Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #4: Thomas Mann ili Philip K. Dick - Supkultura kao osluškivanje koblija

Preacher

Thomas Mann ili Philip K. Dick

Supkultura kao osluškivanje koblija

Kako odbraniti strip? Od koga? Zar ga sad iko i napada? Naprotiv, za strip vlada relativno povoljno vreme. Prošla su vremena kada je strip bio političko-ideološki diskvalifikovan i zabranjivan. Danas više nisu u kulturnom i šire društvenom “trendu”, dominantni napadi na strip. Sada je, pak, “preovladavajući kulturni stav” da se on respektuje do izvesne mere, da se izlaže po umetničkim galerijama, da se sa čitanjem stripova eventualno i koketira jer to danas postaje moguće, kao što je moguće da crtač stripa izgrađuje lik javne ličnosti ili čak imidž zvezde. Možda da nam sada izgledaju čudno daleko 1946. godina kada je u “Borbi” izašao jedan od napada na strip pod zanimljivim naslovom Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu i period do 1950. godine u kome je strip bio zabranjivan kod nas?

Zato ću bliže odrediti pitanje: kako odbraniti strip pred nama samima, kako ga odbraniti pred postojećim (i usvojenim) kulturnim vrednostima i kriterijumima? Problem se javlja kada treba odbraniti ne tek pravo na postojanje nego umetničku vrednost nekog oblika supkulture. Pre svega postavlja se pitanje odnosa kulture i supkulture. Međutim, rezultat uspostavljanja plodotvornog odnosa kultura-supkultura ne znači samo kulturnu i umetničku rehabilitaciju supkulture nego mnogo više od toga, znači dubinsku promenu pogleda na kulturu i umetnost i njihovu društveno-istorijsku dinamiku.

Jedna od poseta Balkanu (s dusom izmedju Amsterdama i kceri Irene u Beogradu)

Za supkulturu jedan je od bitnih momenata fenomen transsupstancijacije kiča (promena kič suštine u neku drugu, njoj suprotnu suštinu) koji je opisao Stanislaw Lem. On je ovaj fenomen nazvao “Dickovom metodom transsupstancijacije kiča” (Stanislaw Lem, Naučna fantastika, aksiologija, kritika. Naučno-fantastična književnost: beznadežan slučaj sa izuzecima u Naučna fantastika – zbornik teorijskih radova, BIGZ, Beograd, 1976). Lem je doduše ne ispituje na širem području supkulture. Smatrao je da se za ovakav stvaralački i metodski postupak, u vremenu koje dolazi, treba zalagati u oblastima “donjih tokova” kulture. Sam ga je primenjivao pre svega na naučnu fantastiku. U čemu se sastoji fenomen transsupstancijacije kiča? Po Lemu, “donji tok” kulture često je kulturno-sociološki učaureno stvaralačko područje u kome je dominantna supstanca kič kao degenerisana forma nekadašnjih mitova dovedenih u stanje dajdžesta. Lem vidi tri mogućnosti prevladavanja kiča za autore koji stvaraju u ovakvom kulturno-sociološkom okruženju. Jedna mogućnost je ignorisati kič u sopstvenom društvenom kontekstu, izbegavati ga i iz svojih radova udaljavati sve njegove tragove. Druga je izrugivanje kiča naduvavanjem njegovih uzoraka do besmislenosti u kojoj kič ogoljen i preuveličan postaje smešan. Treća, najinteresantnija mogućnost je uključivanje kiča u stvaralačku igru i kroz nju transsupstancijacija kiča.

Transsupstancijacijom kiča u njemu se degradirane vrednosti kolektivnog mita revitalizuju posredstvom individualizacije autorskog stvaralačkog postupka. Mit se time reinkarnira, stvara se njegova nova, sadašnja autentičnost, ozračuje se novim senzibilitetom. Ne negirati banalnost, trivijalnost i kič od spolja već se suočiti sa njima, dodirnuti, okaljati i time (eventualno) postići proživljeno iskustvo komešajućeg sveta vrednog i nevrednog. Ovako shvaćena transsupstancijacija kiča ne svodi se na jedan specifičan postupak svojstven jednom autoru ili grupi autora neposredno srodnih stvaralačkih postupaka. Naprotiv, ona se pokazuje kao skup svih umetničkih postupaka kojima se kič prevladava posredstvom kiča samog, bez obzira na medij stvaralaštva (književnost, film, strip...). Unutar ovako opšteg okvira umetničkih postupaka moguće su poetike sa znatnim specifičnostima i razlikama.

