Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #18: Paradoksalni klasik - I - Govor senki

Nathan Never

I – Govor senki

Kada god procenjujemo važnost nekog autora, nameće se nužnost zavirivanja u istorijski trenutak u kome je stvarao svoje delo. Samo na taj način možemo utvrditi začetak neke inovacije i zatim pratiti njeno sinhronijsko i dijahronijsko širenje u mediju. Sinhronijsko širenje označava koliki broj autora u izabranom trenutku posmatranja prihvata uticaj date inovacije, a dijahronijsko širenje označava procese usvajanja i transformacije te inovacije kroz vreme, kroz različite periode i pravce u istoriji stripa. Dijahronijsko ispitivanje brine i o tome da poveže trenutak nastajanja inovacije sa sadašnjim trenutkom. Stoga, “čačkati po klasicima” znači, pored svega ostalog, ispitivati kako je klasičnost izgledala kada nije bila klasičnost već novitet i gde su tragovi tog noviteta u savremenom stripu.

Miltona Caniffa sve kompetentne istorije i enciklopedije stripa smatraju za jednog od najuticajnijih autora, a neke od njih čak za najuticajnijeg autora stripa svih vremena. Ovako laskavu ocenu svakako treba obrazložiti; šta je to čime je Caniff uticao na druge i na koga je sve uticao? Da li je veliki uzor Caniff i sam imao preteče i uzore?

Igra senki i pripovedanje - Noel Sickles

Milton Arthur Paul Caniff rođen je 1907. godine u Hillsborou u državi Ohio. Vrlo rano počeo je da se bavi komercijalnim ilustratorskim poslovima. Zarađivao je neko vreme crtajući ilustracije i karikature za studentski list. Od tog honorara, kada je imao dvadeset jednu godinu, mogao je sebi priuštiti letovanje u Evropi. 1932. godine Caniff odlazi u New York da radi za Associated Press da bi 1933. počeo da crta strip Dickie Dare. Poznanstvo sa Noelom Sicklesom, školskim drugom i potom kolegom u zajedničkom crtačkom studiju sredinom tridesetih godina, ima izuzetan značaj u formiranju Caniffovog crtačkog pristupa. Sickles predstavlja osobitu i sve do najnovijeg vremena nedovoljno istraženu individualnost u istoriji stripa. Stoga ću se kraće zadržati na njegovom inovatorskom radu.

Sickles je krajem 1933. godine preuzeo rad na stripu Scorchy Smith koga je, počev od marta 1930, kreirao John Terry. S obzirom na Sicklesovu naglašenu crtačku individualnost i sklonost eksperimentisanju, Scorchy Smith je vrlo brzo počeo da menja svoj grafički izgled. Sicklesu, međutim, agencija nije dozvoljavala da se odmah upusti u radikalnije zahvate u odnosu na dotadašnji crtački rukopis Johna Terryja, koji je obolevši od tuberkuloze morao da napusti rad na Scorchy Smithu. Sicklesu, štaviše, nije bilo dozvoljeno da se potpisuje na Scorchyju sve do Terryjeve smrti 1934. godine. Međutim, nakon toga Sicklesovi zahvati postaju smeliji, da bi se uskoro uobličili u potpuno osoben stil kojim će kreirati Scorchy Smitha sve do pred kraj 1936. godine, kada napušta ovaj medij i potpuno se posvećuje ilustratorskoj delatnosti. Neprocenjiv gubitak za sekvencijalnu umetnost. Scorchy Smitha isprva preuzima Howell Dodd, da bi ga od 1939. godine crtao mladi, talentovani dvadeset jednogodišnjak Frank Robbins. Robbins 1944. godine posvetio vlastitoj kreaciji – Džoniju Hazardu.

Sicklesova sposobnost da juri vozilom vizuelne naracije

Sicklesov trogodišnji rad na Scorchy Smithu doneo je mnoge novine. Sickles je bio obuzet postizanjem ubrzavanja postupka naracije. Nije želeo samo da ostvari vremenski i prostorni kontinuitet u stripu nego i da ga izrazito dinamički reši: “Akcija je najvažnija; učiniti da se stvari kreću.” Po Sicklesu, izražavanje brzih akcija znači postizanje efekata koje tekst po svojoj prirodi ne može da izrazi. Što je još važnije, Sickles je prvi autor koji je u strip uveo sistematsko i naglašeno korišćenje chiaroscuro (kjaroskuro) efekta. Reč je o upotrebi kontrasta između svetlosti i senke. Sinkles je u Scorchy Smithu uspeo suštinski da poveže grafičku igru svetlosti i tame sa samim ritmom pripovedanja, revolucionišući time problem kinetike u stripu. A sve to je bilo praćeno ležernošću, relaksiranošću Sicklesovog crtačkog stila. Caniff je dobro upamtio njegovu (stilski programsku) šalu: “Ne želim da crtam ikoga kome su pantalone ispeglane.”

