Nakon "The Man of Steel", Byrne je neko vreme pisao i crtao Supermana, uvodeći neke stare likove na novi način. Blagonakloniji fanovi su to nazivali "postmodernim tretiranjem super-junaka"... oni kritičniji su to nazvali krađom tuđih ideja. Tako smo na primer dobili novu Supergirl čije poreklo je izazvalo nepojmljive glavobolje kod retkih fanova koji su se trudili da ga shvate (džepni univerzumi, paralelni vremenski tokovi i stvorenja koja menjaju oblike - ne pitajte). Onda je Byrne otišao i došao je Dan Jurgens. U marketinškom potezu decenije, koji je US stripovima doneo novu, veoma kratkotrajnu snagu, Jurgens i ekipa oko njega su odradili storyline Death of Superman, gde Čovek od Čelika umire u sukobu sa beštijom zvanom Doomsday. Ideja nije nova (naravno), Siegel je imao istoimenu "imaginary tale". Ali, dok se Jurgensova verzija svodi na ogromnu tabačinu sa Doomsdayom (koja je, iskreno, mogla da se ispriča i na 15 strana, a ne na 150), kod Siegela je na mnogo potresniji način Supermana ubio Luthor. Kod Siegela, taj Superman se nije vratio iz mrtvih; kod Jurgensa naravno jeste, usput lansirajući novog Superboya, koji je ovog puta klonirani Kal-El.

Od sedamdesetih autori Supermana su pokušavali da uvedu jedan soap opera feeling, baratajući ljubavnim trouglom Clark Kent – Lois Lane – Lana Lang. Takve stvari su funkcionisale u konkurentskom Spider-Manu, a svaka uspešna formula se svuda kopira, naročito u stripovima. Međutim, dok se kod Spajdija tačno znalo kada su se on i Gwen Stacy upoznali, kod Supermana je sa brojnim paralelnim Zemljama, "imaginarnim pričama" i retroaktivnim čeprkanjem po kontinuitetu bilo veoma komplikovano praviti jednu razumljivu ljubavnu priču. Ali, otkada je nastao koncept "jedna Zemlja jedan Superman", scenaristi su se potrudili da razviju sporedne likove i njihove veze, kao i vezu samog Supermana i Lois Lane. I tako, nakon šezdeset godina muvanja i bezbroj "imaginarnih" brakova dobili smo svadbu, u specijalnom "The Wedding Album" izdanju koji su ilustrovali i pisali svi važniji autori ovog stripa (ili barem oni koji su bili među živima i nisu se posvađali sa DC-ijem oko autorskih prava). Dok je strip nezgrapna kompilacija različitih stilova crtanja i pisanja, scene samog venčanja su bile melem za dušu dugogodišnjih fanova, to jest onih koji su doživeli taj momenat. Krajem devedesetih, posle debakla zvanog "Electro Superman" u kome su se Kal-Elove moći postale bazirane na elektricitetu i zbog toga je morao da promeni kostim, Dan Jurgens je dobio nogu, i na njegovo mesto su dovedeni Jeph Loeb i Joe Kelly. Njih dvojica su doneli brojna i prekopotrebna osveženja: Lex Luthor je izglasan za predsednika USA u DC-ijevom univerzumu, stvarajući od njega vrhunskog negativca (i zadajući DC-iju ogromne glavobolje u vreme 11. septembra); Krypto super-pas se vratio, ali ne kao ultra-pametni čovekov najbolji prijatelj, već kao obično kuče sa super moćima... dakle, jedna veoma opasna životinja; Loeb i Kelly su vratili određene elemente u vezi Kriptona u priču i tako povratili SF osećaj koji je nedostajao od 1986. Sve skupa, stvari su se značajno poboljšale kako u regularnom serijalu, tako i van njega. Grant Morrison je stvarao čuda u svojoj JLA čiji je član i Superman, a kao da to nije dovoljno, u mini seriji "DC One Million" odredio je sudbinu Kal-Ela i njegove loze sve do 853. veka kada će (možda) postati Rao, vrhunski Bog Kriptona. Nezavisno od glavnih mesečnih izdanja, treba još spomenuti i "Kingdom Come" Marka Waida i Alexa Rossa (čak iako je rip-off neostvarenog Twilighta Alana Moorea), "Superman for All Seasons" Jepha Loeba i Tima Salea, i "Peace on Earth" Paula Dinija i (opet) Alexa Rossa. I to je priča o Čoveku od Čelika, od tridesetih godina prošlog veka do danas... ili barem deo priče.