Potrebno je ukazati da se ovde svesno opredeljujem za ambivalenciju, za višeznačnost pojma supkultura, kakvog ga koristim u ovom eseju. Pojam se raslojava na bar tri aspekta koji u stvarnosti često ne egzistiraju zasebno. O supkulturi može se govoriti kao o dva društvena konteksta. Jedan je kontekst kulturne subverzije koja ponekad prerasta u kontrakulturni pokret osporavanja etablirane kulture i za nju vezanog načina života. Drugi društveni kontekst je segregirana oblast izdavaštva koje dominira u mediju u datom periodu. Treći aspekt je vrednosni kontekst ova dva društvena konteksta, svest koja u njima vlada. Ovo je hibridni kontekst naglašene vrednosne ambivalencije, rezultat navedena dva društvena konteksta ponaosob i njihovog uzajamnog uticaja. U njemu su sadržana ne samo prevrednovanja i previranja vrednosnih orijentacija nego i njihova degradacija. Otud obilje klišea, trivijalnosti i kiča u domenu supkulture.

Vatre, Lorenzo Mattotti 1986.)

U ovom smislu supkulturnost nije samo socijalni status stripa, ona je i njegov vrednosni status. Supkulturnost je njegova situacija, sredina njegove egzistencije. Supkulturnost je stoga i postupak njegovog ostvarivanja. Ovakvo “urastanje” izdavačke situacije u karakteristike stvaralačke orijentacije posebno je karakteristično za dosadašnju istoriju stripa.

Vrednosni potencijal supkulture, kulture sveta marginalizma, jeste iskustvo da se od banalnosti ne može tako lako uteći. Naprotiv, potreban nam je susret, suočenje sa njom. Mnogi filmovi Rainera Wernera Fassbindera upravo pokušavaju da umetnički transponuju ovu na izgled lako dohvatljivu istinu.

Banalnost je umetnost često negirala bekstvom od nje ili, pak, njenim ignorisanjem. Postoje međutim i u “glavnim gornjim tokovima” kulture postupci koji su vezani za transsupstancijaciju kiča, za problematizovanje i prevladavanje banalnosti kroz banalnost samu. U književnosti se o ovakvom postupku može govoriti, na primer, u romanu Lota u Vajmaru (Lotte in Weimar) Thomasa Manna ili, pak, u nekim romanima i pripovetkama Milana Kundere. Ono što, međutim, nesumnjivo odvaja jednog Thomasa Manna od supkulture je, pored mnogo čega, i to da je forma njegovog romana eminentno umetnička. Man se bavi problemom banalnosti egzistencije. Međutim, ta banalnost je delimična banalnost pojedinih likova (pre svega gospođe Lotte) i situacija u romanu, a na banalnost same romaneskne konstrukcije. Ipak, Thomas Mann je, pored Gustavea Flauberta, jedan od retkih književnika visoke kulture, tzv. “gornjeg toka”, koji je sa toliko saživljenosti posegao za formalnim i tematskim postupcima samoironisanja i samoogoljavanja kulture. Za supkulturu je karakteristično da je i sam postupak izlaganja u dubokom dodiru sa banalnošću. Nisu banalni samo pojedini likovi i situacije (koji bi bili tretirani nebanalnim sredstvima) već je i sama forma stvaralačkog postupka u dodiru sa banalnošću ili, pak, ishitrenom uzvišenošću, što se svodi na isto. Oproštajni valcer Milana Kundere, reklo bi se, predstavlja granični slučaj “glavnog toka”, književnosti. Kundera je uveo novu književnu paradigmu posluživši se iskustvima “trivijalne književnosti”. Otud toliki rascep između onih koji su tu eminentno kniževnu paradigmu prepoznali i priznali i onih koji Kunderin opus pokušavaju da svedu na raznorazne prekunderine paradigme, pa im je on (opus) uvek nekako trivijalan (banjski, švalerski) ili previše politički, previše esejistički (u oba slučaja neliteraran) za finu, dobru, veliku literaturu. Nimalo slučajno “Oproštajni valcer”, ima formu ljubavnog trilera, Kundera ne samo da ne zazire od banalnosti nego je čak smatra dramatičnim medijem našeg življenja, izvorom i ušćem naših apsolutizovanih pretenzija.