Oktobra 1934. godine, dakle, u vreme kada Sickles već intenzivno razvija svoj crtački pristup, Milton Caniff započinje prvi od dva stripa koji će ga proslaviti, Terryja i pirate. U ranim danima svog postojanja Terry nije obećavao više od zanatski kvalitetnog, ali uobičajenog rada. Kreativno druženje sa Sicklesom u njihovom zajedničkom crtačkom studiju pokrenulo je, međutim, Caniffa da se menja. Iako su radili različite stripove, sarađivali su ne samo vodeći strasne zanatske razgovore nego i tako što su povremeno jedan drugom priskakali u pomoć da završe stripove u naznačenim rokovima, koji su morali biti strogo poštovani. Sicklesov inovatorski duh izgleda da je poslužio kao inicijacija za novi pristup Caniffu, čije je opredeljenje za strip, sa druge strane, bilo dugoročno.

Ko kaže da se Sicklesovi stripovi ne kreću, taj je slep

Proces transformacije Terryja i pirata postao je očigledan šest meseci po pokretanju serijala. Od pojednostavljenog avanturističkog stripa za omladinu, rađenog pretežno u karikaturalnom maniru, Terry evoluira u strip za odrasle. Već u proleće 1935. vidan je sasvim konkretan smer te promene. Caniff počinje da unosi elemente melodrame, da bi onda sve češće stvarao takve zaplete. Od pojave Normandy Drake atraktivne žene postaju lajt motiv u Caniffovom spektru karaktera. Pod uticajem Sicklesa, Caniff sve više naglašava crno-bele odnose. Korišćenje izrazitih senki, čak potpuno crnih silueta navodi ga, tako je sam verovao, da krene da napušta karikaturalnu stilizaciju u korist realističke figuracije. Uskoro autentičnost prizora postaje sinonim za Caniffa. Kolekcionarski prikuplja svaki detalj koji je tih godina mogao naći da pripada orijentu, pokušavajući da obezbedi autentičnost pripovedanja o Aziji, kontinentu koji će posetiti tek tridesetak godina kasnije. Očigledno, Caniff tokom rada na Terryju i piratima nije samo prihvatio i razvijao novi crtački stil nego se razvijao i kao pripovedač, dok mu likovi postaju primetno individualniji. Svaki njegov karakter ima razvojnu liniju, menjajući se ne proizvoljno nego usled pritiska događaja. Caniff sistematski prati sudbine svojih karaktera, povremeno ih udaljivši od fokusa pripovedanja, da bi ih zatim vratio u samu žižu.

I pored toga što je Caniff prihvatio Sicklesov crtački stil, razlika između njih bila je odmah primetna. Sicklesa je interesovala čisto vizuelna naracija, hedonizam sekvencijalnog pulsiranja u svetu koji se doživljava očima, a ne toliko sam scenario i razvijanje karaktera. Otud je Caniffova primena Sicklesove inovacije rezultirala snažnijom motivacionom strukturom ukupnog pripovedanja. No, ako Sicklesa i Caniffa uporedim s ostalim tadašnjim i dotadašnjim autorima, njihov iskorak čini se jednovremenim, gotovo jedinstvenim događajem: supernovom u svemiru dinamičke naracije.

Prica o noći pomocu noći - Caniffova snaga i u mirnoći

Po Couperieu i Hornu, za razliku od akademske linije Fostera i Rejmonda koji su pokušavali, sa više ili manje uspeha, da unose kanone tradicionalne umetnosti u strip, Sickles i Caniff promovisali su stil koji je bio više osoben za sam strip (Pierre Couperie and Maurice C. Horn, A History of the Comic Strip, New York 1968). Citiraću i jednog domaćeg autora: “Gouldov uticaj na sveukupni razvoj stripovskog pripovedanja možda još jedino premašuje uticaj Miltona Caniffa koji je u strip uveo veoma važan efekat svetlo-tamnog. Jer strip prizori i Calkinsa i Fostera i Goulda još uvek su, po uzoru na humorističko karikaturalni strip, bili čista, dobro osvetljena mesta bez upućivanja na izvor svetlosti, bez senke, bez atmosfere. Sve će to doći tek sredinom tridesetih sa Noelom Sicklesom i Miltonom Caniffom” (Gojko Škarić, Avanture avanturističkog stripa, “YU strip magazin” br. 75–78, 1985–1986).