Kingdom Come: klimaks mini serije Marka Waida i Alexa Rossa

Važniji scenaristi su već spomenuti, ali treba obratiti pažnju i na crtače. Prvi koji je počeo da radi na stripu pored Shustera bio je Wayne Boring i nije ostavio neki trajniji trag na liku pošto se trudio da kopira originalnog autora. Kasnije, brojni su došli i prošli, ali samo je jedan zauvek vezao svoje ime za Supermana, a to je bio Curt Swan. Swan je šezdesetih počeo sa radom na stripu i sa par pauza ga crtao sve do 1986., svojeručki odradivši veći deo Supermana iz Srebrne ere, evoluirajući od frigidne mreže panela do jedinstvenog layouta cele strane, od blago stilizovanog crteža šezdesetih do realističnog stila osamdesetih. Swan je, prikladno, prestao da crta sa već spomenutom "Whatever Happened to the Man of Tomorrow?" koja je završila priču Supermana iz Srebrne ere. Nekoliko njegovih stranica je posthumno ubačeno u "The Wedding Album" da bi se odala počast ovom velikom autoru. Od novijih crtača izdvaja se jedno ime: Alex Ross. Ross je potencijalno najveći umetnik na US strip sceni danas, jedan od ređih koji slikaju svoje stripove, a svakako jedini koji to radi odlično. No, nije samo lepota slika ono što ga izdiže; njegov Superman je legendarna figura (što možete i primjetiti na ilustraciji na vrhu stranice, op.ur.), uvek gleda na čitaoce sa visine, ali ne oholo već očinski, iz njega izbija snaga, ali ne samo fizička već moralna, strana na kojoj se nalazi kao da je premala za njega pa makar bio u pitanju i A4 format u kome je Peace on Earth izašao, i uopšte, Kal-El po Rossu je nešto sasvim drugačije... a ipak veoma ispravno.

Superman & The Mole Men:
George Reeve

O ekranizacijama Supermana može da se napiše poseban text. Pomenimo samo najvažnije. Osim Donnerovog Supermana sa Cristopherom Reeveom i nastavaka, koji su se manje ili više obzirno ophodili prema originalu, bilo je i filmova/serija od četrdesetih na ovamo. Prvi live-action Superman bio je Kirk Alyn u filmu "Superman vs The Spider Lady". Specijalni efekti su bili smešni, letenje je urađeno kroz animaciju, a i zaplet je prilično infantilan... ali to je početak. Isti glumac je snimio i "Atom Man vs Superman" u kome Luthor postaje Atom Man. Zatim je George Reeves preuzeo ulogu Supermana u filmu "Superman & Mole Men" koji je bio pilot za TV seriju "Adventures of Superman". Šezdesetih je nastao i Superboy serijal, koji je obnovljen osamdesetih. Nakon uspeha "The Death of Superman", 1993. je krenuo serijal "Lois & Clark: The New Adventures of Superman", koji se više oslanjao na Supermanov privatan život nego na superherojštine. Od tog vremena se priča o novom filmu, za koji su prodefilovali brojni glumci (Nicholas Cage je bio glavni favorit, i oni koji su to smatrali za svetogrđe su potpuno u pravu) i još brojniji scenaristi (Kevin Smith je čak i uradio jednu verziju scenarija pre nego što su ga otpustili), međutim sve još stoji u pre-produkciji. U međuvremenu, na televiziji se emituje "Smallville", serijal iz dana kada je Clark bio srednjoškolac i još nije postao Superman. Iako rip-off "Buffy The Vampire Slayer", serija je dobila veoma pozitivne kritike. Od crtanih serija, vredi spomenuti serijal Maxa Fleischera iz četdesetih, zatim ljigu zvanu "Super Friends" iz sedamdesetih, i "Superman Adventures" iz devedesetih, koja je možda najviše uhvatila duh stripa.

Reći da je Superman ostavio neizbrisiv trag na devetoj umetnost bi bilo potcenjivanje neviđenih razmera. Super-heroji, sa svim svojim kvalitetima i manama su počeli u tom Action Comics #1. Da nije bilo Supermana, neki drugi trend bi se razvio sličnom brzinom, jer ništa ne uspeva kao uspeh. Ali, Siegel i Shuster su smislili gaće preko helanki i supemoći, i dalji tok američke strip scene je određen time. Bilo je i onih koji su blatantno kopirali original. Najpoznatiji je Captain Marvel, koga je četrdesetih izdavao Fawcett Comics i koji se jedno kraće vreme prodavao bolje od samog Supermana. Onda je DC tužio Fawcett, dobio spor i upropastio ih, pa otkupio sve njihove likove i počeo da izdaje Captain Marvela umesto njih. Druga poznata kopija je Supreme koga je stvorio Rob Liefield, pa ga dao Alanu Mooreu "na staranje". Mnogi kažu da je Moore tu pokazao šta je moglo da se uradi sa Supermanom iz Srebrne ere, ali Supreme je zbog brojnih distributivno/pravnih razloga teško naći. Uopšte, brojne pravne bitke su vođene oko Supermana, od kojih je najžalosnija bitka između Siegela i Shustera i DC-ija. Naime, i pored ogromnog uspeha svoje tvorevine, autori nisu dobili ni cent od prodavanosti stripa. Četrdesetih godina su tužili DC i izgubili spor. Bilo je potrebno da prođe još tridesetak godina, i da Shuster u siromaštvu praktično oslepi, pa da pritisak javnosti natera izdavačku kuću da počne da im daje određen novac na ime autorskih prava... a i onda taj novac nije bio veliki. Tužna i indikativna priča o "industriji".

