Tintin

Slika glavnog lika

Tintin

Tintin NA INTERNETU

• Tintinova službena stranica

Ovo su tvoje pesme.
Ne pitaj kako sam saznao šta misliš.
Možda sam ponekad bio: ti.
Možda si i ti pomalo bio: ja.
Možda smo zajedno bili ceo svet.
Miroslav Mika Antić
***

“Tintin” u nekadašnjoj Jugoslaviji

S “Tintinom” sam se prvi put susreo na stranama Politikinog zabavnika od 11. maja 1990. godine. Tada je objavljena epizoda “Plavi lotos”, za koju su u Zabavniku bile rezervisane po dve strane u boji u svakom broju. Jednostavan crtež likova, karikaturalni, upotpunjen detaljnim, realističnim pozadinama odmah mi se dopao i osvojio me. Prvi kvadrat “Plavog lotosa” sadržao je opis situacije u Aziji iz 1931. godine: Japanci su predstavljali pretnju Kini, bili su osvojili oblast Mandžuriju, a za to vreme Tintin, mladi reporter, i njegov pas, foks terijer Sneško (u originalu Milou), nalaze se u Indiji, gde su gosti maharadže od Rohadžputala.

U epizodi koja prethodi “Plavom lotosu”, “Faraonove cigare”, susreli su se sa međunarodnom bandom krijumčara droge i uspeli da je raskrinkaju, a sada je na njima da otkriju i to ko je misteriozni vođa te bande, kao i šta se krije iza otrovnog radžaidža soka, koji izaziva ludilo... “Faraonove cigare” pojavile su se nešto ranije iste godine u izdanju Dečjih novina. Sjajni izdavač iz Gornjeg Milanovca želeo je da objavi sve epizode “Tintina” u tvrdo koričenim albumima, ali se zaustavio na samo dva – drugi je “Let 714 za Sidnej”, pa nije nikakvo čudo što su ove tri epizode one koje prve padaju na pamet čitaocima iz ex-Jugoslavije, kada se govori o Tintinu.

Međutim, naslov teksta iz Zabavnika, kojim je čitaocima predstavljen serijal – nije tačan. Naime, čak i ako za trenutak ostavimo po strani izdanja Dečjih novina, “Tintin” je svoju premijeru na ovim prostorima imao još 1979. na stranama čuvenog Eks almanaha (broj 172), kada je objavljena epizoda “Crno ostrvo”. Kasnije su, što 90-ih, što u prethodnoj deceniji, u Zabavniku objavljene gotovo sve epizode “Tintina”, a 2009. srpska izdavačka kuća IPS je objavila dva integrala, koji sadrže prvih pet epizoda, ali se na tome i završilo. Početkom 2011., hrvatski Algoritam je takođe počeo da objavljuje integrale “Tintina”, a za prevod su angažovali Darka Macana. Kvalitet izdanja je besprekoran, pa oni koji žele da nabave strip, sada imaju odličnu priliku.

Novi stripski junak predstavljen je tekstom naslovljenim “Tintin prvi put u Jugoslaviji”

Čista linija

Ovim stripom je, u omiljenu nam devetu umetnost, njegov autor, Belgijanac Žorž Remi – Erže (Georges Remi – Hergé) , uveo stil poznat kao čista linija (franc. ligne claire). Karakteriše ga jasna linija jednake debljine, bez posebnog isticanja pojedinih objekata ili likova (promenom debljine linije) i bez istaknutog senčenja i šrafiranja. Kombinovanjem karikaturalnog crteža, kada je reč o likovima, sa realističnim pozadinama, dobija se veoma jednostavan, ali istovremeno lep crtež, lak za praćenje. Sâm pojam “čista linija” je, godinama kasnije, krajem 70-ih, zapravo definisao holandski crtač i dizajner Just Svarte (Joost Swarte).