Sickles je svojom metodom revolucionisao novinski strip. Tu metodu je, međutim, proslavio Caniff dugogodišnjom praksom i daljim razvijanjem. Ogroman broj crtača od tada, s različitim uspehom, sledi putokaz dvojice majstora.

S obzirom da na početku kreiranja Terryja i pirata nije sklopio povoljan ugovor s agencijom za distribuciju, Caniff je odlučio da kreira novi strip u odnosu na koga bi imao potpunija autorska prava. Otud on 29. decembra 1946. godine crta poslednju tablu Terryja. Nesaglediva šteta. Nesaglediva kažem, i pored sveg znanja da će kreirati novi, gotovo isto toliko veliki strip - Stiva Kenjona. Majstorski vizuelno režirana, tabla sadrži oproštaj i zagrljaj koji Caniff, čiji mi se, nije namenio samo svojim likovima nego i čitaocima. Rad na Terryju i piratima preuzeo je George Wunder. Njegova interpretacija ovog stripa (radio ga je sve do sedamdesetih godina prošlog veka) nije zaslužila pohvale. Štaviše, rekao bih da Wunderov rad predstavlja degradaciju većine aspekata Caniffove izražajnosti.

Šta je Caniff naučio o senci od svog prijatelja Sicklesa

Prihvaćenost Caniffovog rada od čitalaca već tridesetih godina bila je ogromna. Stoga su svi bili svesni da je početak rada na Stivu Kenjonu (hajde, dobro, u originalu se piše Steve Canyon) samo novo okušavanje velikog majstora. Preko stotinu listova potpisalo je ugovor za objavljivanje Kenjona još pre nego što je Caniff nacrtao ijednu tablu ili kaiš. Polaskan ovakvom prihvaćenošću i od publike i od izdavača, Caniff je odlučio da im se oduži stvorivši bravurozan prolog stripa. Uvodni pripovedački suspens postigao je time što glavni lik nije prikazao neposredno nego posredstvom govora drugih likova i, nešto potom, posredstvom njegove fotografije. Posle nekoliko dnevnih kaiševa, tokom januara 1947. godine, tek na prvoj nedeljnoj tabli dolazi do postepenog pojavljivanja samog Stiva Kenjona. Prvo posredstvom hvatanja manjih fragmenata njegove odeće “okom kamere”, da bi se tek pošto je ušao u svoju kancelariju neposredno suočili s njegovim likom.

Stiv Kenjon je izazvao ništa manju egzaltaciju čitalačke publike od Terryja i pirata. Neko vreme Kenjon je objavljivan u 660 listova, što je, u domenu avanturističkog realističkog stripa, premašio samo Caniffov propagandno “primenjeni” strip Male Call (sa svojom junakinjom gospođicom Lace), kreiran na poziv američke armije - pojavio se u oko 3.000 listova tokom rata. Razlozima za prihvaćenost (maestralni crtež...) od strane američke publike Caniff je pridodao još jedan žestoki identifikacijski element – naglašeni patriotizam. Pitanjima vezanim za Caniffov patriotizam vratiću se kasnije. Reći ću ovde samo i to da je Caniff tokom pedesetih i šezdesetih godina bio jedan od najuvaženijih autora sindikatskog stripa, a upravo ta vrsta produkcije je u to vreme još bila dominantni stripski oblik. Toliko dominantan da su neki teoretičari naivno poverovali da se baš u njemu krije sama suština ovog medija. Caniff je tokom svoje karijere dobio ogroman broj nagrada, priznanja i odlikovanja, što zbog unutrašnje snage koja je izbijala iz njegovih stripova, što zbog toga što je njegovo stvaralaštvo sve više uranjalo u svakodnevicu i vrednosti američkog načina života.

