Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #16: Između senzualnosti i stereotipa

Lazarus Ledd

Između senzualnosti i stereotipa

Korenite promene načina izražavanja u stripu, koje su se zbivale od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina, dopirale su do naše publike posredno, sa zakašnjenjem ili, pak, autentično transformisane u autorskom talasu “treće generacije”. Bit tih promena ogledala se u razbijanju ili redukovanju konvencija klasične naracije i iz toga proisteklom metaforičnom načinu izražavanja. Objavljivanje najradikalnijih tvorevina evropskog stripa iz tog perioda izostalo je u Jugoslaviji sve do osamdesetih. U tadašnjoj izdavačkoj situaciji, posebno kada je intenzivno počela da usvaja albumski način prezentacije, bila je otvorena mogućnost naknadnog objavljivanja. Pojava Avantura Džona Difula Moebiusa i Jodorovskog (u albumima), Corbenovih i Manarinih stripova (u revijama) je ovo konkretizovala.

Stripovi koji su se medijski (kako crtački, tako i scenaristički) “pobunili” protiv okoštalih konvencija dotadašnje produkcije bili su afirmisani u nizu tekstova, najčešće polemički intoniranih. Ovi tekstovi “držali su stranu” domaćim autorima ovako opredeljenim i najavljivali značaj kod nas još neviđenih, a naveliko prepričavanih dela svetskih autora. Naravno, ono što se iščekuje i zamišlja na osnovu tek naznačenog, podložno je mistifikacijama. S obzirom da je čekanje potrajalo čitavu deceniju, došlo je do paradoksalnih posledica. I pre nego što su se kod nas pojavili najznačajniji reprezentanti nenarativnog talasa, nastupio je novi zaokret “duha vremena” koji je vodio natrag, sada ka renesansi pripovedanja. Štaviše, ti novi pripovedački orijentisani stripovi usvajaju mnoga dragocena iskustva “do maločas modernog” nepripovedačkog usmerenja. Objavljivanje stripova sa obnovljenim pripovedačkim impulsom ovoga puta nije bitno kasnilo kod domaćih izdavača za svojom svetskom premijerom.

"Svileni čovjek", Avantura #2>

Iscrpljivanje paradigme nenarativnog stripa ogledalo se i u efektu nagomilavanja nedarovitih podražavaoca koji metaforični način izražavanja srozavaju u mlake vode pojednostavljenog umovanja o aporijama života. Kod ovih imitatora, koji su kod nas, paradoksalno, pre doživeli da budu objavljeni nego njihovi nedosegnuti uzori, ograničenja nenarativnog pristupa postala su isuviše očigledna. Sticaj ovih okolnosti doveo je do toga da, kada se, posle toliko zakašnjenja, konačno počnu objavljivati glavni aduti nenarativnog pristupa, oni ne doživljavaju uspeh u onoj meri u kojoj je bio najavljivan i očekivan, i pokažu “sindrom izneverenih očekivanja”. Svaki kulturni produkt koji kasni za svojom najavom i, što je još gore, za svojim naslednicima, nalazi se u opasnosti da “izneveri očekivanja” i doživi možda i mlak prijem. Reč je o nužnom nesporazumu, rezultatu kašnjenja, odnosno suštinske izmene okolnosti u kojima je “doček” trebalo da se odvije. Time publika biva uskraćena da se sa značajnom pojavom upozna na vreme, što znači u toku njenog najizvornijeg i najefektnijeg postojanja. Umesto toga, biva otrgnuta iz svog prirodnog konteksta, napuštena od “duha vremena”, od nje se udaljuje klatno oscilacije ukusa. Da hendikep bude veći, vremenska udaljenost je tada još uvek je suviše mala da bi nenarativni strip mogao biti tretiran sa stanovišta istorijske distance ili, pak, kroz prizmu kasnije nostalgije koja svemu daje (ponovo) privlačan izgled, i povećava njegovu komercijalnu prođu.

