Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #17: Antikvar i besmrtnik

Conan

Antikvar i besmrtnik

Serijalizacija stripa ne retko sadrži jednu posve specifičnu tendenciju vezanu za “potrošnost” svojih junaka. U serijalima glavni junaci prolaze kroz kojekakve nedaće, između ostalog i telesne. Bivaju ranjavani, prebijeni, mučeni, nekad čak dovedeni do granice fizičkog integriteta. Međutim, sve ove nedaće junaci ipak prežive i – već u istoj, a svakako u sledećoj epizodi – zaborave. Ne samo da se rane ili makar ožiljci više ne pominju nego ih i sama tela junaka potpuno “zaboravljaju”. U tom smislu, strip serijalima vlada telesni zaborav. Ovo treba shvatiti pre kao konstataciju nego kao zamerku. Ne zagovaram nekakav realizam u stripu koji bi bio “surova stvarnost”, “oličenje života kakav jeste”. Reč je samo o tome da strip može biti složeniji i manje složen. Isto tako, može biti tipiziraniji ili, pak, više individualizovan. Neki za ovo upotrebljavaju “tehnički izraz”, zahvatanje autentičnosti egzistencije.

Sklonost psihološkom i telesnom zaboravu proističe iz jedne temeljne antropološke osobine većine serijskih junaka. Pošto su, jadničci, podređeni radnji, u njoj figuriraju kao čisti nosioci nje same, prosto nemaju dovoljno vremena za sebe. Kako bi Karel Čapek rekao: “Čovek koji poseduje lične osobine pre svega je nosilac svojih osobina. On, dakle, no može biti čisti nosilac radnje.” (Marsija ili na marginama literature, “Kultura”, Beograd, 1967, str. 192). Mislim, to je u stvari OK da postoje junaci koji se troše i oni koji nikako da se potroše. S obzirom na serijsko ponavljanje i nagomilavanje raznoraznih avantura, ako bi ih junak sve telesno i psihološki zapamćivao, uskoro bi se pretvorio u ruinu. Ne bi više bilo uvek svežeg i čilog junaka spremnog da vas podseti na beskonačnost trajanja i večni život, zamrznut u stereotip doduše.

Ovakvih vesterna nećete naći ni pre ni nakon Alberta Breccie

Ko je šezdesetih godina bio dečak, imao je u priliku čitajući legendarne “Crtane romane” da se po prvi put susretne sa stripovima Alberta Breccie. Setimo se tek nekih: Zaseda u kanjonu, Rio Grande (kasnije je objavljen kao El Bordero), Tragom nasilja, Revolveraš, Ček na sto dolara, Srebrno sedlo, Sin poglavice... Bili su to vesterni čiji je grafizam za detinju percepciju bivao prejak. Breccia je ovim pričama davao poseban intenzitet i time primoravao čitaoca na pojačanu percepciju. Breccini stripovi su morali da se trpe. Njihovo čitanje nije imalo onu lepotu, lagodnost i prohodnost koju su imali, recimo, stripovi Sergia Tarquinija, takođe objavljivani u “Crtanim romanima”. Breccia je mojim zbunjenim čulima otkrivao lepotu bez lagodnosti i prohodnosti.

To “trpljenje pri čitanju” moglo je u prvi mah da odbija. Međutim, pravi efekat dolazio je naknadno, sa zadrškom. Breccini stripovi su najupečatljivije ostajali u sećanju. Tome srodan utisak su mogli da izazovu još samo stripovi o Lariganu Artura Del Castilla, čiji je stil tada bio manje upeglan (i rutiniran) i koji su bili nešto krupnije kadrirani nego u Castillovim potonjim serijalima Ringo i Kobra. Pri ponovnim susretima, onim u razmacima od po nekoliko godina koji su davali priliku za čitalačko zrenje (šezdesete godine su bile “idealno vreme” oskudice u broju strip izdanja koja je navodila sirotu publiku na dragoceni ritual ponovnog iščitavanja), Breccia je uvek dobijao na privlačnosti.

