Vodič kroz svet stripa #15: Važnost mesta radnje u stripovima – Svet duhova

“Svet duhova“ (“Ghost World“), isprva serijalizovan tokom devedesetih prošlog veka, a potom objavljen kao grafički roman (Fantagraphics, 1997.; srpsko izdanje – Komiko, 2012.), predstavlja jedan od naslova koji su svojevrstan etalon za ekspanziju nezavisne produkcije stripova u prvoj deceniji XXI veka, što je trend koji ne jenjava ni u tekućoj. Mnogo je onih koji ne vole ovo delo, ali je još više onih koji ga vole i na internetu možete pronaći brojne, pri tom izuzetno burne rasprave, kakve se retko vode oko nekog stripa. Radi se o coming of age priči, a baš ta činjenica je ono na šta se kritičari i recenzenti uglavnom osvrću, analizirajući sâme likove, odnosno karakterne osobine dveju glavnih protagonistkinja. No, pored osnovne narativne niti, ovde ćemo pokušati da pružimo unekoliko drugačiji osvrt i odgovor na pitanje: koliko je važno mesto u kome se odvija radnja nekog stripa, jer “Svet duhova“ Danijela Klouvsa za to nudi odličnu osnovu i pokazuje još jedan aspekt stripa, kao umetnosti i medija, po kome se gotovo ne razlikuje od književnosti ili filma.

Podjednako važan deo priče, pored (načina) razmišljanja i dilema s kojima se maturantkinje Inid i Beki suočavaju odrastajući, predstavlja sredina u kojoj se njihovo sazrevanje odvija. Ta i takva sredina je, omeđena i učaurena, ono što čini “Svet duhova” bliskim mladima širom sveta; ustaljena svakodnevica, kakva je prisutna u svim zemljama, iako većina nas, onda kada razmišlja o inostranim destinacijama koje bismo posetili, najčešće nema u vidu mala mesta ili periferije velikih gradova (podsetimo se nesvakidašnjeg stripa “Sve uz kafu” Pola Madone, koji se godinama bavio baš takvim mestima). Inid i Beki su završile srednju školu u neimenovanom američkom gradiću i pred njima je nekoliko letnjih nedelja, tokom kojih bi trebalo da odluče šta dalje, u okruženju koje ih mnogo čime sputava i ograničava. No, umesto da se bave sobom, one ogovaraju koga stignu, sklone su grubim šalama i kvaziekscentričnom ponašanju, time produbljujući svoju otuđenost, a ni ne sluteći koliko će brzo sazreti i spoznati da život bez razbijenih iluzija, izgubljenih prijatelja i preživelih sećanja na iste i nije život.

Klouvs kroz svoje delo dočarava/približava čitaocima mesto koje može biti Kruševac, Smederevo ili Zrenjanin isto koliko i Denton u Teksasu, Hamilton u Ohaju ili Kenoša u Viskonsinu (Kenoša je kul, imaju festival stripa tamo!), uhvativši onaj, nama dobro poznat, konstantinovićevski duh palanke, dok Inid može biti neka Jelena, a Beki recimo Milica. Naime, predstavio je jednu univerzalno rigidnu, konzervativnu, varošku sredinu i život u njoj na način da je, istovremeno, odgovarajuća pozornica za dramu koja se tamo (ne) odvija, ali i pokazatelj toga šta sve određeno mesto ili grad mogu u jednom stripu predstavljati. Iako postoje priče za koje uopšte nije važno gde su smeštene, veliki je broj onih za koje je to od izuzetnog značaja, posebno kada autori žele da, kroz priču, predstave specifičnosti određenog podneblja i njegovih žitelja, bilo da se radi o književnosti, filmu ili stripu. No, ograničinimo se ipak na stripove, zanemarujući za trenutak one kosmičkih ili epskih razmera, te fokusirajući se na dela koja su down to earth.

Mesto radnje može biti izmišljeno, ali bazirano na nekom stvarnom mestu, i na taj način indirektno prepoznatljivo, s jedne strane, baš kao Klouvsov tragikomični, a na momente i groteskni svet duhova, na malo poznatim delovima Los Anđelesa i San Franciska. Takve su, recimo, čuvene Eržeove države Sildavija i Bordurija, s balkanskim nasleđem, odnosno San Teodoras, prema južnoameričkim državama koje su bile pod diktaturama. S druge, autori se često trude da što direktnije i verodostojnije približe određeni deo sveta čitaocima – na koji možda drugačije ne bi ni obratili pažnju – koristeći se, maltene uobičajeno, foto-referencama; podsetimo se ovde nekolicine stripova čija se radnja odvija na Bliskom istoku, o kojima je bilo reči u Vodiču kroz svet stripa. Još jedan zanimljiv naslov, koji čitaocima može približiti ovu ideju, jeste “Komšiluk” (“Local”, Oni Press, 2008.) Brajana Vuda, čija protagonistkinja, Megan Mekinan, dvanaest godina svog života (dvanaest poglavlja stripa) provodi u isto toliko gradova širom Severne Amerike. Vud, poput Klouvsa, namerno zaobilazi megalopolise i posvećuje pažnju životu u manjim gradovima.