Kadar iz “Plavog lotosa”

“Tintin” se pojavio u trenutku kada je u SAD otpočinjala Velika ekonomska kriza, početkom 1929. godine, kada su se još – veoma zanimljivo! – istog dana, 7. januara te godine, u SAD pojavili “Tarzan” i “Bak Rodžers” (“Buck Rogers”); oba stripa nastala prema literarnim predlošcima. A samo tri dana kasnije, 10. januara, na našem kontinentu pojavio se “Tintin”! U SAD je otpočinjalo Zlatno doba stripa, period velikih društvenih promena i naučnih otkrića, što je uticalo na razvoj umetnosti, naročito filma i stripa, u kojima su se ogledali snovi i težnje čoveka koje u realnosti nije bilo moguće dosegnuti, a čega se Erže kasnije dotaći u “Tintinu”, takođe. No, nasuprot američkom avanturističkom stripu, za koji je karakterističan realističan crtež, Erže je svojom čistom linijom dao veliki doprinos razvoju devete umetnosti, povevši je u jednom sasvim drugom smeru, a od američkih kolega preuzeo je upotrebu balončića za dijalog u stripovima. (Treća epizoda “Tintina” nudi, u određenoj meri, evropski pogled na život u SAD tih godina.)

I “Tintinov” kolor (dodat kasnije, strip je prvobitno objavljivan u crno-beloj varijanti) podređen je liniji i jasnoći crteža. Nema mnogo jarkih, već preovlađuju svetlije boje, umerenih “zemljanih” nijansi, pa i to doprinosi lakšem praćenju, odnosno čitanju stripa. Kod Eržea sve je, baš sve – pa i scenario – bilo podređeno jednostavnosti. I ne kaže se slučajno da su najgenijalnije stvari najčešće one – najjednostavnije. Prosto, njegov crtež pleni svojom jednostavnošću, a istovremeno je prostor koji je imao na raspolaganju koristio tako da ničega ne bude ni previše, ni premalo; ovo ne važi samo za crtež, već i priče.

Eržeova mladost i nastanak “Tintina“

Radnja i razvoj stripa u mnogome su povezani sa određenim detaljima iz Erževog života, a nekoliko je detalja koji su presudno uticali na razvoj “Tintina”… Nije preterivanje reći da je priča o ovom stripu istovremeno i priča o njegovom autoru. Specifčnost te povezanosti leži i u činjenici da je Erže bio (i ostao) jedini autor serijala, i to kompletan autor, jer je zaslužan i za crtež i za priče (mada je kasnije angažovao asistente, doduše). Nije toliko često u devetoj umetnosti da određeni autor maltene čitavu svoju karijeru posveti stvaranju jednog stripa. (Nešto slično možemo primetiti kada je reč o Halu Fosteru i njegovom magnum opusu, “Princu Valiantu”, čija je radnja takođe bila određena Fosterovom mladošću, njegovim zanimanjima, hobijima i drugim interesovanjima.)

Erže je rođen 22. maja 1907. u Eterbeku, delu Brisela, od oca Valonca i majke Flamanke, pa je umeo da se našali na svoj račun, da je “sintetički Belgijanac”, aludirajući na nesuglasice između stanovnika ove dve belgijske regije. Kao dečak voleo je da čita, a neke od omiljenih knjiga u detinjstvu bile su mu “Robinzon Kruso”, “Haklberi Fin” i “Ostrvo s blagom”. Pored tih klasičnih avanturističkih romana, voleo je da čita i ilustrovane, a susret sa La Fonteneovim basnama, koje je ilustrovao Benžamen Rabije, probudio je u mladom Žoržu ljubav za crtanjem, a ta se ljubav vremenom pretvorila u opsesiju. Njegova najpoznatija kreacija, Tintin, nastao je po uzoru na brata Pola (Paul), a smotani detektivi, Tomson i Tompson (u originalu Dupont i Dupond), po uzoru na oca i strica, inače identične blizance! A kada se Pol kasnije našao u vojsci, dobio je nadimak major Tintin.

Rabijeove ilustracije nalik stripu

Još dve dečačke opsesije bitno su uticale na razvoj Eržeove ličnosti: filmovi i period koji je proveo kao izviđač. Obožavao je animirani film “Dinosaurus Gerti” (“Gertie the Dinosaur”) iz 1914. godine, rad čuvenog američkog ilustratora i animatora Vinsora Mekeja (Winsor McCay), najpoznatijeg po stripu “Mali Nemo” (“Little Nemo in Slumberland”), a filmovi Čarlija Čaplina i Bastera Kitona imali su na njega još veći uticaj nego književnost. (Dovoljan je pogled na detektive Tomsona i Tompsona – kako su obučeni, kako se kreću i kako non-stop padaju…)

Mekejeva Gerti

Pored nezaobilaznog humora, kao sastavnog elementa pisanog dela stripa, evidentan je i uticaj sedme umetnosti na Eržeov crtež. Humor je učinio strip prijemčivijim, jer i onda kada gleda neprijateljima u oči i nije on taj koji kontroliše situaciju, Tintin izgleda kao da im se podsmeva.

