Mimo okvira #1: Svetlosne godine

Maglina „Tarantula“, od koje nas deli 160.000 svetlosnih godina razdaljine. (vidi i animaciju)

...a zar avantura na neki način ne dođe puka igrarija s prostorom i vremenom? Krećemo se u nepoznatim pravcima, čikajući mrak neotkrivenog prostora, da bismo tokom određenog vremena i sami postali nešto drugo, iz te perspektive nešto nepoznato. Kao klinci širimo opseg oko zgrade u kojoj živimo, pa idemo sve dublje u grad, pa sve šire u svet, i ko zna gde dalje. Isto vredi i za metaforički mentalni prostor, ili bez preterivanja: prostor-vreme. Na stranu to što uporno igra svoju igru, ne obazirući se na nas: vreme se petlja u prostor na primer onomad kada se vratimo na neku lokaciju koja nam je od davnina ostala duboko urezana u pamćenje. A kad ono međutim, ispadne da je prostor koji sada posmatramo neuporedivo manji od prostranosti koja nam je i dalje u živom sećanju. Često se dva utiska do te mere ne slažu, da im dalja koegzistencija može biti jedino paradoksalna. I dobro, svima nam je to u nekoj meri poznato kada je reč o fizičkom prostoru. Park je delovao nepregledno veliki, pa nismo mogli da se uspenjemo na neko drvo, da pretrčimo s jednog kraja na kraj, ili da odemo predaleko igrajući žmurke...gde sada možemo bezmalo da preskočimo čitav teren u tri koraka, da ga u celosti sagledamo u dva pogleda unakrst. Sada glavom dodirujemo plafon prostorije u kojoj smo se nekada davno prvi put propeli na prste da sami upalimo svetlo. Ali isto vredi i za mentalne prostore. Nedavno sam se, na primer, osvrnuo na stripski prizor koji me je opčinjavao kada sam bio klinac, ono kada se Kosmoštrumpf (Le Cosmoschtroumpf, 1970) obreo na površini druge planete zahvaljujući požrtvovanosti prijatelja koji su se udružili da bi mu ispunili snove o kosmičkom putovanju. A kad ono međutim...nekada očaravajuće nepregledna, zaglušujuće tiha dolina nepoznatog iz ove perspektive deluje kao i onaj park iza zgrade su živeli baba i deda – skučeno, neuverljivo, zakinuto za nešto. Fizičko vreme pojelo mentalni prostor. Emocija je bezpogovorno i dalje tu, ali to je ona vrsta emocije koja je spakovana u vitrinu. Kao kad listamo neki album sa fotografijama iz davnina, radije nego kad idemo da se posle više godina sretenemo s nekim dragim, čije prisustvo možemo iznova da doživimo.

Mali korak za čoveka, ogroman za Štrumpfa.
(„Kosmoštrumpf“)

Taj koncept preplitanja prostora i vremena je priličino poznat fizičarima, i to na nekoliko načina od kojih ćemo ovde ukratko da se koncentrišemo na jedan koji nam je svima nadohvat ruke. Ima ona donekle pojednostavljena, no svakako dovoljno tačna priča o tome da kad god gledamo u zvezde (uz poneku planetu) na noćnom nebu, da zapravo gledamo u prizor prošlosti. Sva svetlost (ili radio-signali, mikrotalasi – bilo šta sa spektra elektromagnetnih talasa) putuje jezivo visokom, ali i dalje konačnom brzinom: čuvenih približnih 300.000 kilometara u sekundi; stoga joj treba neki konačni vremenski interval da dođe od polazišta do našeg oka. Recimo, između Zemlje i Meseca signal putuje nešto više od jedne sekunde; između Zemlje i Marsa od 5 do 20 minuta (zavisno od međusobnog položaja dve planete); gledajući npr. maglinu Tarantula kroz teleskop, gledamo je u stanju u kom je bila pre nekih 160.000 godina. Da ne pominjemo epohalno otkriće astronoma Edvina Habla s početka XX veka, koji je pokazao da se galaksije međusobno udaljavaju usled širenja samog prostor(-vremen)a. I uprkos tome što su svi ovi uvidi predstavljeni i bezbroj puta demonstrirani pre više od jednog veka, njihove implikacije se uporno opiru našoj intuiciji koju je evolucija izbaždarila na ovde i sada. (ništa nenormalno, i jednom Ajnštajnu intuicija isprva nije dozvoljavala da prihvati Hablove eksperimentalne nalaze o kosmosu koji se širi) Iluzija istovremenosti fenomena koji su nam u kognitivnom domašaju, kamen temeljac čitavog ljudskog poimanja sveta, počiva isključivo na tome što na našim svakodnevnim razmerama svetlosni signali kolosalnim brzinama prelaze smešno kratke distance. Kome je stalo da tera mak na konac, s pravom bi mogao da tvrdi da čak i kada pogledamo kroz prozor u komšiluk, vidimo prizor iz prošlosti (pre nekoliko pikosekundi), a ne neki „sadašnji“ prizor, istovremen s našim sada.

