Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #7: Hogar, ne tako strašni

Magični Vjetar

Hogar, ne tako strašni

Kada se, posle prve dve burne decenije ovog veka, strip u Americi počeo da kreće u sasvim drugačijim pravcima od dotadašnjih, postalo je jasno da su inovativnost i zadiranje u same korene medija tek jedna od mogućnosti unutar raspona izražajnosti stripa. Autentično ispitivanje grafičkih i poetskih mogućnosti (Mali Nemo u zemlji snova, Krazy Kat) mladog medija i vrlo široko shvaćenu grotesku sada su smenjivale stabilnije ideološke sheme. Groteska se već dvadesetih godina počela svoditi na pitkiju komičnost karikaturalne figuracije, da bi joj se, kao komplementaran, u tridesetim godinama pridružio avanturistički strip realističke stilizacije.

Nakon tog trenutka u Americi je decenijama vladao duopol avanturističkog i komičnog stripa. Dok se onaj avanturistički izražavao u formi većih narativnih celina, komični strip se, posle kraćeg ogledanja u obimnim pripovestima (karakterističnim, na primer, za Pozorište u naprstku/The Thimble Theatre i iz njega proisteklog Popaja Elzie Crislera Segara), okrenuo formi geg-tabli i kaiševa. U razgranavanju tradicije američkog komičnog žanra kristalisao se sve više porodični strip. Kao i porodični roman, porodični strip je specifična medijska forma koja obrađuje građu iz porodičnog života. Za razliku od porodičnog romana (stasao u drugoj polovini 18. veka i dosegao prva klasična ostvarenja u drugoj polovini 19. veka), komični porodični strip ne poseduje “romanesknu strukturu” (koja bi se pre mogla pripisati nekim drugim delima unutar medija stripa) nego geg-strukturu.

Za prvi porodični strip mnogi smatraju Gospođu veću polovinu i njenu manju polovinu/Hairbreadth Harry (1906) Charlesa W. Kahlesa. George McManus još 1904. godine počeo je da se bavi ovim žanrom (Upravo venčani/The Newlyweds), da bi 1913. kreirao Odgajanje oca/Bringing Up Father (ipak najbolji prevod koji je ušao pod kožu je Porodica Tarana). George Herriman je 1910. godine stvorio Porodicu Dingbat (iz koje se, potom, izdvojila Maca Šiza/Krazy Kat). Frank King je 1918. počeo da crta Benzinsko sokače/Gasoline Alley; tridesetih je Chic Young stvorio Blondie 1930, da bismo sredinom pedesetih, 1954. godine, sreli strip Hi and Lois po scenariju Morta Walkera i crtežu Dika Brownea. To su, naravno, samo istaknutiji međaši ove dosta produktivne stripovne tradicije.

Tokom svoje evolucije komični porodični strip u Americi ne samo da je postepeno napustio grafičku inovativnost koja je ostala kao “zaveštanje” ranog američkog stripa, poput Malog Nema i Krazy Kat, nego mu se i humor počeo da svodi na samozadovoljnu refleksiju svakodnevnog života srednjih slojeva. U ovim okvirima “neškodljiv i neuvredljiv porodični humor” nastojao je da iz svoje vizure izbaci svaku subverzivnost ili sumnju u postojeće vrednosti zadatih porodičnih, i uopšte društvenih, uloga. Neophodno je napomenuti da je ideološki eho komičnog porodičnog stripa bio toliko jak da su njegov uticaj pretrpela mnoga ostvarenja koja, na prvi pogled, sa njim nisu u tešnjoj vezi. Dovoljno je samo pročitati sub specie familiae kompletnog Princa Valijanta, pa da se u punoj meri oseti dubina ove uticajnosti.