Vraćanje u običnost je rodila remek-delo: Batman Year One

Strip ima čast da pripada onim paradoksima istorije kulture koji se sastoje u tome da jedna vrednosno marginalna stera stvaralaštva u sebi iznedri senzibilisanje novog vremena pre nego što na to u dovoljnoj meri reaguju mediji u kojima već postoje “gornji glavni tokovi” vrednosno iskristalisane kulture. U tom smislu moglo bi se reći da supkultura u sebi sadrži mogućnost senzibilisanja novog koje je još u magnovenju, mogućnost “osluškivanja koblija”, kako bi to rekao Clifford Simak Da istrgnem Gyoergyu Lukacsu neke i inače usamljene reći iz njegovog eseja Franz Kafka ili Thomas Mann? (Đerđ Lukač, Današnji značaj kritičkog realizma, Beograd, Kultura, 1959), koje me inspirišu na zloupotrebu, odnosno izmenu smisla. Supkultura to je “…umetnost koja je orijentisana na nestvarnost, na ništa…” “Ona sadrži “…onu sugestivnu snagu koja je izgledalo kao da – podzemno – dočarava iz te nestvarnosti, iz tog ništa jednu stvarnost koja se može doživljavati” (ibid, str. 86).

Naravno, dugo vremena ovaj je paradoks teško bilo primetiti, a još manje promeniti eksplicitan vrednosni stav prema nekim žanrovima i medijima “donjih tokova” kulture. Usled ovih nemogućnosti mnogi su možda bili ishitreno strogi prema svom čitalačkom odnosu sa njima. Presecali su to druženje smatrajući ga slabošću sopstvenog odrastanja. Tu je, ako se takav stav uopštavao, u stvari reč o napuštanju supkulturnog senzibiliteta, smisla za doživljaj i eventualno promišljanje onog novog što istorija kulture i u njoj supkultura, kao sa-učesnik, nose.

Potrebno je ipak, dodati da postoje vrlo različite vrste stripa. Međusobne razlike ponekad su toliko velike da bi se moglo govoriti upravo o suprotnim tendencijama u razvoju medija stripa. Teško da bi se sva strip proizvodnja mogla smatrati jednako supkulturnom, bar u smislu te reči koji ona ovde ima. Ipak, bez obzira na značajnije razlike koje postoje u okolnostima izdavanja stripova i u autorskim orijentacijama, može se govoriti o izvesnom supkulturnom kontekstu (s pozitivnim ili negativnim predznakom, zavisno od izdavača i autora), o pripadništvu “donjem toku” kulture.

U oprečnim mišljenjima o fenomenu supkulture došao je takođe do izražaja trendovski način mišljenja (imperativno mišljenje “kako biti u trendu”). To, pak, shvatanje zastupa ostajanje u okvirima tzv “vodećeg trenda”, koji je jedino merilo i pravi vodič u vrednosnom snalaženju u svetu (getu) supkulture Rečju trend kao da se čarobnim štapićem eliminiše sva ona mukotrpnost vrednosnog opredeljivanja u svetu koji još nije “istorija ocenila”, ko još nije zadobio lagodnost “istorijske distance”. Ovo je oblik ideologičnosti mišljenja o supkulturi, grupna svest koja nameće opšte obrasce zaključivanja i time u velikoj meri potire ono posebno, lično, subjektivno, neponovljivo i nesvodljivo – što je upravo predmet ma koje umetničke preokupacije. Upravo zato trendovski način mišljenja insistira na negiranju mogućnosti umetničkog u supkulturi.

Šala Daniela Clowesa na račun artizma Arta Spiegelmana

Postoji čitav sindrom stavova koji naglašava jaz između supkulture i kulture. Po tom stanovištu one su snažno segregirane oblasti života, izražavanja i vrednovanja. Svaka ima svoj zabran i svaki pokušaj sinteze ili makar dijaloga između njih je nepreporučljiv. Nadgrađivanje jednog drugim jeste u stvari “nadgrađivanje”, pretencioznost i unošenje konfuzije. Konfuzije usled toga što ove dve sfere (kultura i supkultura) nisu rođene jedna za drugu – imaju različite osobine i kvalitete koji ne omogućavaju sintezu. Otud pokušaj premošćenja jaza jeste osuđen na puku koketeriju sa umetnošću. Izlaženje iz supkulture, ma u kom pogledu, jeste obična pretencioznost. Pravila igre se ne smeju brkati. Pravila “elitnih umetničkih voda”, su drugačija. Ona su onostrana za bilo koji mogući način izražavanja stvaraoca u sferi supkulture. Onostranost segregiranih sfera kulture i supkulture je Onostranost sa velikim početnim slovom. Ona je sama pretpostavka postojanja ovih sfera i time je nenarušiva. Način izražavanja koji se svojim senzibilitetom i svojom poetičnošću ne pokorava pravilima segregiranih sfera može biti samo hibrid, a ne sinteza, te stoga nema legitimnost bilo kakve samosvojnosti.