Probijanje okvira: suočavanje s mrakom spoljnog sveta.
(„Tintin: Tajanstvena zvezda“ (L’étoile mystérieuse, 1942.))

Koliko god nam ta ideja bila strana, nije nam stran – pa makar i paušalno – pojam relativnosti, koncept kojim je Ajnštajn zanavek pomutio vodu davno ustanovljenom poimanju sveta, kojim se i dan-danas instinktivno vodimo kroz život. Podsetimo da uprkos tome što ispod svega sigurno čuči jedinstvena podloga kojoj nauka još uvek pokušava da stane na rep (tzv. teorija svega), iz današnje perspektive relativnost posmatramo kao dvojaku, dva sastojka koja zabranjuju istovremenost u univerzumu. Prva, specijalna teorija relativnosti, je predstavljena 1905. godine, i (veoma ugrubo rečeno) kazuje da je brzina svetlosti konstantna za bilo kog posmatrača, kojom god se brzinom on kretao. Deset godina kasnije, opšta teorija relativnosti (veoma ugrubo rečeno) negira Njutnov koncept sveprisutnog gravitacionog polje koje privlači jabuke ka zemlji na isti način kao što drži i Zemlju i Mesec ili bilo šta drugo u univerzumu na okupu. Teorija novog doba veli da je gravitacija naprosto deformacija samog prostor-vremena pod uticajem materije/energije koja ja u njemu sadržana, i da se zauzvrat materija i energija kreću po putanjama određenim istom tom deformacijom: „Prostor-vreme nalaže materiji (i/li energiji) kako da se kreće; materija nalaže prostor-vremenu kako da se savija.“ Dalje, gravitacija biva povezana s ubrzanim kretanjem, odnosno u najkraćim crtama – relativnost dovodi individualne vremenske intervale objekata – njihovog lično vreme – u direktnu vezu s njihovim individualnim stanjem kretanja. Nakon (u to vreme) više od dva veka Njutnove univerzalne gravitacije i mehanike koja počiva na istovremenosti, shvatili smo da svaki objekat u kosmosu zapravo ima svoj lični protok vremena, te da istovremenost fundamentalno nema smisla. Najbolje čemu se možemo nadati je aproksimacija, u onoj meri koju dozvole međusobna udaljenost objekata i njihova stanja kretanja (izuzmemo li eventualne efekte jakih gravitacionih polja i slične komplikacije koje nam ovde nisu bitne).

Nišan koji cilja prošlost.
(„Tajanstvena zvezda“)

Misaoni eksperiment koji po čuvenju prevazilazi okvire same fizike, delom možda i zbog nezasluženog bremena „paradoksa“ koji mu krasi ime – Ajnštajnovi blizanci (Paradoks blizanaca) – pokušava da približi učinak relativnosti ljudskoj intuiciji. Zamislimo par blizanaca. Jedan ostaje na Zemlji. Drugi uzima povratnu kartu do neke destinacije u dubokom svemiru, seda u raketu, putuje, vraća se, te po povratku zatiče svog brata blizanca starijeg od sebe: za blizanca koji je ostao na Zemlji je prošlo mnogo više vremena nego za ovog koji je putovao. Paradoks se zasniva na prividnoj nepravdi da je samo jedan od dvojice ostao mlad, uprkos tome što međusobno relativno kretanje deluje istovetno iz perspektive obojice. Objašnjenja ovog efekta su raznolika, ali se u osnovi svodi na to da putujući blizanac mora da prođe kroz ubrzana stanja na svom putovanju napred-nazad, što mu skraćuje lični vremenski interval u odnosu na onog koji miruje. Veliku zahvalnost dugujemo Žoržu Remiju - Eržeu što nije narušavao integritet voljenog nam spregnutog entinteta poznatog kao Tomson & Tompson, možda smatrajući da ne bi bilo dosledno da testira paradoks o blizancima s detektivima koji to zapravo nisu. A možda i zato što je bolje upregnuti njihov kolektivni idiotluk da bi se još više dalo na napetosti već itekako napete priče, bez gubitka otkačenosti, humora i među-karakterne dinamike na koju smo do sada već uveliko navikli u „Tintinu“. (vidi diptih „Tintin: Putovanje na Mesec“ (Objectif Lune, 1953.) i „Šetnja po Mesecu“ (On a marché sur la Lune, 1954.))