Dominacija ovakvog pogleda na svet glavne matice sindikatske stripovne produkcije u Americi dovela je do pogrešnog poistovećivanja stripa kao “američkog idioma” sa konformizmom. Suprotstavljanje ideološkim shemama glavne matice izgledalo je moguće samo iz perspektive alternativnog stvaralaštva koje je, mada je počelo da se stvara još tridesetih godina, doživelo razmah u pedesetim pojavom časopisa “Mad”, antistripovima Julesa Feiffera i u drugoj polovini šezdesetih kulminiralo u underground stripu. Isključivost podele na alternativno i etablirano stvaralaštvo (glavnu maticu) prenebregava, međutim, upravo ona dela koja pripadaju glavnoj matici, koja nisu nimalo pobunjenička ni u medijskom ni u ideološkom smislu, ali poseduju jedan važan otklon koji se ne može prenebreći. Reč je o otklonu od saobraženosti, zasnovanom na individualnoj autorskoj poetici. Stripovni opus Dika Brownea (1918-1989), onaj deo opusa započet sedamdesetih godina, može biti jedan od najozbiljnijih konkurenata za poseban status unutar glavne struje sindikatskog stvaralaštva.

Krajem 1971. godine u drugom broju velikoformatnog “Strip arta” imali smo prvi put prilike da susretnemo Redova Bilija Morta Walkera (1923). Već u trećem broju ovom stripu bila je posvećena naslovna strana, a autoru opsežan tekst. Tu smo mogli pročitati da majstor američkog komičnog stripa Mort Walker radi scenario za još jedan strip, Hi and Lois, a da ga crta “mladi i talentovani crtač Dik Browne”. Browne je, međutim, bio (i zauvek ostao - u bilo kom od zajednički provedenih trenutaka) šest godina stariji od Walkera, Haja i Lujzu počeo je da crta tek u trideset sedmoj godini, a u trenutku objavljivanja tog teksta imao je pedeset četiri godine. Umro je kada mu je bila sedamdeset jedna.

Browneu se, izgleda, nije žurilo u sopstvenom životu. Dve decenije radio je po Walkerovim scenarijima dok se nije odlučio da prvi put pokuša da stvori samostalno delo. Sam Walker u javnom razgovoru sa Browneom (Mort Walker Converses with Dik Browne, Cartoonist Profiles No 1, 1979) kaže da je sve vreme njihovog zajedničkog rada verovao da njegov kolega u sebi krije još jedan veliki strip. Kažem još jedan, jer Hi and Lois je, u trenutku dok su vodili razgovor, izlazio u nekih 850 listova. Takođe, za crtež u ovom stripu Browne je primio “Reubena”, američkog oskara za stripski medij. Umesto da razgrana svoju delatnost, Browne je godinama višak kreativne energije prelivao u crteže za prijatelje, u domen intimnije zabave umesto karijere. Njegovo objašnjenje bilo je da nije prirodno ambiciozna osoba, što ne smatra moralnom ocenom, bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu. A veliki svet, po njegovom verovanju, traži ambiciozne ljude. Zapamtite ovaj kratki psihološki portret. Retko se sreće, a užasno je važan kao egzistencijalno opredeljenje.

Početkom sedamdesetih, međutim, dolazi do promena u Browneovom životu. Počinje da ima ozbiljne probleme sa vidom. Rezultat sumiranja životnog bilansa je odluka da ipak pokuša da kreira strip po sopstvenom scenariju. Pokušaj se zvao Hogar Strašni/Hagar the Horrible.

Zanimljivo je setiti se izdavačkog kurioziteta da su jugoslovenski čitaoci imali priliku da pročitaju nekoliko kaiševa Hogara Strašnog, čija se svetska premijera odigrala februara 1973, već u aprilu iste godine na stranicama prve serije “Strip arta”. Objavljeni kaiševi nosili su martovski datum, dakle reč je o samo mesec dana zakašnjenja! Naslov stripa prvobitno je bio preveden sa Hogar Okrutni. Od tada Hogara smo mogli učestalo da pratimo na stranicama “Politikinog zabavnika” i “Stripoteke”, a potom je zauzeo i kompletnu sadržinu posebnog izdanja – “Hogarovog zabavnika”.