Suptilna propaganda: Superman iz četrdesetih

Postavlja se pitanje šta je to omogućilo Supermanu da traje skoro sedamdeset godina? Čak i mašinerija industrije ima svoje granice, ne bi mogla sama da ga izgura toliko daleko. Što se tiče dugovečnosti jedinog drugog (super) junaka te lige, Batmana, stvari su lakše: Batman personifikuje vrhunac ljudske upornosti i samodostignuća i daje nadu ljudima da i sami mogu dosta toga da urade, samo ako se dovoljno potrude. Ali šta označava Superman, kao vanzemaljac? Kada se pojavio, Kal-El je čitaocima izmučenim velikom ekonomskom depresijom pružio upravo ono što im je trebalo: šareniš, laku zabavu i veru u to da će sve ispasti u redu... kao i veru u to da stvari ne zavise od njih, da postoji neka sila iznad njih koja će ispraviti. U svetlu "New Deala" kojim je američki predsednik Theodore Roosevelt pokušavao da povrati poverenje u državu i državnu ekonomiju, Superman je delovao kao "Super-Roosevelt", kako su neki kritičari zapazili. Ukratko, oličavao je establišment, i to izričito američki. Naravno da nije bio vulgarna propaganda kao recimo Captain America (ili neki stripovi koji su se devedesetih pojavili na ovim prostorima), ali poenta je jasna: neko pazi na vas, nemate razloga da se brinete... ni razloga da se bunite. Tragovi takve uloge Supermana se pojavljuju i danas, treba samo pogledati kako Supermana vidi Frank Miller u "The Dark Knight Returns" i "The Dark Knight Strikes Again", a i Rick Veitch u "Swamp Thing": kao marionetu sistema. Međutim, od šezdesetih na ovamo, strip je uspeo da se izdigne iz toga. Kao SF fantazija, izašao je iz skuta suptilne propagande, jer većina njegovih avantura više i nije imala neke veze sa Amerikom. Sedamdesetih su čak zašle i u metafiziku. Naravno, i tada je bilo sumnjivih priča, kao što je ona u kojoj vanzemaljci oduzimaju ljudima želju za agresijom i samim tim ne dolazi do napretka ljudskog društva, pa Superman mora da spasava čovečanstvo od stagnacije... a sve se to može čitati i kao apologetski stav prema agresivnoj poltici koju je Amerika vodila u Reaganovo vreme. Ali takve priče su bile izuzetak, a ne pravilo. A posle obnove koju je napravio John Byrne, Superman više nije bio "neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar". Kao i Batman, postao je dokaz vrlina ljudskog roda, vanzemaljac iz naprednije civilizacije koji se odlučuje da živi po našim moralnim noramam jer su etički ispravnije. Nije više bio "Super-American" već pravi SuperMAN.

I nakon svega, koja je od spomenutih verzija Supermana najbolja? To je teško reći, jer svaka ima svoje prednosti i mane. Onaj iz Zlatne ere, i pored sve naivnosti, ima barem istorijsku, a za neke i emotivnu vrednost. Superman iz Srebrne ere je uz Fantastic Four Leeja i Kirbyja verovatno najznačajniji US SF strip tog vremena. A današnji Superman, i pored ogromnih grešaka koje su pravljene sa njim ipak nudi jednu zaokruženiju ličnost i sve skupa koherentniji je za čitanje od njegovih prethodnika. Sve ima svoje draži, svaka generacija ima svog Kal-Ela. Ali, kao celina, sve je veoma konfuzno. Bilo bi dobro kada bi budućnost Supermana bila sređenija od njegove prošlosti...

Evolucija: Kal-El kroz decenije

... ove godine se očekuje "Birthright" Marka Waida, nešto kao "Year One" koji bi trebao da pomiri sadašnjeg Supermana sa njegovim pređašnjim verzijama. Brojni fanovi jedva čekaju ovu priču... dok se drugi tresu od pomisli na još jedno prepravljanje kontinuiteta i sve glavobolje koje sa tim idu (deo tih glavobolja su verovatno i čitaoci ovog teksta mogli da iskuse – autor ovog teksta svakako je!).