Kakvi blizanci, takav i vremenski paradoks.
(„Šetnja po Mesecu“)

Da bi se iskupio za ovaj izostanak, Erže doprinosi dinamici kosmičke avanture rigoroznom primenom još jednog ključnog aspekta Ajnštajnove relativnosti: princip ekvivalencije. Većina nas je za ovaj princip čula preko drugog poznatog misaonog eksperimenta: čoveka koji se nalazi u liftu u slobodnom padu te ne oseća silu zemljine teže - kao da lebdi u svemiru u odsustvu gravitacije. Ili obrnuta situacija koja nam je, hvala nebesima, bliža intuiciji - zamislimo da smo u raketi koja ubrzava jednakim intenzitetom kao Zemljino gravitaciono ubrzanje: čuvenih 9.81 metara po sekundi po sekundi. U toj situaciji bismo imali utisak kao da sasvim normalno stojimo na površini Zemlje. Ajnštajn veli da nije u pitanju nikakva iluzija, nego da su dve pojave jedno te isto. Ne znam za vas, ali ja sam tu lekciju prvi put, nesvestan na neki način, usvojio kao klinac baš od Eržea i Tintina. Štaviše, dobar broj godina sam potom kovao Eržea u zvezde (između ostalog i) jer je tako uverljivo dočarao put raketom na Mesec, pažljivo osmislivši ne samo ljudski aspekt avanture, tenziju, ambiciju, strah...nego i, makar i naivno: naučnu uverljivost – uzevši u obzir efekte ubrzanja, ograničenu količinu kiseonika/zaliha, gravitaciju – na racionalnu osnovu koju autor upreže, ali baš u službi tenzije i emotivnog doživljaja ljudske priče. No danas, kad ono međutim...kako ono beše, vratimo se na staro mesto posle dugo vremena. Promenilo se mesto, jer smo se promenili i mi. Relativnost učinila svoje. Vreme nadjačalo prostor. S obrtom.

S dvadeset pet godina razmaka, trans-medijalni blizanci Volf Helios i Frank Volf otkrivaju ekvivalenciju između ubrzanog kretanja i gravitacije.
(levo: „Žena na Mesecu“; desno: „Putovanje na Mesec“, ali pogledajte i ovde.)

„Erže nije genije??“ Mrak nepoznatog je krio i nemilo saznanje da Erže nije bio baš toliko originalan, ispred svog vremena, i slično, jer - diptih o čoveku i Mesecu deli brojne sličnosti s (fascinantnim) nemim filmom Frica Langa „Žena na Mesecu“ (Frau im Mond, 1929.). Zaplet filma - kao i Tintinova potonja avantura - je zasnovan na tenziji između otkačenog profesora naoštrenog da raketom ode na Mesec i spoljne sile koja nastoji da se infiltrira na misiju. U obe priče, iako u drugačijim svojstvima, profesori imaju asistenta po imenu Volf. Raketa se sastavlja i priprema u posebno namenjenoj zgradi, da bi tek pred poletanje bila izvezena na lansirnu rampu. Lansiranju prethodi (napeto) konačno odbrojavanje. Rakete su opremljene elastičnim krevetima koji ublažuju efekat strahovitog ubrzanja. Na površini Meseca junaci istražuju podzemne pećine, a i jedan od likova propada u provaliju. I tako dalje, i tako dalje.

Polazište, poput takozvanog koherentnog kvantnog sistema – početnog stanja koje u sebi istovremeno sadrži sve različite mogućnosti koje bi iz njega mogle da proisteknu.
(„Žena na Mesecu“)

„Žena na Mesecu“ je do te mere bio pionirsko delo, uticajno na potonje generacije mentalnih avanturista (dakle: naučnika, pripovedača...) da je ritual konačnog odbrojavanja pred poletanje raketa koji bezmalo uzimamo zdravo za gotovo - potekao upravo odatle. Verodostojnost filmske svemirske misije ide do te mere, da je prvi put (ikada, u istoriji) predstavljena višestepena raketa, što je stvarni svet video (i i dan-danas koristi kao standardni sistem) tek decenijama kasnije. Sve to zahvaljujući stručnom konsultantu na filmu, astronomu čije ime i dan-danas studenti kosmonautike susreću učeći orbitalnu mehaniku, a čije (između ostalih) delo je inspirisalo i Eržea: Hermanu Obertu. Obert je svojevremeno bio profesor na univerzitetu u Berlinu, gde mu je jedan od studenata bio još jedan - nažalost po moralnim kontroverzama čuveniji stručnjak, koji je takođe bio impresioniran Fric Langovom nemom epopejom o fiktivnim osvajačima Meseca: Verner fon Braun. Njegovo ime pamtimo i po tome što je u nacističkoj Nemačkoj radio na programu balističkih raketa V-2 čiji bi naslednici, da je istorija pošla nekim zlokobnijim kolosekom, pored onih običnih, možda nosili i atomske bombe.