Svetski uspeh Hogara Strašnog zbio se neočekivano brzo, ako se poredi sa brzinom prodora ostalih sindikatskih hitova kao što je, recimo, Redov Bili/Beetle Bailey. Sam Mort Walker u knjizi uspomena Iza kulisa novinskog stripa (Backstage at the Strips, 1975) Hogara naziva najuspešnijim u istoriji stripa, jer je za manje od dve godine uspeo da ga objavljuju preko 700 listova. Već 1979. godine brojka je premašila hiljadu. Time je Hogar postao član grupe od četiri najprodavanija dela u istoriji novinskog stripa koja su se pojavljivala u preko hiljadu listova. Prethodna tri su Blondie Chica Younga, Peanuts Charlesa Schulza i Redov Bili Morta Walkera.

Dik Browne, međutim, gaji rezerve prema tipično američkoj fasciniranosti brzinom uspeha: “Verujem da sporiji razvoj događaja može da doprinese zrelosti stripa, da mu pruži šansu da sazri.” Sam Hogar Strašni, međutim, ovu šansu nije imao. Srećom, zrelost Hogarovog inicijalnog trenutka bila je nesrazmerno veća od drugih stripova tog tipa, sazreo je u pedeset šestogodišnjem Browneu pre prvog javnog nastupa.

Posle vrtoglavog uspeha s Hogarom strpljivi čovek nije prekinuo dvadesetogodišnju saradnju sa Walkerom na Haju i Lujzi. Pored ovog stripa, njih dvojica realizovali su dve knjige za decu: Najviše (1971) i Zemlju izgubljenih stvari (1972). Walker je opet bio u ulozi tekstopisca, a Browne crtača.

Na pitanje šta to Blondi, Redova Bilija, Pinatse i Hogara čini tako prihvaćenim od publike, Browne daje odgovor tragajući za sličnostima ovih stripova. Sva četiri su karikaturalno-humorističkog karaktera. U svima je kompetencija muških likova za ono što čine ispod normalnog očekivanja. Ženski se, pak, likovi pokazuju nešto pametnijim i jačim. Toliko od Brownea. Nije li u biti ove vrste komike da preokretanjem zaviruje u matrijarhalne pretpostavke društava sa patrijarhalnom dominacijom?

Naravno, kad govorimo o svim ovim stripovima i konkretno o Hogaru, ne zaboravimo da se nalazimo u matičnom toku sindikatske produkcije. Preispitivanje ma čega ne sme biti pobunjeničko; umesto toga može biti diskretno, šaljivo. Naravno, raspon kategorija diskretnog ili šaljivog dovoljno je veliki da obuhvati mnogo toga – od poetike pa sve do kiča. Za Hogara već sam ustvrdio da predstavlja poetski domet komičnog karikaturalnog stripa. Ipak, pogledajmo u čemu on predstavlja odstupanje, a u čemu saobraženost stereotipima? Uostalom, kakva je veza između Hogara i porodičnog stripa koji u ovom tekstu ima ulogu bauka koji kruži svetom sindikatskog stripa?

Hogar je isto toliko porodični strip koliko je to i Fosterov Princ Valijant. Oba se sastoje iz događaja u porodičnom okviru i događaja s bojišta i, zanimljivo, u oba su najbolji pasaži oni koji izlaze iz porodičnog kruga, koji od reprodukcije porodičnog života ne prave perpetuum mobile. Ipak, ne budimo nepravedni, u domenu porodičnih dogodovština Browne pokazuje više duha (duha uopšte, ne samo komičnog) od Fosterove izrazite apologije ideoloških shema porodičnog stripa. Štaviše, čini se da je Foster upravo doveo te sheme do kristalizacije u avanturističko-realističkom Princu Valijantu.

Gledano iz porodičnog ugla, i Princ Valijant i Hogar i recimo Porodica Kremenko/The Flintstones Williama Hannae i Josepha Barbere sadrže postupak anahronizma. Iako je reč o istorijskom (kod Kremenka preistorijskom) odmaku od sadašnjosti, sva tri stripa daju sliku savremene američke porodice. Istorija se pokazuje tek kao puko ikonografsko zamagljenje: porodični odnosi koji postoje danas, pre svega u Americi, uvek su postojali i uvek će postojati, ako ne bude nuklearnih, virusnih ili kakvih drugih kataklizmi. No, sličnosti između ova tri stripa tu i prestaju. Kremenko se u potpunosti može svesti na premise ovog anahronističkog obrtanja, zato i nije više od prosečnog, dobro crtanog porodičnog stripa. Valijant se u ostalim svojim aspektima uzdiže do vrhunske, čas istorijske, čas mitske fikcije, a Hogar staje rame uz rame sa Pinatsima, kraljevskim primerom gegova sa psihološkom pozadinom.