Ko je i šta za našu publiku može predstavljati Milo Manara u ovoj igri zakašnjavanja i iz njega proisteklih nesporazuma? Maurilo Manara (kako mu glasi puno ime koje gotovo nikada ne koristi) tri puta je osamdesetih godina “viđen” u jugoslovenskim prostorima: 1980, 1984. i 1987. godine. Prva dva pojavljivanja prošla su, međutim, gotovo neopaženo. Bile su to četvrta i četrnaesta sveska Otkrića sveta u stripu. Kritička opaska koja je mogla da usledi na prvi pogled: senzualan crtač; karakteriše ga povezivanje Moebiusovog stila i još direktnije “poentilističke tehnike” kao dekorativne formule u vizuelnom pripovedanju, onakve kakvu je koristio italijanski crtač Franco Caprioli. Manaru smo tada mogli svrstati među bolje u grupi crtača koja je realizovala taj “Larusov” projekat. A konkurencija nije bila mala: Dino Battaglia, Guido Crepax, Segio Toppi, Enric Sio, Raymond Poivet,Guido Buzzelli...

U međuvremenu, između drugog i trećeg pojavljivanja u našim izdanjima, Manara je pominjan u nekolicini tekstova, a posebno je obrađivan u tekstovima Veljka Krulčića (“Polet” br. 388, 12. 12. 1986) i Aleksandra Žikića (“Stripoteka” br. 891, 21. 4. 1987). Ta dotadašnja, tekstualna recepcija Manarinih stripova sadržala je isključivo superlative. Naravno, i oni su se odnosili na ono od publike još neviđeno. I najzad, došao je i jedan “pravi” strip od Manare: Svileni čovek (“Avantura” br. 2, 14. 6. 1987, “Marketprintova” revija koja nije bila dugog veka).

Nesputanost graficke radikalnosti - Majmun>

Ako bi se samo sudilo na osnovu letimične procene do tada objavljenih Manarinih stripova kod nas, ne bi bilo baš jasno čemu tolika priča o zavrzlamama oko nenarativnog i narativnog stripa kojom sam opteretio uvodni deo teksta. Jer, pored Vaska Nunjeza de Balboa i Džemsa Kuka (epizode iz Otkrića sveta u stripu), i Svileni čovek bi se, na prvi pogled, mogao svrstati u narativni strip. On to i jeste, ali uz neke nužne ograde na koje ću se kasnije vratiti.

Međutim, ako pogledamo Manarin ukupni opus, videćemo da se izdvajaju, ne samo po obimnosti nego i po grafičkoj izražajnosti, strip Majmun (scenario: Silverio Pisu) i dve knjige koje obuhvataju tristotinak strana avantura Giuseppe Bergmana. I Majmun i Giuseppe Bergman radikalno odbacuju načela klasične naracije. Što se Majmuna tiče, on predstavlja krajnje osobenu tvorevinu, po fantazmagoričnosti srodnu Moebiusovoj Hermetičnoj garaži/Fatalnom majoru (oba naslova, pod kojima je strip bio objavljivan po širokom svetu, mi se jednako sviđaju, pa ih koristim alternativno). Hermetična garaža i Majmun dva su najznačajnija predstavnika “halucinogenosti” u mediju stripa. Ako za Moebiusa nije nepoznato da su mu, u jednom dugom periodu njegovog stvaralaštva, bili “od pomoći” organski halucinogeni, za Manaru ne posedujem pouzdan podatak te vrste. Naravno, izrazi kao što su psihodelija u muzici i “halucinogenost” u ovakvoj vrsti stripova opstaju i onda kada ne postoji stvarna nego metaforička veza s halucinogenima. Bez obzira da li ćemo vrstu otklona u stripovima kao što su Hermetična garaža, Majmun i Giuseppe Bergman nazvati “halucinogenim” ili, pak, oniričkim (izraz za dočaravanje snoviđenja koji se često koristi u govoru o filmu i, ponekad, književnosti), svakako je reč o radikalnom pomeranju praga percepcije čitalaca.

Manara je počeo da se bavi stripom u vreme (druga polovina sedamdesetih) kada je strip za odrasle obilato otkrivao drastične efekte. Nasilje, radikalna politizacija i naglašena seksualnost bili su izazov za izbacivanje čitalaca iz učmalosti. Od svih ovih tematskih izazova Manara je po svemu sudeći, ponajviše bio privučen tematizacijom seksualnosti.