“Svako vreme ostaje/U sećanju vršnjaka svojih…”

Mesto u kom se odvija radnja “Sveta duhova” gotovo je arhetipsko, poznato iz američkih filmova, jer smo nebrojeno puta videli slične restorane, kafiće, prodavnice, zgrade, ulice; bili tamo, na neki način, pa mu ime i nije potrebno, pri čemu i te kako ima autobiografskih elemenata, jer Klouvs voli “local spots” (u prilog tome ide i sledeća činjenica: Inidino ime na engleskom, Enid Coleslaw, anagram je od Daniel Clowes). Pošto se takva mesta mogu videti u mnogim gradovima, odnosno njihovim delovima, predgrađima, autor, zahvaljujući tom nizu referenci, kojima nas na ono što smo (već) videli, upućuje u podjednakoj meri kao na ono što ćemo (tek) videti (kroz Inidine planove o koledžu i Bekinu želju da ode s njom, prati je), uspeva da progovori većini razumljivim jezikom. Jer, šta je drugo – iako propraćeno druženjem, žurkama, izlascima, prvim ljubavima i, što da ne, pokojim pijanstvom – pred očima jednom maturantu, nego upravo ta raskrsnica: ono što je video i ono što će videti, u smislu ono što tek želi da vidi. Naime, setite se dilema koje su vas, verovatno više nego ikada kasnije, u životu mučile, kada je trebalo odabrati fakultet koji ćete upisati ili doneti odluku hoćete li uopšte ići na fakultet ili se odmah zaposliti… Da li u svom ili u nekom drugom gradu, a posebno ako su fakultet ili posao jedina šansa da napustite malo rodno mesto?

U palanačkim sredinama, uvek su “na tapetu” oni koji na bilo koji način odudaraju od većine, razlikuju se od “duhova” koji ih nastanjuju, bio to način razmišljanja, ponašanja ili oblačenja (u vezi sa ovim poslednjim, pogledajte kako je “Svet duhova”  inspirisao Radmilu Radojković, autorku bloga Rahat bahat lokum tvornica). Otuda, Inid stalno menja garderobu i frizuru,  iako joj to, ruku na srce, nije potrebno da bi se razlikovala. I Klouvs tu činjenicu koristi da do kraja čitaocima približi svoju viziju svet(ov)a duhova, kao i moguća rešenja: prilagođavanje u vidu utapanja u sredinu ili njeno napuštanje, što pred mladima stoji kao mogućnost. Po njemu, to nije potraga za identitetom koja se završava predstavom o tome ko i šta jesmo, nego time ko i šta nismo. Tek nakon toga počinje druga, ona prava potraga.

“Moj svet, čaroban i lep…”

Stoga, sintagma svet duhova označava još i stanje u kome se čovek trenutno nalazi, sve dok ne napravi određen izbor,  krijući se iza naizgled nonšalantnog ignorisanja stvarnosti, koju Klouvs znalački ogoljava. Autor ujedno uspešno ismeva pomenute izbore, ističući svojevrsnu životnu ironiju: ljudi biraju određenu soluciju makar samo zato što ne znaju da li je ona druga bolja. Otuda – namerno ili ne, tek – ostavlja čitaoce zamišljene nad pitanjem: šta ako je, u stvari, čitav svet jedan ogroman svet duhova? (Prema ovom grafičkom romanu snimljen je odličan film, u režiji Terija Zvigofa, stripofilima poznatog po dokumentarcu “Kramb”, posvećenom životu i delu ove stripske legende. Zanimljivo, sâm Klouvs je radio i na filmu, kao koscenarista, zajedno sa Zvigofom. Pored toga što je priča dobrano proširena, pa i uverljivija, najveća razlika ogleda se u potpuno suprotnom vizuelnom rešenju, iako je poruka ostala ista. Naime, naspram turobnog plavog duotona u stripu, film pršti od jarkih boja, jer su autori, prema Klouvsovim rečima, želeli da prikažu “moderno doba u kome sve isprva izgleda veselo i raznobojno”, ali je “ispod površine, sve tmurno, zastrašujuće i ružno.” Preporuka.)

Andrija Mihajlović