Sin poglavice

Zadržaću se, na trenutak, na poređenju istih junaka koje su radili različiti crtači. Roja Renka i Kanzas Kida radili su mnogi, pa i Sergio Tarquinio i Alberto Breccia. Međutim, razlike u interpretaciji su znatne. Kod Tarquinija je bilo sve perfekcionistički urađeno, lepo, skoro blistavo. Kod Breccie je, pak, sve bilo nesavršeno: izboranije, izgužvanije, neobrijanije... Pokreti u Breccinom crtežu pravo su magnovenje. Kad Kanzas Kid udari čoveka u Tarquinijevom stripu, to je situacija u kojoj Naš junak (sa kojim se identifikujemo, ko jebe protivnika) udara efektno, precizno – za čitaoca nema mučnine. Kada taj isti Kanzas Kid udari čoveka u Breccinom stripu, čitav kadar kao da se rasprskava. Ali, to nije ni efektno ni elegantno, već bolno. Nasilje i gotovo unezverenost ogledaju se podjednako na licu onog koji pobeđuje i onog koji gubi, onog koji udara i onog koji je pokošen udarcem. Nikakav prateći scenaristički komentar ne može da ublaži težinu te scene, ma koliko uzdizao glavnog junaka, ili ga pravdao zbog počinjenog nasilja. Bez obzira na scenarističke predloške, ova dva Kanzas Kida nisu bili junaci iz identičnih svetova.

Breccina lica su kao ispucana kora. Oči njegovih ne junaka, već ličnosti, su oči umora i tuge. Ova lica su među prvima u vestern stripu počinjala da uče da nije sve, ni u stripu, ni u životu (pazi, gle) tako glatko i optimistično. Te oči uokvirene podočnjacima učile su da postoji i nešto posle, tačnije mimo suverenog aktivizma strip junaka. To beše jedno od prvih, posrednih ali ubedljivih, iskustava o umoru i starenju. U ovome se čak i scenaristički isticao Revolveraš koji sadrži preokretanje mita o najbržem revolverašu u metafiziku bezizglednosti.

Alberto Breccia 1919-1993

Alberto Breccia je Argentinac. Rođen je 1919. u Montevideu (Urugvaj), ali su mu roditelji bili Argentinci koji su se vratili sa trogodišnjim Albertom u Buenos Aires. Stripove je počeo da crta još krajem tridesetih godina dvadesetog veka, u svojoj osamnaestoj godini. Isprva je radio komične stripove i dugo je dobijao nagrade upravo za tu vrstu stripa, iako ih je sve više napuštao kao preokupaciju. Zahvaljujući preporuci Huga Pratta, od 1959. godine počeo je da sarađuje sa engleskim izdavačima. Sledeće godine prvi put je posetio Evropu. Vraća se u Argentinu 1962, gde sa Čileancem Hectorom Germanom Oesterheldom, sa kojim je i ranije sarađivao, kreira Morta Cindera.

Oesterheld je u to vreme već bio poznati južnoamerički scenarista i izdavač. Pisao je scenarija ne samo za brojne Breccine stripove nego i za Ernija Pajka (stvarni novinar Ernie Payle bio je model) koga je crtao Hugo Pratt i Randala koga je crtao Arturo Del Castillo. 1957. Oesterheld je kreirao strip El Eternauta koji je isprva radio Francisco Solano Lopez, a potom ga je preuzeo Breccia (točnije, Oesterheld je 1969. sa Brecciom za časopis Gente krenuo raditi novu verziju Eternaute, koju su obojica iskoristili za eksperimentiranje (Oesterheld je promijenio neke dijelove iz originalne verzije, a Breccia je jako eksperimentirao grafičkim izrazom), no zbog protesta čitatelja, taj je projekt ugašen. 5 godina poslije, Solano Lopez i Oesterheld rade drugi dio Eternaute. op.ur.). To je serijal sa dvojicom glavnih protagonista: vanzemaljcem koji posećuje pisca scenarija za stripove i zajedno sa njim meditira o životu. Po ovom stripu su Hugo Gil i Mario Bertolini 1968. uradili animirani film.

Eternaut

Mort Cinder stvaran je od 1962. do 1964. godine. Objavljeno je ukupno 207 tabli. S razlogom se smatra Breccinom i Oesterheldovom najznačajnijom kreacijom. Izgleda da Breccia ni pre ni posle Morta Cindera nije postigao toliku zgusnutost i doslednost sopstvenog izraza. Sam Oesterheld isticao je da najveći deo atmosfere ovom stripu daje Breccia, i da teško da je sreo još nekog crtača koji u toj meri pridaje vrednost i inkarnira maštu scenariste.