Dekoherencija, odnosno pretvaranje početnih istovremenih mogućnosti u dva zasebna konačna ishoda.
(levo: vojna raketa V-2, koja je takođe delom inspirisala Eržea; desno: „Put na Mesec“)

Uprkos radu na zlokobnom programu naoružanja za nacistčku vladu, ime Vernera fon Brauna - čoveka istinski zainteresovanog za otiskivanje sa Zemlje - možda ne bi bilo naširoko prepoznatljivo da po okončanju Drugog svetskog rata nije „promenio stranu“, nakon što su ga Amerikanci uzeli pod svoje. Donedavni sluga kletih nacista je postavljen na američke vojne programe među kojima je i Redstone, prva raketa s nuklearnim bojevim glavama, testirana tokom 1950-ih godina. Možda i najznačajnije: postavljen je na čelo projekta rakete Saturn V, koja je 1969. godine poslala Apolo 11 na na Mesec. Dve strane jedne vrlo klizave medalje ljudske opčinjenosti nepoznatim: crno-beli uništitelj naspram šarolikog istraživača. Slična dihotomija tamnog vilajeta u kom obitavaju pasionirani radoznali umovi je ovog leta predstavljena na bioskopskim platnima. Neslućeno remek-delo Kristofera Nolana „Openhajmer“ (Oppenheimer, 2023.) suprotstavlja crno-belu sliku sveta pragmatičnih, vojno-industrijskih politikanata koji vuku konce iz senke, i višebojnu perspektivu naučnika koji su svesni naše nesposobnosti da odgovorno manipulišemo silama prirode koje su nam postale pristupačne otkrićem kvatne mehanike - da je potrebno više vremena da bismo osvojili taj prostor. Možda nije slučajno što je Erže odlučio da odbaci prvobitan predlog da se Tintinov put na Mesec lansira iz Amerike, i premestio radnju u fiktivnu državu Sildaviju. Prema nekim izvorima, Erže nije bio blagonaklono nastrojen prema američkim afinitetima ka biznisu, te uz širu sliku nadmetanja između Evrope i Amerike na (između ostalog) naučno-tehnološkom planu...

U prvoj verziji „Tajanstvene zvezde“, na ovoj tabli iz 1942. godine, negativci su bili upravo Amerikanci.

Nauka i tehnologija i društveni napredak su priča o odnosu moći i odgovornosti čije breme nose istovremeno, u sprezi, i oni koji otkrivaju sile prirode i oni koji njima vitlaju i odlučuju o njihovoj upotrebi. Ono što nam istorija govori o tom odnosu je da neki ishodi – poput ishoda merenja kvantnog sistema – nisu izvesni, na primer koja strana će da pobedi u ratu. S druge strane, neki ishodi poput straha od uništenja pod šumom plamenih pečurki - za koju god stranu radili kvantni fizičari (ili kontroverzni sanjar Her fon Braun) – ne samo da su izvesni, nego i kao da su neizbežni. Kako filmski Openhajmer veli filmskom Ajnštajnu, kao da - u mraku bauljajući u poteri za ambicijama i snovima, nejaki pod pritiskom straha - je neizbežno da ćemo da spalimo svet.

Svet bez kraja.
(„Tajanstvena zvezda“)

No, dok strah od samih radioaktivnih atomskih pečurki još uvek nije bio predstavljen širokoj populaciji, Erže je u „Tajanstvenoj zvezdi“ osvetlio razna lica straha od sudnjeg dana iz doba kada su Evropa i ostatak sveta stupali u novi razorni planetarni konflikt. Neki vele da eksplozivne pečurke iz te avanture neobično naslućuju destruktivnu silu koja je oslobođena tokom Drugog svetskog rata: oružja masovnog uništenja koje je, prema rečima fizičara Isidora Rabija, predstavljalo „kulminaciju trista godina fizike“...

Tintin na pečurkama.
(levo: „Tajanstvena zvezda“; desno: ilustracija za Žil Vernov „Put u središte Zemlje“ (Voyage au centre de la Terre, 1864.))