S druge strane, u tim trenucima je crtež obično izuzetno dinamičan, što doprinosi realističnosti, a istovremeno podseća na “kretanje” filmskih kvadrata. Ta dinamika u radnji, spojena s duhovitim komentarima glavnog junaka, jedna je od glavnih odlika stripa, nastala pod uticajem filma na Eržea. Uopšte, kompozicija tabli, korišćenje krupnih kadrova, slepstik humor, nagle promene ritma pripovedanja – sve ono što je krasilo filmove koje je voleo Žorž Remi, krasi i “Tintina”.

Dalje, dani koje je proveo kao mladi izviđač, uticali su na formiranje njegovog sistema vrednosti. 1920. počeo je da pohađa katoličku školu “Sv. Bonifacije”, u kojoj su nastavnici bili sveštenici. Pisac i novinar, Pjer Asulin (Pierre Assouline), u svojoj knjizi “Erže: Čovek koji je stvorio Tintina” kaže da je ”za Žorža filozofija izviđača bila alfa i omega njegovih moralnih načela. Učenici ‘Sv. Bonifacija’ bili su ponosni zbog njihove dvostruke odanosti – školi i izviđačima, jer nisu mogli da zamisle jedno bez drugog. Njegova spretnost, upornost, rešenost, pribranost i izviđačka veština učinile su Žorža veoma popularnim”; te osobine krase i Tintina. Imao je, dakle, uspeha kao izviđač, a to mu je omogućilo da dosta putuje, pa je početkom 20-ih godina prošlog veka sa izviđačima obišao Italiju, Švajcarsku, Austriju i Španiju. Podsetimo se – i njegov Tintin je od samog početka bio (svetski) putnik, a ovaj period Erežu je do kraja života ostao najdraži. Još, Erže se i u stripu pridržavao izviđačkog kodeksa, a kako je bio katolički izviđač, u “Tintinu” ne viđamo mnogo ženskih likova i jedino operska pevačica Bjanka Kastafjore (Bianca Castafiore) ima zapaženiju ulogu.

Asulin još kaže kako je mladi Žorž crtao je sve i svašta, i u svakoj prilici. U restoranima, da se ne bi dosađivao, crtao je na podmetačima za čaše; u školi je stalno žvrljao na časovima, pretvarajući lekcije koje su njegovi profesori predavali u ilustrovane priče – bilo da se radilo o ratnim temama, o prevodu Dikensovih romana ili o Hanibalovom prelasku Alpa sa slonovima… No, i pored toga što je bio odličan i uzoran učenik, nije imao dobre ocene iz likovnog obrazovanja! Uopšte, zanimljivo je i to da Erže nije imao klasično obrazovanje iz crtanja, ali je njegov talenat bio očigledan, te se po završetku škole zaposlio kao ilustrator u redakciji katoličkog dnevnog lista Le Vingtième Siècle (Dvadeseti vek).

Žorž Remi u svojoj kancelariji, sredinom 20-ih

Već 1929. se, u dodatku za decu tog lista, Le Petite Vingtième, pojavila prva Tintinova avantura (na dve table nedeljno). Bila je to poliička satira “Tintin u zemlji Sovjeta”, Eržeovo tumačenje pojma “Potemkinovo selo”, o pokušajima Rusije da ubedi ostatak sveta kako tamošnja ekonomija cveta, ali i u kojoj takođe ismeva rusku tajnu policiju. Crtež je bio prilično jednostavan, ne onakav kakav današnjim čitaocima pada na pamet kada je reč o “Tintinu”, ali je Erže vrlo brzo uznapredovao. Nakon što bi neka epizoda bila završena, štampana je u celosti kao album. Valja istaći da je, pre nego što je lansirao “Tintina”, Erže crtao strip “Totor”, o liku koji je bio preteča Tintina (i izviđač, baš kao i sâm Erže), a neposredno pre nego što je objavljena prva tabla “Zemlje Sovjeta”, Erže je nacrtao jednostrani strip “Božić pametnog dečaka” (“Le Nöel du petit enfant sage”), istorijski značajan zbog premijerne upotrebe balončića u njegovim stripovima.