Nemoguci spoj maoizma i anarhizma - Majmun>

Karakteristično je da su mnogi pobornici ovako tematski emancipovanog stripa svako pomeranje praga “draži”, svaku drastičnu tematizaciju potpuno izjednačavali sa osvajanjem novih kreativnih sloboda. Pa, da li je baš uvek tako? Krećući se linearnom progresijom morali bismo zaključiti da svaki sledeći Manarin album, u kome je drastičnije tretirana seksualnost, jeste veće kreativno postignuće. Klik, serija Manarinih albuma, jeste nesumnjivo pomeranje praga. Nimfomanija, sodomija, pedofilija, onanija, egzibicionizam mazohizam i još mnoge vesele dogodovštine kvantitativno se nižu i impresioniraju čitaoce željne maksimalnog broja razmotrenih seksualnih stavki. Ipak, problem motivacione opravdanosti bilo koje, pa i seksualne radnje ostaje. Manarini stripovi i ilustracije su od početka njegove karijere posedovali senzualnost i eksplicitnu erotičnost. Pitanje je, međutim, trenutka kada se kvantitativno, nedovoljno motivisano nagomilavanje erotske ispunjenosti pretvara u puki manirizam, dakle, u svoju suprotnost – ispraznost.

Puritanska restriktivnost erotike kao oblik cenzure je samo na izgled nešto suprotno, ali je po svojoj suštini isto što i pornografska redukcija (videti tekst O nagosti ). Puritanski stav zastupa “erotiku gležnjeva” ističući parolu: bolje manje, skrivenije. Strategija koja se utopijski nada oslobađanju od puritanstva je: bolje više, očiglednije. Oba odgovora su, međutim, besmislica. Problem sa Manarinim stripom Klik nije u tome da li ima malo ili puno seksualnosti nego u opštem gubitku kreativne ravnoteže, iščezavanju autentičnosti priče i autentičnosti seksualnosti u njoj. Kao primer koji predstavlja blaži oblik, “erotsku kamilicu”, poslužiće mi evolucija serijala Modesti Blejz. Junakinja stripa Modesti Blejz se, eto nekim čudom, pri svakom okršaju sa kriminalcima ne nađe u borilačkim nego u penetrativnim pozama. Ova erotizacija imala je svoju osmišljenost dok je strip crtao talentovani Jim Holdaway. Međutim, kod nastavljača Romera neumerenim ponavljanjem ova erotska implikacija preokrenula se u izdrndani, dozlaboga izrabljeni postupak, ne samo u seksualnu nego pre svega u stilsku banalnost. Svoj coup de grâce ovaj pristup doživeo je u Romerovoj Axi koja je sva podređena neosmišljenim varijacijama penetrativnih sugestija, ili stvarnih penetracija. Klik svakako treba videti, treba ga objaviti. Ne treba ga, međutim, kao strip precenjivati, a pogotovo ne stavljati ga ispred drugih mnogo zrelijih Manarinih dela. Ko u Kliku uživa, samo napred, široko mu polje; Manara će biti zahvalan i u znak zahvalnosti objaviti još koji tom. Reč je jednostavno o razmeđi između seksualnosti kao autentičnosti i erotskog žanra koji tu autentičnost poništava i pretvara u žanrovsku igru stereotipa.

Dinamika montaze kakvu je kasnije zapostavio - Indijansko leto>

Zanimljivo je razmotriti Manarin odnos prema ženama u drugim njegovim stripovima. Uključiću ovde Kunderinu podelu muškaraca na one koji u svakoj ženi tragaju za uvek istom, idealnom ženom i one kojima je veća strast u konkretnoj ženi prepoznati ono njeno, posebno, samo njoj svojstveno, ili bar do tada neotkriveno u prethodnim ženama. Manara naglašeno pripada prvoj grupi tragača. Otud u njegovim ženskim likovima (onim poželjnim, a gotovo svi su takvi) lako prepoznajemo uvek istu ženu. A sada da uvedem u igru Huga Pratta. Ovde mu je mesto da se pojavi ne zato da bi “u svakoj čorbi bio začin” nego baš zbog izuzetne naklonosti koju Manara pokazuje prema Prattovom stvaralaštvu. Prattov tretman ženskih likova je, međutim, drukčiji. I pored sve svoje crtačke “ležernosti” Pratt uvek kreira drugačiji ženski lik koji je osoben, a ne rezultat upornosti Prattovog traganja za idealom. Pratt i Manara, u ovoj dimenziji doživljaja žene i stvaralaštva, jesu antipodi, suštinske suprotnosti.