Naravno, niti se Erže suprotstavljao Ajnštajnu gledajući u budućnost, niti su njegove eksplozivne pečurke pale s neba. Kao i mnoga druga opšta mesta u frankofonoj-zapadnoevropskoj tradiciji neobične avanture, i pečurke i rakete se napajaju s istog idejnog izvorišta: pionira književne fantastike Žila Verna. Pouzdano znamo da delatnosti Hermana Oberta – te i svega što je iz te delatnosti proisteklo – izvesno ne bi bilo da nije bilo Žil Vernovog Putovanja na Mesec, tj. diptiha (sami zaključite ima li i tu uticaja na Eržea) „Put na Mesec“ (De la Terre à la Lune, 1865.) i „Put oko Meseca“ (Autour de la Lune, 1869.). Na Vernovom prethodnom „Putu u središte Zemlje“, avanturisti u podzemnom svetu naizlaze i na šumu džinovskih fosilizovanih pečurki, vizeulni motiv koji je u kombinaciji s zapletom o putu na Mesec upotrebio još jedan veliki Vernov poklonik u kratkom filmskom ostvarenju, svojevrsnom (makar simboličnom) kamenu temeljcu naučnofantastične, ako ne i vascele kinematografije. Jedan drugi Žorž i jedno drugo pionirsko osvajanje Meseca: Žorž Melijes i „Putovanje na Mesec“. (Le voyage dans la Lune, 1902.)

A sva voda teče iz istog izvora.
(desno: „Putovanje na Mesec“; levo: „Šetnja po Mesecu“)

Melijesovo malo remek-delo vredi spomenuti ne samo zato što je ostavilo (svestan ili nesvestan, nebitno je) trag na Eržea, već i zato što sadrži prizor koji se bez preterivanja može nazvati ikonom filmske umetnosti: sliku Mesečevog lica kome se raketa zabila u oko. Melijes je dovitljivo umetnički upotrebio planetarno rasprostranjen slučaj pareidolije poznat po imenu „Čovek na Mesecu“. Znate ono, svi mi sa severne Zemljine hemisfere pogledamo u (pun) Mesec, i mrlje na okrugloj silueti nam ostave utisak deformisanog-ali-ljudskog lica. S druge (suprotne) strane, ljudi s južne hemisfere nemaju priliku da upadnu u zamku antropocentričnosti; njima se, nešto manje dramatično, prikazuje zec.

Prvi komšija.
(levo i desno: naslovne strane izdanja strip-magazina "Tintin" u kom je prvobitno izlazila serijalizovana „Šetnja po Mesecu“; centar: „Put na Mesec“)

Reklo bi se da bi mogao biti u pitanju nekakav poseban odnos koji čovečanstvo ima s Mesecom; ipak je on naš pratilac iz davnina koje sežu dalje i od najdaljih sećanja... No međutim, jedan tome vrlo sličan, iako možda manje poznat slučaj se odvio i pri prvom detaljnijem posmatranju jednog malo daljeg nebeskog suseda - planete Mars. Snimajući površinu crvene planete na do tada najsofisticiraniji način ikada, satelit Viking 1 je 1976. godine uslikao prizor „lica (naravno, ljudskog) s Marsa“. Usledila je, prirodno, svojevrsna pometnja pre svega među onima koji pareidoliju praktikuju kao rigorozni naučni metod.

Pogledaš li, kajaćeš se; ne pogledaš li, kajaćeš se.
(levo: „Tajanstvena zvezda“; desno: „lice na Marsu“, snimak sonde Viking 1)

No, ne treba ni takvima zameriti na ishitrenoj reakciji, jer - portret s površine Marsa je pristigao u doba kada se u kolektivnoj svesti izvesno još uvek nije konačno slegna prašina oko jedne prilično zastrašujuće ideje o Marsu koja je decenijama lebdela u naučno-popularnim krugovima. Fascinatna priča o pretećoj pojavi s površine Marsa obuhvata šire naučne krugove XIX i XX veka, ali i istaknute ličnosti poput H.Dž. Velsa, Orsona Velsa, Nikole Tesle, na neki način sežući čak i do – Eržea.

Rukom crtana mapa površine Marsa iz 1877. godine, na osnovu teleskopskih osmatranja astronoma Đovanija Skijaparelija.

Italijanski astronom Đovani Skijapareli 1877. godine izveštava o mreži kanala na površini Marsa, vidljivom kroz teleskop. Naizgled mala greška u prevodu s italijanskog na engleski dovodi do ogromnog nesporazuma: IT canali biva prevedeno na EN kao canals - veštački kanali, umesto channels - prirodni kanali. Pretpostavka (da ne kažemo zaključak) da na Marsu stoga mora da postoji civilizacija naprednih inteligentnih bića je planula zapadnom naučnom zajednicom poput eksplodirajuće pečurke. Kako to biva čak i dan-danas, na vatru spekulacije ulje dolivaju i pojedinci upitnih motivacija i nazora, i/li entuzijasti koji žele da veruju, i/li oni koji bi da se istaknu u društvu, a svi uz neizostavnu pomoć masovnih medija, stvarajući kolektivnu svest – pod aurom straha – o tome da izgleda ima nekog u komšiluku.