 

Dalji razvoj serijala

Tintin je po zanimanju novinski reporter. Međutim, tu činjenicu ćemo retko gde u stripu videti istaknutu, osim u prvoj epizodi, gde onako usput spominje kako bi trebalo da pošalje svoj rukopis redakciji, ali – u stilu Skarlet O’Hara – kaže da će ”misliti o tome sutra”.

Početne epizode prilično su naivne po današnjim merilima. U njima Erže ističe određene predrasude, ismevajući Ruse i crnce, ali držeći se stereotipa svog vremena. To je bilo, kada je reč o “Tintinu u Kongu”, karakteristično za život u kolonijalnoj Belgiji, a list Le Vingtième Siècle bio je antiboljševički – vezano za “Zemlju svojeta”, a tu je i ubijanje životinja u “Kongu”. No, četvrta epizoda, “Faraonove cigare” donosi nešto drugačiji ton, da bi već sa petom Tintinovom avanturom, “Plavim lotosom”, Erže predstavio nešto do tada nesvakidašnje i, nakon čiste linije, usledio je još jedan njegov doprinos razvoju devete umetnosti – dokumentaristički pristup pri pisanju priča.

U drugoj polovini 30-ih upoznao je kineskog studenta Čanga Čongrena. Čang, slikar i vajar, približio je Eržeu kinesku kulturu i umetnost, a njih dvojica postali su dobri prijatelji i to prijateljstvo imalo je presudan uticaj na dalji razvoj “Tintina”. Naime, Erže je počeo da istražuje istoriju, tradiciju i kulturu svakog naroda i zemlje koju bi Tintin posetio u godinama koje su usledile, približavajući ih čitaocima onoliko verodostojno koliko je to bilo moguće, ostavivši ismevanje i predrasude iza sebe, ali zato neretko “između redova” komentarišući određenu političku ili socijalnu temu. Na taj način, iako Tintinova novinarska profesija nije eksplicitno istaknuta, ovaj serijal u velikoj meri sadrži elemente novinarstva, a svaka nova priča postaje svojevrsna reportaža, jer Erže koristi i foto-reference. I onog dana u nedelji kada je na stranama Le Vingtième Sièclea izlazio “Tintin”, “prodaja je bila i do deset puta veća nego drugim danima”, navodi Hari Tompson, Eržeov biograf.

U “Plavom lotosu” Tintin upoznaje izvesnog Čang Čong-Čena, a bio je to predivan omaž Eržeovom prijatelju Čongrenu. Međutim, usledio je Drugi svetski rat, koji je – pored toga što je uticao na Eržeovo stvaralaštvo – udaljio dva prijatelja; proći će gotovo četiri decenije do njihovog sledećeg susreta, baš kao što će Tintin mnogo kasnije još jednom sresti Čanga (daleko najbolja epizoda “Tintin na Tibetu”).

Nacisti su bili ugasili Le Petit Vingtième, pa je Hergé prešao u Le Soir, cenzurisan od strane Nemaca, zbog čega je nakon rata bio optužen da je kolaboracionista, pa potom za njega određeno vreme nije bilo mesta u novinarstvu. A i pored nekih antifašističkih stavova koje je iskazao u predratnim epizodama, teško je, jako teško reći koje je stvarno bilo Eržeovo političko opredeljenje, što je i dan-danas tema brojnih rasprava, a ljudi često neke stvari (pre)teško opraštaju. (Iako je od određenih događaja prošlo bezmalo sedamdeset godina, a Erže gotovo tri decenije nije među živima…) No, u ovom periodu desilo se još toga zanimljivog, a pojedini autori, koji se bave proučavanjem Eržeovog lika i dela, baš ovaj period navode kao “fascinantnu temu za istoričare”. Naime, epizode “Tintina” možemo podeliti na tri perioda; prvi je predratni, drugi tokom sâmog rata, a treći, zreliji, je posleratni period. Prvi period obeležio je pomenuti preokret vezan za način na koji je Erže pisao priče, a tokom rata se suočio s problemima koji su ga naterali da dodatno promeni svoj način rada…