Stalnih likova u Hogaru ima vrlo malo: Hogar, žena Helga, sin Hamlet, kći Honi, Laki Edi ... i još poneki lik koji se povremeno pojavi, kao doktor Zuk (njihova imena neću vraćati u originalni oblik). Naspram njih stoji galerija jednokratnih epizodista koji u svakom dobrom stripu daju onu teško uhvatljivu auru živopisnosti. Struktura odnosa stalnih likova, s obzirom da četiri od ukupno pet likova pripadaju jednoj porodici, dosta je pretrpela uticaj “koda” porodičnog stripa. Ono što u Hogaru može da zbuni, posle kvantitativne analize sadržaja onih gegova koji pripadaju “porodičnom krugu”, je da čitalac sve vreme ima osećaj veće slojevitosti nego što kvantitativni rezultati analize teksta pokazuju. Hogar pri spontanom čitanju izgleda kompleksniji od onoga što njegova ogoljena struktura govori.

Da li je ovo “izgledanje” samo varka? Gde se to krije Hogarov iskorak iz saobraženosti stereotipima; na čemu je uostalom zasnovana njegova individualna poetika? Odgovor se krije u nečemu toliko očiglednom da ga gotovo prestajemo biti svesni. Dik Browne je veliki crtački majstor, veliki vizuelni iluzionista. U Hogaru nije najbitnija struktura odnosa, bitan je način na koji Browne prikazuje svoje likove. Mnoštvo gegova u ovom stripu vizuelnog je karaktera, što ga razlikuje od svih onih komičnih, posebno porodičnih stripova kod kojih humor počiva gotovo isključivo u verbalnoj ravni. Čak i kad Browne ne kreira dominantno vizuelan geg, on je u stanju da svojim likovima podari upečatljivo lični šarm. Na Brownea se, s dovoljno razloga, mogu primeniti reči Umberta Eca o Charlesu Schulzu:

“Njegovo pero uspeva da izvede te promene raspoloženja s čudesnom štedljivošću izražajnih sredstava... njegov crtež u stanju je da ovlada, kod svakog lika, i najmanjom psihološkom nijansom” (Svet Čarli Brauna, “Književna kritika” br. 5, Beograd, 1987).

Neki posmatrači su i kod Dika Brownea primetili fenomen prepoznavanja između lika i autora, onaj koji dobro poznajemo iz života Andrije Maurovića. Do kraja šezdesetih godina Browne je izgledao kao tipičan bucmast američki službenik, glatko izbrijan i kratko podšišan. Bujna brada i kosa pojavile su se na Browneovom liku tek početkom sedamdesetih, koju godinu pre kreiranja Hogara. I pored toga, Browne je tvrdio da mu nije bila svesna namera da kreira Hogara po svom liku. Ipak, govoreći o tome kako neki crtači pri radu koriste ogledalo, dvosmisleno je dodao da svi imaju unutrašnja ogledala.

Pored gegova sa psihološkom pozadinom i diskretnog crtačkog majstorstva, postoji još jedna tačka zanimljiva za poređenje Pinatsa sa Hogarom. Browne kao da je načinio inverziju odnosa koje je Šulc uspostavio u Pinatsima. Ako mikrokosmos dečije družine Charliea Browna sadrži u sebi psihologiju odraslih, Dik Browne je, pak, istrajan u uverenju da svet odraslih obilato u sebi sadrži manje ili više skrivenu psihologiju dece. U tom preokrenutom odnosu autor Hogara ponovo pronalazi onu, za današnje tokove stvaralaštva već dobrim delom izgubljenu, formulu stripa za decu i odrasle.