Ogroman nesporazum i preteće pojave.
(„Tintin: Plavi lotos“ (Le Lotus blue, 1936/1946.))

I kao i svaka kratka priča o nesporazumima, uvek se isto vrti u krug: nismo sami, stoga možda nismo najjači. A ako nismo najjači - gotovi smo. Na toj podlozi strepnje od pretećih kosmičkih komšija je nastao npr. roman „Rat svetova“ (1898.) H.Dž.Velsa, čiji opus je, usput, umnogome oblikovan njegovim zavidnim poznavanjem revolucionarnih naučnih tendencija svog doba - konkretno onih o prirodnoj selekciji, odnosno banalnoj interpretaciji evolucije oličenoj u frazi opstanak najjačeg. Na istoj podlozi je, četrdeset godina kasnije, nastala čuvena istoimena radio-drama Orsona Velsa, koja je, kako veli legenda – milionima Amerikanaca potprašila pete usled panike oko fiktivne invazije nemilosrdnih osvajača s Marsa. O toj zgodi je Vels godinama kasnije, njemu (kao i npr. Hugu Pratu) svojstveno šeretski-maštovito izjavio da je izvesno zaslužna za prvobitnu nevericu američkih građana na vesti o još jednom u nizu globalnih nesporazuma - napadu Japanaca na Perl Harbor 1941. godine.

Profesori i širenje panike u medijima.

Na podlozi straha od babaroge iz komšijskog mraka, američki astronom Robert Prentis je 1907. godine napravio malu pometnju u amfiteatru, predavanjem o Marsu koji – kako vele pouzdane foto-reportaže o jasno vidljivom vodovodu i kanalizaciji – mora biti naseljen civilizovanim stvorenjima. Naime, lica prisutna na Prentisovom predavanju su posvedočila da su na mapi Marsa projektovanoj na zidu videli biće užasne glave, s mnogo nogu, koje - bezmalo poput (H.Dž.)Velsovih džinovskih tronožnih oružja masovnog uništenja - u pukih nekoliko koraka prevaljuje razdaljinu između dva pola crvene planete. Ispostavilo se, na razočarenje entuzijasta, da je primećena čudovišna pojava s Marsa samo muva koja je sletela na okular projektora...

A ovde, na mapi koju je izdala zvanična američka nauka čak 1962. godine, vidimo Mars ispresecan veštački izgrađenim kanalima. Bezmalo sto godina nakon malog nesporazuma u međunarodnoj astronomskoj zajednici, mreža marsovskih kanala još uvek nije bila raspletena...

Na toj podlozi je, reklo bi se, Erže tkao „Tajanstvenu zvezdu“, povest o kraju sveta koja kanališe anksioznost u vezi sa silama prirode koje nam sve više i više dolaze u fizički (metaforički prostorni) – ali ne i u mentalni (vremenski) domašaj. Možda čak i u većoj meri od kasnije storije koja direktno povezuje Tintina s istraživanjem svemira, „Tajansvena zvezda“ prilično neupadljivo upreže saznanja, tendencije, anksioznosti svog doba - relativnost, eksperimentalnu fiziku koja buja, paranoju, astronomiju, globalni rat - u avanturu koja sažima sav apsurd ljudskog bića koje žudi da udovolji porivu za proširenjem opsega svoje istovremenosti tamo gde to nije nužno moguće, ili onda kad tome još uvek nije vreme.

Pauk s Marsa, a od Dejvida Bouvija još uvek ni traga.
(„Tajanstvena zvezda“)