Zbog cenzure (ali i nestašice papira) je u određenoj meri promenio tempo pripovedanja, ubrzavši ga, ali i teme kojima se bavio u tom periodu. Pošto nije želeo da “Tintin” reflektuje odnose i dešavanja u ratom zahvaćenoj Evropi i okupiranoj Belgiji, uneo je elemente fantastike u strip, ali i osmislio nove likove, takođe, bez kojih ubuduće neće proći nijedna Tintinova pustolovina: impulsivnog, namćorastog kapetana Hadoka (capitaine Archibald Haddock), čije će sočne psovke postati izazov za prevodioce širom sveta, i uvrnutog, nagluvog profesora Kalkulusa (u originalu professeur Tryphon Tournesol). Tako je Erže pronašao dobitnu kombinaciju koje se držao do kraja: Tintin više nije centralni lik serijala, već postaje deo jedne od najzanimljivijih družina viđenih u svetu stripa.

Hadok se pojavio u “Raku sa zlatnim klještima”, a Kalkulus u “Blagu Rakama Crvenog”. Baš ta epizoda – kao i nastavak “Tajna Jednoroga” – krila je jednu veliku Eržeovu porodičnu tajnu, o kojoj se progovorilo tek nakon njegove smrti, 1983. godine… Reč je o poreklu njegovog oca. Eržeova baka bila je sobarica izvesne grofice, a iako se kasnije udala za baštovana Filipa Remija, on nije bio otac njenih sinova blizanaca. Zapravo, ne zna se ko jeste, ali postoji sumnja da je to bio neko blizak grofici, jer su dečaci sa majkom godinama živeli u zamku; možda čak i belgijski kralj Leopold II. Na izvestan način, Erže kroz pitanje o nasleđu kapetana Hadoka u epizodama “Blago Rakama Crvenog” i “Tajna Jednoroga”, pripoveda o sopstvenom poreklu i nasleđu Remijevih: podsetimo se, Hadok je, uz pomoć Tintina, povratio zamak Mulensar (Moulinsart), u koji će se junaci stripa potom preseliti.

XX vek kroz prizmu “Tintinovih avantura” i “Tintin” u XXI veku

Erže je izmenio je ranije epizode “Tintina” i pripremio ih za štampu u boji (ali ne i “Zemlju sovjeta”, tako se distancirajući od te epizode), iza čega je stajala izdavačka kuća Casterman. Prerađene epizode stripa, baš kao i sve nastale nakon tog perioda, sadrže po 62 table (naspram, za francusko-belgijsku školu uobičajenih 48), a svaka od njih najčešće po 4 kaiša.

Septembra 1946. završeno je Tintinovo/Eržeovo izgnanstvo iz novina, te je strip iznova počeo da se pojavljuje na dve table nedeljno, baš kao i pre rata. Taj period obeležilo je pokretanje čuvenog magazina Tintin, za sve “mlade od 7 do 77”, od strane izdavača Rejmona Leblanka i njegovih saradnika. Na stranama Tintin magazina svoj stripski život započeli su brojni klasični francusko-belgijski junaci, poput Upmah-paha, Kliftona, kasnije i Torgala.

1950. osnovan je Studio Erže, gde su bili zaposleni njegovi asistenti u produkciji “ Tintinovih avantura”, iako bi na kraju uvek jedino on bio potpisan kao autor svake epizode, a među njima je najznačajniji bio Bob de Mur. Krajem 80-ih, taj studio je prerastao u Fondaciju Erže, koja se brine o njegovom nasledstvu i pravima. Fondacija je poznata i kao Moulinsart – ime Hadokovog zamka.