Mnogi su stvaraoci tragali za idealnom ženom, to je sasvim legitiman kreativni postupak. Manarino traganje, međutim, nije previše inovativno. Čini se da on ideal pretvara u stereotip. Hajde, pogledajmo Indijanku iz Svilenog čoveka. Manara joj nameće civilizacijski obrazac senzualnosti tipične Francuskinje: napućene usne, duge noge i, kako sam Manara kaže, isturena stražnjica. Umesto da pokuša da plete motivacionu mrežu iz same Indijanke, on je dekorativno interpretira od spolja. Njene čarape su ikonografski bliže savremenoj opremi za ženski aerobik nego indijanskoj nošnji. Manara se priklanja načelu arbitrarnog dizajniranja te je, dakle, i u ovom pogledu suprotan Prattu kao izrazitom predstavniku načela istoriografske preciznosti.

Perverzna lepota Manarinog crteza - Giuseppe Bergman>

Sumnja koju sam izrazio u pogledu Manarine upotrebe stereotipa vrednuje samo jednu stranu njegovog stvaralaštva. U njegovom opusu se očituju dve Manarine sklonosti koje bi u načelu trebalo da se uzajamno isključuju: sklonost inovaciji i sklonost stereotipima. Pored tematskih inovacija, po kojima se može svrstati među vodeće predstavke stripovnog radikalizma s kraja sedamdesetih godina, Manara je pokazao ne samo grafičku nekonvencionalnost nego i inovativnost, posebno u Majmunu i Giuseppe Bergmanu. Takođe, ne može se osporiti da, ne samo u njima nego i u Svilenom čoveku, Manara dokazuje specifičnu sposobnost apstrakcije. Njegovi likovi egzistiraju u jednoj apstraktnoj sredini koja poprima visoko stilizovan karakter. To je sasvim vidljivo u Svilenom čoveku koji je vidno narativniji nego dva pomenuta stripa. Pasaž od 29. do 33. table jeste prva “oaza” u kojoj vestern prelazi u imaginarnost i eksplicitnu stilizaciju. Konji glavnih junaka jedno vreme jednostavno iščezavaju iz niza prizora (u kojima bi po logici vidnog polja morali da se vide) - jer nisu potrebni. Nešto kasnije stilizovana tuča u kafani kulminira na 38. tabli donjom slikom koja predstavlja parodiju “žanr scene”. Ništa manje nije stilizovana ljubavna konverzacija Indijanke i Svilenog u jeku te tuče. Dakle, Svileni čovek je dosta uslovno narativan strip, i uslovno vestern. Većina stvari tu služi da bi se sižejno oblikovala jedna nedorečena ljubavna priča kao varijacija na večitu temu približavanja muškarca i žene.

Čak i kada stvara dosta artificijelne situacije, Manara ume da dočara osećaj dubine tih apstraktnih prizora. U njima voli da uspostavlja neobične prostorne odnose: sićušnost ljudskih figura u ogromnim eksterijerima. Zanimljivost mizanscenskih rešenja potvrđuje istančan osećaj za kompoziciju, kako pojedinačne slike, tako i čitave table. U Manarine crtačke nedostatke spada, pak, povremena nesposobnost dočaravanja različite teksture predmeta, tako da istu interpretaciju dobijaju sasvim oprečne vrste materijala. Posebno mu je manjkav način prikazivanja stenja, upravo obrnuto proporcionalan Moebiusovom maestralnom umeću.