Neki atmosferu Breccinog crteža smatraju vrlo srodnom atmosferi stripova Dina Battaglie (Battaglia) koji je često radio u žanru horora. Breccia se čak okušavao u ovom žanru, ali tu nije dostigao svoj najveći uspeh. Sklonost brzopoteznom zaključivanju da je Breccin crtež najprimereniji žanru “strave i užasa” proističe iz Breccinog naglašenog grafizma u kome odnos crnih i belih površina ide u korist crnih. Svetom Breccinog crteža dominiraju izboranost ljudi i predmeta, senke i uopšte tama. Međutim, tu je reč o sličnom nesporazumu usled koga bi neko bio sklon da filmove nemačkog ekspresionizma proglasi za filmove za zastrašivanje, i to bez ostatka. Bližim saživljavanjem sa Breccinim crtežom dolazi do iščezavanja atmosfere straha. Njegov crtež je samo na izgled horor, a u stvari izaziva upravo suprotna osećanja: taktilnost, posredno poverenje, čak toplinu.

I meditacija i akcija jesu trpno stanje, pogotovo ako je sekira uperena u vas

U prologu Morta Cindera (6 tabli) prvo što susrećemo je dobroćudno lice Ezre Winstona, antikvara. On je simpatični starac koji se tek na izgled saživeo sa svojom starošću. Naprotiv, on je maštovit i granice njegove mašte prevazilaze okvire njegovog, inače ogromnog, arheološkog i filološkog znanja. Simpatični starčić koji ume da bude detinjast, čak brzoplet u svojim strastima. Mort Cinder je strip koji govori o prijateljstvu. Ovo između Ezre Vinstona i Morta Cindera je prijateljstvo različitosti, prijateljstvo dvojice ljudi koji su sa različitih strana upoznali svu relativnost mladosti i starosti. Uopšte, relativnost mnogih polarnosti: straha i hrabrosti, dugo sticanog znanja i neznanja, života i smrti... Prvi susret je značio intuitivno poverenje. Bio je pun upravo onoga čega, po definiciji, u hororu ne bi trebalo biti – poverenja i prisnosti.

Mort je starog Ezru poveo u svet avanture. Taj svet je Ezra verovatno čitavog života priželjkivao, ali nije mogao da na iskusi. Jedina njegova (imaginarna) avantura bila je upoznavanje minulih svetova kroz antikvarne predmete. Svi drugi oblici avanture behu daleko od njegove mirne antikvarnice. Trebalo mu je ono što je potrebno svakom čoveku – za svakog na različit, samo njemu primeren način – da se osećaj unutrašnje, psihološke avanture spoji sa avanturom kao događajem. Jer događaj bez doživljaja je prazan i tuđ, kao što je doživljaj bez događaja puko maštanje. To je moglo da se ostvari samo u susretu Ezrine mašte sa svetom koji bi bio dorastao toj mašti i Ezrinom velikom teorijskom iskustvu. Bio je to upravo susret a Mortom Cinderom.

Mort je prijatelj koji ne dolazi iz sadašnjosti niti iz nekog konkretnog trenutka prošlosti. Dolazi iz večnog susretanja sadašnjosti sa prošlošću. On je prijatelj za sva vremena. Ezrino i Mortovo prijateljstvo ima dimenziju univerzalnog odnosa. Prijateljstvo je bez obzira na okolnosti.

Gde smo ono stali na času, istorija je krvavo magnovenjes

U Mortu Cinderu nema paseizma, nostalgične želje da se pobegne od sadašnjosti u ulepšanu, ideologiziranu predstavu o prošlosti. Način na koji Mort, i ponekad Ezra sa njim, putuje u prošlost jeste parabola o prožetosti sadašnjosti sa prošlošću, tačnije sa prošlostima. Upravo u susretu sa prošlim, sadašnji život dobija svoje novo značenje. Istorijska relativnost ga ne poništava već mu daje pravu meru i univerzalnu antropološku zasnovanost. Našavši se u zatvoru Blue Dou ili kao rob na gradnji Vavilonske kule. Mort se ponaša po meri sopstvene ličnosti. Mort nije gospodar prošlosti već njen učesnik. On istoriju doživljava, trpi. Ona ostavlja tragove u njemu i na njemu. Njegova prsa sadrže sve ožiljke koje je ikada zadobio. Mort ne podleže pravilu igre telesnog i psihološkog zaborava junaka stripa.