Za epizode nastale posle Drugog svetskog rata, u svojoj čuvenoj knjizi, “Metamorfoze Tintina”, Žan-Mari Apostolid (Jean-Marie Apostolides) kaže da je “Tintin postao mnogo više od komercijalnog uspeha i bio je transformisan u mitsku figuru, sa zadatkom da se izbori sa modernim opasnostima i izazovima.” Pomenimo i to da “Tintin” nije jedini strip Georgesa Remija, on je osmislio još i serijale “Quick et Flupke”, o dvojici briselskih mangupa, kao i “Jo, Zette et Jocko”, o dogodovštinama brata i sestre, čiji je ljubimac jedan simpatični majmunčić. Međutim, ovi radovi ostali su u “Tintinovoj” senci…

“Tintin” je pravo malo svedočanstvo i svojevrsni dokument XX veka! Krećući se od Staljinovog Sovjetskog saveza, preko kolonijalnog Konga do SAD, i susreta sa Alom Kaponeom i njegovim gangsterima, zatim obračuna sa krijumčarima opijuma u Indiji i prisustvovanja japanskom otimanju Mandžurije, kroz Južnu Ameriku, Škotsku, Tintina put vodi i do naših prostora (mada uslovno, jer Erže radnju stripa smešta u dve izmišljene balkanske zemlje, Sildaviju i Borduriju). Kasnije će pronaći tajni grad Inka, sleteti na Mesec pre Nila Armstronga, otkriti čiju sve pažnju može privući misteriozno tajanstveno oružje, susrešće se s Jetijem na Tibetu, suočiti sa vanzemaljcima na malom indonežanskom ostrvu i, konačno, jednim južnoameričkim diktatorom... I sve to bez trunke repetitivnosti, što je jedna od najvećih vrednosti stripa.

Nekoliko lokacija Erže je izmislio, pored onih smeštenih na Balkan, ali one predstavljaju njegove verzije stvarnih država, bazirane na činjenicama. Na taj način, “Tintinove avanture”, pored toga što su protkane geografskom i istorijskom raznovrsnošću, otkrivaju čitaocima i brojne specifičnosti različitih nacija, odnosno njihovih kultura, lukavo i duhovito prezentovane. Erže je, stvarajući “Tintina”, zapravo stvorio svojevrstan stripski atlas sveta, ali i vremeplov kroz XX vek. Žorž Remi je u svojim poznim godinama usporio produkciju “Tintina”, a 24. epizoda – ujedno i poslednja – “Tintin et l’alph-art”, u kojoj je želeo da Tintinov svet obogati modernom umetnošću, ostala je nedovršena.

Gotovo čitav svoj život posvetio je “Tintinu”, a uticaj drugih umetnika, njihovih dela, stilova, kao i stvarnih događaja na Eržea i njegovo stvaralaštvo je enormno veliki. A budući da nije imao dece, pojedini autori navode kako je upravo Tintin bio “njegov sin”. S druge strane, njegov život i delo inspirisali su druge (ne samo stripske) autore, takođe – pomenimo ovde makar Mebijusa i njegov crtež u “Inkalu”, a posebno način na koji je nacrtao Džona Difula, ili – jedan od poslednjh primera – “X’ed Out” Čarlsa Bernsa…

Nadimak glavnog junaka je Nitnit – Tintin obrnuto, a pečurka… Znate već!

Svako malo pojavi se neko novo tumačenje, nova vest vezana za “Tintina”, ali i njegovog autora. Napisano je preko sto knjiga posvećenih ovom stripu, a postoji i disciplina posvećena tome, tintinologija! Stripovi su već decenijama predmet naučnih istraživanja, a “Tintin” je očigledno jedan od onih naslova kojima je posvećeno najviše pažnje, odnosno, Erže je jedan od takvih autora, o čemu još svedoče i brojni eseji i skupovi posvećeni njegovom liku i delu. A nedavno – Žorž Remi postao je glavni junak stripa “Avanture Eržea”…

Beba na slici je Pol, Žoržov mlađi brat i njegova inspiracija za lik Tintina

2009. godine je, u belgijskom gradiću Luven-la-Nev, otvoren Eržeov muzej, a iste godine, u sklopu manifestacije “2009., godina stripova” u Briselu je oslikan kadar iz epizode “Putovanje na Mesec”, dimenzija 21 x 32 metra! “Tintin” u Belgiji ima status nacionalnog simbola.

Krajem 2011. pojavio se prvi film (od planirana tri) u režiji Stivena Spilberga i produkciji Petera Džeksona, baziran na Tintinovim stripskim doživljajima i ove činjenice dokaz su da, bez obzira na Tintinovu čvrstu povezanost sa XX vekom – za Eržeov magnum opus svakako ima mesta i u XXI veku! Ni nakon više od osam decenija od kako se pojavio, ovaj strip ne prestaje da privlači pažnju…