Bliski susret Manare sa Prattom, ko ce koga kljucnuti - Indijansko leto

U razgovoru sa Aleksandrom Žikićem u Lucci 1984. godine (objavljenom u “Vidicima” br. 236–238, 1985, a potom u “Oscaru” br. 1, 1987) Hugo Pratt je Manarin crtački pristup označio kao ilustrativan. Ovo, u Manarinom slučaju, treba shvatiti dosta uslovno jer on (i pored čestog korišćenja fotografija) pokazuje razvijen osećaj za pokret i dosta ga, kada želi, efikasno sprovodi. Ipak, ilustratorski pristup se razlikuje od dinamičko-stripovnog po tome što autor dok stvara sekvencu bira rakurse tako da je umrtvljuje, a ne dinamizuje. Time pojedinačne slike izgledaju izdvojeno iz kontinuuma kretanja. Montaža table kod ilustratorskog pristupa stripu može biti maestralna, ali težište tada biva na grafičkoj, a ne dinamičkoj montaži.

Čini se da Manara nije baš uvek tačno znao kuda da krene sa svojim velikim crtačkim sposobnostima, kako da artikuliše, odnosno do kraja poetološki utemelji svoje stripove. Biti veliki autor ne znači “samo” imati velike potencijale nego i znati razabrati (intuitivno i racionalno) one najvrednije među njima. Tek mogućnost odmerene upotrebe svojih snaga znači umeće da se postigne puna autorska zrelost. Jedan od Manarinih velikih projekata je Indijansko leto, strip po Prattovom scenariju. Saradnja sa Prattom bila je impresivno iskustvo i prilika da Manara preispita upotrebu svojih snaga i u El Gauchu.

Savršenstvo kompozicije - Indijansko leto

Da se vratim se na posle prologa postavljeno pitanje: ko je i šta za domaći kontekst može predstavljati Milo Manara? Za njegove najradikalnija dela iz ranog i srednjeg perioda bili smo uskraćeni, a kada stignu (neka su stigla kasnije) biće izložena opasnosti da “iznevere očekivanja”. Indijansko leto, delo poznije faze Manarinog stvaralaštva, imalo je priliku da bez bitnog zakašnjenja stigne kod nas. A to je, pak, strip koji se priklanja obnovi pripovedanja. Tako, bili smo u situaciji da Manarino delo upoznajemo obrnutim redosledom dva različita i oprečna “duha vremena”.

(“Stripoteka” br. 905, Novi Sad, 17. 11. 1987)


#15: Kosmička melanholija | #17: Antikvar i besmrtnik

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Šeikova robinja
    Kod: KM ZS 303/307
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 21.6.2021. 0:31:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 6
    Broj pogleda: 720
  • Winnipeg
    Kod: TX LIB 108
    Ocjena: 73%
    Vrijeme: 19.6.2021. 0:23:00
    Autor: tex2
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 903
  • Uz rijeku
    Kod: ZG MX 40
    Ocjena: 62%
    Vrijeme: 15.6.2021. 1:33:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 7
    Broj pogleda: 1510
  • Kraljica tame
    Kod: KT VG 84/85
    Ocjena: 79%
    Vrijeme: 12.6.2021. 0:10:00
    Autor: Spock
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 1038
  • Dreamtravel
    Kod: MM SUPB 4c
    Ocjena: 68%
    Vrijeme: 9.6.2021. 7:29:00
    Autor: prozirna senka
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 788

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Ku Klux Klan
    Kod: KT LMS 508/509
    Ocjena: 67%
    Vrijeme: 15.4.2021. 22:08:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 11
    Broj pogleda: 2120
  • Krik vile smrti
    Kod: ZG LU 301/302
    Ocjena: 77%
    Vrijeme: 17.4.2021. 23:18:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 15
    Broj pogleda: 2042
  • Osveta
    Kod: NN LIB 67a, b
    Ocjena: 96%
    Vrijeme: 9.5.2021. 18:55:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 2
    Broj pogleda: 2037
  • Kad grad umire
    Kod: NN LIB 65c/66
    Ocjena: 94%
    Vrijeme: 7.5.2021. 16:48:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 2025
  • Četiri saučesnika
    Kod: KM ZS 154
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 1.4.2021. 22:36:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 5
    Broj pogleda: 1642

Aukcije

Forum