Konvencionalni junaci strip serija jesu smrtnici. Međutim, zahvaljujući telesnom i psihološkom zaboravu, oni postaju na neki način besmrtni. Sve što im se dogodilo, sve što su iskusili, tako ih je malo dodirnulo i, eventualno, promenilo. Avantura je za njih bila više serija događaja nego doživljaj. U tom smislu, oni su nedodirljivi, nisu pretrpeli život kroz koji prolaze. Na njima on ne ostavlja trag. Mort je, za razliku od njih, besmrtnik. Međutim, njegova besmrtnost je specifična. U stanju je da umre ali ima mogućnost ponovnog oživljavanja. Ne umire da bi zaboravio. Kada oživljava, to čini sa sećanjem svih svojih života. Ne samo da je u stanju istinski da pati, u stanju je da pamti. U tom smislu Mortova vrsta besmrtnosti je više ljudska od nedodirljivosti zaboravnih serijskih junaka. Njegova besmrtnost izloženija je životu nego što je to konvencionalni smrtnik, nesklon sećanju.

Šta nam lica govore kada ih ne vidimo - Mort Cinder

U Breccinom kondenzovanom izrazu gubi se granica između pejzaža (eksterijera), scenografije (interijera), kostimografije, figura i portreta. Stanje pejzaža se meša sa psihološkim stanjem figure u pejzažu. Olujne noći su košmari Breccinih likova. Ovaj efekat sjedinjavanja Breccia postiže izvanrednom spregom ravnopravno zastupljenog korišćenja četkice i pera. Razblaženi tuš daje dodatnu patinu. Konvencionalno, naknadno bojenje ne pogoduje Breccinom crtežu. Naprotiv, ono prigušuje odnos crnih i belih površina. Ko je video naknadno štanparsko bojenje njegovih crno-belih stripova, zna o čemu govorim.

Kada govorim o Mortu Cinderu treba voditi računa da je stvaran u kratkom trogodišnjem periodu. Time nije upao u iskušenje preduge serijalizacije koja bi svakako smanjila njegov intenzitet. Štaviše, daje nam razloga da ga posmatramo kao jedinstveno delo, a ne toliko kao seriju. Svaka od ostvarenih epizoda predstavljala je obogaćivanje osnovnog motiva, a ne njegovo devalviranje. Međutim, ono najvažnije je činjenica da je Mort Cinder nastao mnogo pre francuske nove škole stripa s kraja sedamdesetih, kao i pre andergraund stripa šezdesetih godina. Očigledno je da se nešto zaista značajno dešavalo u povratnoj sprezi migracija strip crtača: Evropa–Južna Amerika–Evropa. Hugo Pratt, Alberto Breccia, Sergio Tarquinio... tek neka su imena izrasla kroz te migracije.

(“Stripoteka” br. 867, Novi Sad, 4. 2. 1986)


#16: Između senzualnosti i stereotipa | #18: Paradoksalni klasik - I - Govor senki

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Veliki Džeronimo
    Kod: TX ZS 862/863
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 16.10.2021. 0:28:00
    Autor: tex2
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 658
  • Novi Kanton
    Kod: KT VG 39/40/41
    Ocjena: 68%
    Vrijeme: 14.10.2021. 1:02:00
    Autor: Spock
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 1047
  • Povratak u kuću strave
    Kod: ZG LUSP 41
    Ocjena: 36%
    Vrijeme: 12.10.2021. 1:13:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 9
    Broj pogleda: 1575
  • Gusari
    Kod: VB LU 3
    Ocjena: 70%
    Vrijeme: 10.10.2021. 16:31:00
    Autor: Ivan Liverpool
    Broj komentara: 7
    Broj pogleda: 1086
  • Soldier X
    Kod: CAB MRV 1
    Ocjena: 68%
    Vrijeme: 8.10.2021. 16:27:00
    Autor: Paka01
    Broj komentara: 0
    Broj pogleda: 803

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Zombiji u Darkwoodu
    Kod: ZG VCZS 28
    Ocjena: 85%
    Vrijeme: 8.8.2021. 9:30:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 12
    Broj pogleda: 2520
  • Bez budućnosti
    Kod: NN LIBSP 19
    Ocjena: 74%
    Vrijeme: 20.8.2021. 7:19:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 0
    Broj pogleda: 2035
  • Otmica Ikara La Plumea
    Kod: ZG KOZA 11
    Ocjena: 49%
    Vrijeme: 26.8.2021. 0:37:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 12
    Broj pogleda: 1755
  • Witiko!
    Kod: ZG KOZA 10
    Ocjena: 62%
    Vrijeme: 6.9.2021. 0:29:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 11
    Broj pogleda: 1638
  • Kineska četvrt
    Kod: TX LIB 8
    Ocjena: 87%
    Vrijeme: 18.8.2021. 7:22:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 9
    Broj pogleda: 1615

Aukcije

Forum