I tako nam je s vascelim nebeskim svodom. Gonjeni da uvek odemo nešto dalje, da proširimo obuhvat svoje dodirne zone, žudimo da dotaknemo zvezde, da podelimo trenutak s njima. Ali nepremostivi vremenski ponor je čini naizgled nedostižnom, tajanstvenom, misterioznom - i stoga strašnom. Nestrpljivi, i u pre svega prestravljeni nedostatkom momentalnog razumljivog odgovora s one strane, jedino rešenje je da pred sočivo teleskopa postavimo ogledalo. Da makar i po cenu kontradiktornosti - paradoksalno - prikaz nejasnog, ali stvarnog spoljnog mraku zamenimo vrlo izvesnim surogatom, iluzijom, odrazom nas samih, naših iskustava, naših znanja, ambicija, strepnji, strahova. Maglina „Tarantula“ nosi to ime iz istorijskih razloga, što se može i pretpostaviti pogledamo li ponovo sliku s početka teksta – od pauka ni traga. No, u vreme kada je prvi put osmotrena nešto primitivnijom tehnologijom, prevelika ekspozicija je učinila da određeni delovi daleke kosmičke strukture na slici poprime oblik stvorenja kog se intuitivno plašimo. (ovde možemo videti stariju fotografiju, na kojoj je paukolikost nešto očiglednija) Ali novi omen ima pravo da zadrži svoj stari nomen; iako su nam strpljiva istraživanja, nova naučna saznanja i bolje tehnologije „otvorili oči“, ime magline je ostalo. I neka ga.

Tintin iza ogledala.
(„Tajanstvena zvezda“)

Vremenom smo došli (i) do toga da Mars ipak nije naseljen militantnim monstrumima, niti da je ikakva pradavna vanzemaljska civilizacija uklesala (baš) ljudsko lice na površinu crvene planete da bi potom nestala bez traga. Interakcija novih i naprednijih saznanjâ, kao i zrelost pri postavljanju problema i rezonovanju o istom su doveli do rešenja. I tu se krije srž svakog paradoksa: svaki paradoks, poput preuveličanih pretnji od nepoznatog, je u biti puka opsena. Svaki paradoks predstavlja ili nakrivo postavljen problem, usled pogrešne intuicije – što ga vremenom obesmisli kao takvog – ili istinsku logičnu nedoslednost, što ga tek ne čini vrednim pažnje.

Tintin u dolini paradoksa: jedan je ostao na polaznoj tački, nepomičan; drugi se otisnuo u nepoznato, i vratio mlađi nego ikad. Obojica su Tintin.
(levo: „Tintin u zemlji Sovjeta“ (Tintin au pays de Soviets, 1930.); desno: „Tintin na Tibetu“ (Tintin au Tibet, 1960.))

Tako možda možemo da nađemo izlaz iz zavrzlame, da rešimo privid paradoksa žudnje da kročimo u mrak i rasvetlimo ga, istovremeno tapkajući u mestu. U strahu su zatvorene oči, i instinktivno se pri polasku u avanturu spotičemo o odledalo koje sami postavljamo pred sebe. Jasno je da problem nije u samom zovu avanture, već način na koji odogovaramo, stanje svesti s kojim nastupamo prema spoljašnjosti. Hrabrost avanturiste nije samo u tome što teži da zađe u mrak, već u tome što lomi ogledalo koje daje privid sigurnosti i tako sprečava učenje, rast, spoznaju drugog i sebe, prihvatanje relativnosti vascelog okruženja. Učenje da nemogućnost da sve po svaku cenu obuhvatimo svojom istovremenošću nije kraj sveta, nego da možda upravo to čini svet onim što jeste, i život vrednim življenja.

Ma ne – sedam (ako ne i sto sedam) godina sreće!
(„Tintin i Blago Rakama Crvenog“ (Le Trésor de Rackham le Rouge, 1945.))

Kako reče Habl, kako naglašava relativnost, a kako bome veli i drugi zakon termodinamike - svi objekti u kosmosu se prirodno, spontano udaljavaju. Stenli Kjubrik, čije je ime urezano u tradiciju filmskih putovanja ka Mesecu je u intervjuu baš oko „Odiseje u svemiru 2001.“ sažeo suštinu ljudskog stanja: koliki god bio mrak, mi moramo stvoriti sopstveno svetlo. Izvesno je da smo mi jedini objekti u univerzumu sposobni da sužavamo sav taj prostor koji se rasipa, rastući, spoznajući, otvarajući oči - i probijajući okvire. Poput strip-junaka koji otkrivajući svet otkrivaju sebe, negujući tu vrednost bez granica koju žive bezvremeni avanturisti Tintin, Hadok, Lakmus, Tom(p)son...skupa s neprevaziđenim Eržeom. Ostaje nada da će i oni koji danas ne shvataju značaj klasične avanture - i svih njenih lica - mahom previše orni za relativizaciju i nimalo sposobni za kontekstualizaciju, jednog dana otvoriti oči i shvatiti šta udaljava ljude jedne od drugih, a šta ih zbližava. Setimo se samo da je još jedan majstor ljudske priče u formi avanture - Karl Barks, uspeo da otkrije čitav svet i podeli ga sa čitaocima širom istog tog sveta, za života nogom ne kročivši iz rodne Amerike...