Likove u Hogaru krasi optimizam i ozarenost u koje niko od čitalaca od početka gega ne veruje. Gegovi se, dakle, zasnivaju na optimizmu nesporazuma. Mi s Hogarom učimo ne toliko da ljudskoj gluposti odolimo nego upravo da joj ne odolimo, da pokušamo da je prihvatimo s ironičnom ljubavlju i saosećanjem. Hogar je povremeno zloća, lažljivac, izjelica i potpuno precenjeno kuražan viking. Ali poetika nesporazuma u kojoj je on glavni protagonista nastavlja da nas pleni.

Za Brownea kažu da je u privatnom životu bio čovek naglašene intelektualnosti. Za mnoge njegove prijatelje uvek je predstavljala iznenađenje njegova disciplinovanost da u Hogaru svede svoju izražajnost u tako jednostavan oblik. Nasuprot pogrešnoj koncepciji da obilnost uvek znači mudrost, postoji jednostavnost stvari, poetska jednostavnost. Ona se, međutim, ne nalazi odmah na početku; podrazumeva eliminisanje mnogih nesuštinskih elemenata.

Browne, govoreći o svom uzoru stilske jezgrovitosti Ernie Bushmilleru koji je dvadesetih godina radio strip Fritzy Ritz, pominje staru šalu o čoveku koji je želeo da napiše kratko pismo, ali nije imao vremena, pa je napisao dugačko. Moć sažimanja podrazumeva talenat i vreme, dakle zrenje. Uostalom, Browne je u pedeset šestoj godini počeo da stvara svoga Hogara.

Browne je verovao u razliku između humora i dosetke. Dosetka može biti agresivna, ona uvek traži cilj. Sa humorom je, po Browneu, povezana ljubav i saosećanje. No, on odustaje od dalje analize sopstvenog stvaralačkog postupka: “Ne volim da posmatram humor analitički. To mi liči na vršenje autopsije nad devojkom koju volite.” A kritika je vrsta autopsije koja želi da i posle autopsije ostane život. To vam tvrdi potpisnik ovih redova.

(esej je napisan za “Pegaz”, ali se zbog kašnjenja časopisa pojavio tek leta 1989. u broju 9-10, dakle nakon objavljivanja u knjizi)


#6: Varijacije odlaska u zalazak sunca | #8: Zagonetni Corto Maltese

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Šeikova robinja
    Kod: KM ZS 303/307
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 21.6.2021. 0:31:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 6
    Broj pogleda: 728
  • Winnipeg
    Kod: TX LIB 108
    Ocjena: 73%
    Vrijeme: 19.6.2021. 0:23:00
    Autor: tex2
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 908
  • Uz rijeku
    Kod: ZG MX 40
    Ocjena: 62%
    Vrijeme: 15.6.2021. 1:33:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 7
    Broj pogleda: 1512
  • Kraljica tame
    Kod: KT VG 84/85
    Ocjena: 79%
    Vrijeme: 12.6.2021. 0:10:00
    Autor: Spock
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 1038
  • Dreamtravel
    Kod: MM SUPB 4c
    Ocjena: 68%
    Vrijeme: 9.6.2021. 7:29:00
    Autor: prozirna senka
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 788

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Ku Klux Klan
    Kod: KT LMS 508/509
    Ocjena: 67%
    Vrijeme: 15.4.2021. 22:08:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 11
    Broj pogleda: 2121
  • Krik vile smrti
    Kod: ZG LU 301/302
    Ocjena: 77%
    Vrijeme: 17.4.2021. 23:18:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 15
    Broj pogleda: 2043
  • Osveta
    Kod: NN LIB 67a, b
    Ocjena: 96%
    Vrijeme: 9.5.2021. 18:55:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 2
    Broj pogleda: 2037
  • Kad grad umire
    Kod: NN LIB 65c/66
    Ocjena: 94%
    Vrijeme: 7.5.2021. 16:48:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 2025
  • Četiri saučesnika
    Kod: KM ZS 154
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 1.4.2021. 22:36:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 5
    Broj pogleda: 1642

Aukcije

Forum