Da parafraziram i uopštim ono što je Miodrag Racković rekao o Franzu Biberkopfu, junaku romana Berlin Alexanderplatz Alfreda Döblina. Ta snažna potreba da se makar i majmunski premosti jaz... Igra pothranjivanja nade da se i pored nesklada, tromosti i igre u “tuđim čizmama”, može iznedriti neka, svejedno koliko krhka iskra nove autentičnosti. Supkultura ima eros paradoksalnog spajanja stvari, eros jedne nove problematične sinteze. Ali, ona sadrži i mogućnost autentične sinteze primerene problematičnosti našeg vremena i našeg samoosećanja. Ta paradoksalnost je paradoksalnost prljavih ruku našeg vremena, ona je “oslobađanje od dogme uz Maovu pomoć i u Maovo ime” (Dragoslav Rančić, U ime Mao Ce Tunga, NIN, 1978), da se poslužim metaforom političke paradoksalne realnosti.

Dakle, supkultura nema i teško da uopšte može imati klasično kulturno ustanovljenu umetničku vrednost. Ona međutim ima autentičnu umetničku vrednost. Ona ima umetničku vrednost ako samu umetnost ne svedemo na oblik jednom zauvek omeđene (i etablirane) kulture niti na u njoj situirano stvaralaštvo. Ova, nova autentičnost, međutim, zahteva i novi napor vrednosne selekcije na osnovu redefinisanih kriterijuma, primerenih osobenim jezicima novih žanrova i medija.


Tanino Liberatore

Supkultura ovako shvaćena jeste vrlo protivrečan kontekst stvaralaštva. S jedne strane u njoj postoji stremljenje ka kulturi kroz prevladavanje kiča i degradiranih vrednosti. S druge strane, ako bi stvaralaštvo izvršilo potpuni raskid sa sferom supkulture izgubilo bi se dragoceno tlo nestrukturisanog “đubrišta vrednosti”. Ono u sebi sadrži više otvorenih (a time i neizvesnih) mogućnosti, nego što je to slučaj sa iskristalisanom zvaničnom kulturom koja se sopstvenom strukturisanošću ograničava. Dakle, na pitanje Thomas Mann ili Philip K. Dick odgovaram: i Thomas Mann i Philip K. Dick, odnosno, i kultura i supkultura. Jer, one su jedna drugoj potrebne.

Bio je to izrazito lijep
i snažan konj.
Već se
beskrajno dugo nije
pomakao sa tog mjesta.
Čekao je svog jahača.
Jahača, a ne gospodara.
Jer on su bili jedan
drugom potrebni.
Samo ga je jahač
mogao usmjeriti pravim putem
i samo ga je konj mogao
odnijeti tamo. Bio je to
izrazito snažan konj.


Tekst Mirka Ilića u stripu Shakti, “Vidici” br. 3, Beograd, 1977


(“Vidici” br. 6-7, Beograd, 1983)


#3: Žanrovska diferencijacija i strip | #5: Belina u stripu

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Kad grad umire
    Kod: NN LIB 65c/66
    Ocjena: 94%
    Vrijeme: 7.5.2021. 16:48:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 2134
  • Osveta
    Kod: NN LIB 67a, b
    Ocjena: 96%
    Vrijeme: 9.5.2021. 18:55:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 2
    Broj pogleda: 2119
  • Uz rijeku
    Kod: ZG MX 40
    Ocjena: 62%
    Vrijeme: 15.6.2021. 1:33:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 9
    Broj pogleda: 1976
  • Očeva sablja
    Kod: KM ZS 236
    Ocjena: 85%
    Vrijeme: 7.6.2021. 1:45:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 10
    Broj pogleda: 1711
  • Markov dvojnik
    Kod: KM ZS 228
    Ocjena: 79%
    Vrijeme: 5.5.2021. 19:06:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 9
    Broj pogleda: 1703

Aukcije

Forum