Paradoks blizanaca na pečurkama: imperijalistički sistem se zalaže za anti-imperijalističke vrednosti zabranjujući stripove o reformisanom imperijalisti, heroju svojevrsno anti-imperijalističke avanture.
(isečak iz izjave Dona Rose o nedavnoj cenzuri njegovih (odnosno Barksovih) stripova zbog (lažne) političke nekorektnosti)

Gledajući tako unazad, ponekad vođen tom nakaradnom, ali neodoljivo ljudskom željom da je zadržim u opsegu svoje istovremenosti – vidim i stripove, i Mesec, itd...i nekad se zbilja setim i tog nekad beskrajno dragog stripa, koji mi zapravo onako prvoloptaški dođe kao neki presek „Tintina na Mesecu“ i Barksovih „Patki“ - „Kosmoštrumpfa“. Štaviše, on će zauvek drag, ali danas više nije to-to; jaz meren svetlosnim godinama zjapi između nas i, jasno vam je kuda idemo – možda ne treba po svaku cenu tražiti istovremenost s onim što je ostalo iza nas. Šta odlikuje blizanca koji ostaje iza nas, a šta odlikue onog koji se otiskuje s nama ka dubokom svemiru? Tamo gde je Kosmoštrumpfov svemirski pejzađ ostao skučen u svojoj slatkoj jednostavnosti, Tintinov Mesec ne samo da je istrajao, nego i više nego ikada postao nepregledan, misteriozan, opčinjavajuć, zastrašujuć, opipljiv, fascinantan - živ! I to živ, ne uprkos vremenu koje je prošlo od prvog susreta i današnjeg čitanja - nego baš zahvaljujući njemu.

Mali korak za Tintina, ogroman za čovečanstvo...

Šetajući kroz prošlost uz Tintina i Eržea oslanjajući se na dijalog između Eržeovog opusa i njegovog šireg naučno-tehnološkog i društvenog konteksta - otvara se nepregledno veliki svet, koji ni najnezajažljiviji avanturista ne bi postigao da u celosti osvoji. Šta više možemo tražiti od bilo čega, a kamoli od jednog strip-serijala od 23 epizode? Čak i da ne pominjemo sve druge vrednosti koje Erže demonstrira kao pripovedački genije i majstor medija stripa – samo put koji su Erže i Tintin prešli tokom te 23 epizode, baš skupa s kontroverznim ranim, crno-belim avanturama, čini „Tintina“ nezaobilaznim saputnikom svih onih fizičkih ili mentalnih putnika koji i alje izazivaju nepoznato. Za razliku od nekih koji nemaju nužno više šta da kažu (što je, dokle god se ne pretvaramo da je drugačije, potpuno u redu), Eržeov/"Tintinov" dijalog legitimno ostaje na dnevnom redu i u XXI veku.

Autohtoni narodi se iza maglina kriju od imperijalista.
(Karl Barksov "Lost in the Andes", 1949.)

Tintinove avanture uvek plešu po toj nekoj nevidljivoj ali svejedno nedsvosmisleno prisutnoj granici onostranog, koja se na oči najbolje vidi u pričama čiji je nišan uperen ka svemiru. Predzadnja Tintinova avantura je pogurala taj činilac do krajnjih granica: pred sam kraj priče, u „Letu 714 za Sidnej“ (Vol 714 pour Sydney, 1968.) Erže je takoreći poklekao pod pritiskom pitanja, ne prepustivši se strahu od odgovora: „ima tamo negde ultimativne, ne-ljudske drugosti?“

Neočekivana istovremenost Eržea i Džeka Kirbija: obojica odvažni avanturisti, ponizni pred nedokučivim...
(levo: Kirbijeva priča “The Great Stone Face“, Black Cat Mystic #59, 1955.); centar: „Let 714 za Sidnej“; desno: naslovna strana za Kirbijev "The Eternals" #1, 1976.)

Stoga, u vreme paradoksalno-istovremene rastuće povezanosti i rastuće otuđenosti, „Tintin“ je neophodan. Možda taj redak (svakako među savremenim junacima) oblik optimizma kojim „Tintin“ pleni dok oprezno tj. mudro ide ruku pod ruku s cinizmom o ljudskom rodu i ljudskoj prirodi, jedino može da nadvlada težnje da po svaku cenu, slepo posežemo za mestima kojima nije vreme, da se od drugih plašimo mraka koji sami u sebi nosimo, da bismo konačno okrenenuli nišan u nekom drugom pravcu, pravcu dostojnog ljudskih kapaciteta...

Velika moć, velika odgovornost...
(„Tajanstvena zvezda“)

Aleksandar Joksimović