Kako Caniff priča priču u Terryju i piratima

Što se domaće recepcije Caniffovog dela tiče, ona realno počinje od sedamdesetih godina. Stiva Kenjona prvi je objavio “Strip art”, još u prvoj seriji koja je izlazila na velikom formatu. Već u prvom broju, 3. 11. 1971. godine, najavljena je premijera stripa “najpopularnijeg živog crtača u svetu... koji je do sada dobio najveći broj nagrada i priznanja”. Sistematska evidencija o izvornom datumu objavljivanja i agencijskom znaku je, međutim, uporno brisana! Naknadno objašnjenje krilo se u odgovorima na pisma čitalaca – reč je bila o epizodi iz 1969. godine.

Prvi susret naše publike sa ovim Caniffovim stripom je prošao nekako mlitavo. Izašla je samo jedna epizoda koja je u “Strip artu” okončana već 1971. godine. Reakcije čitalaca bile su pretežno negativne, neki su čak izražavali zadovoljstvo kada je prestalo objavljivanje. No, treba napomenuti, reč je o kasnoj Caniffovoj fazi iz 1969. godine u kojoj više nije mogao lako da se prepozna veliki majstor i inovator iz perioda od tridesetih do pedesetih godina.

“Stripoteka” je objavljivanje Stiva Kenjona započela znatno kasnije (u 439. broju iz 1977. godine) i, po običaju, na sistematičniji način. Stiv Kenjon je postao jedan od “Stripotekinih” serijala koji se hronološki objavljuju s namerom da se, protokom vremena (ako nema ekonomskih kriza, ratova i sličnih klimatskih nepogoda), u potpunosti prikažu. Takvim objavljivanjem obuhvaćene su bile četiri godine (1947–1950). Nakon 1985. godine nastupila je, međutim, jedna od dužih pauza u gostovanju ovog stripa na stranicama “Stripoteke”. A zatim su pauze progutale princip (i mogućnost) kompletnog objavljivanja. Do remek-dela Terry i pirati nikada nismo ni stigli. I onda se češkamo po glavi i mudro pitamo, a šta je tu baš tako važno, e?

Pogledajte ovu prelepu i suludu kompoziciju iz Terryja

Postoji specifičan tehnički problem vezan za svaki pokušaj celovitog hronološkog objavljivanja Stiva Kenjona. Dnevna i nedeljna verzija nisu rađene odvojeno! Priče ne teku nezavisno jedna od druge, niti, pak, nedeljna tabla služi za sažimanje i rekapitulaciju dnevnog pripovedanja. U Caniffovom slučaju nedeljna tabla predstavlja integralan deo naracije, te se stoga ne može objavljivati izdvojeno od dnevnih kaiševa. Otud nijedan uobičajen format nije do kraja pogodan za objavljivanje Stiva Kenjona. To posebno važi za formate koji se kreću oko formata A-4. “Stripoteka” se opredeljivala za sravnjivanje formata dnevnih kaiševa i nedeljnih tabli, što je nužno dovelo do dekompozicije nedeljnih tabli, pa i direktnog narušavanja kompozicije pojedinih kvadrata. No, u svakom slučaju, to je manje zlo od francuskih albuma u izdanju kuće Glenat u kojima su potpuno izostavljene nedeljne table i time vitalno oštećena globalna narativna struktura! Da bi ovoj nevolji nekako doskočio, italijanski izdavač Comic Art pokrenuo je izdanje Horizonts Unlimited velikog formata 31,5 x 43,5 cm. U tom izdanju na jednoj se strani reprodukuje nedeljna tabla, a na njoj naspramnoj po šest dnevnih kaiševa, koji pri tako velikom formatu nisu presitno odštampani.

Ako se osvrnem na napise o Caniffu u nas, vidljivo je da ih je bilo u potpunoj nesrazmeri sa njegovom značajnošću. Tekstove u celini posvećene Caniffu pisali su Ervin Rustemagić 1973. godine u “Strip artu” i Svetozar Tomić u “Spunku” 1980. Tome treba dodati još pet-šest prevoda među kojima je svakako najznačajniji esej Umberta Eca Čitanje Stiva Kenjona iz njegove još značajnije, istoričarima umetnosti i kulturolozima znane, knjige Apokaliptičari i integrisani (1965). Ecov esej kod nas je objavljivan u dva navrata: u “Životu umjetnosti” 1970. godine (br. 11–12) i u “Pegazu” 1975. (br. 4–5).

(Tekst ovog najdužeg eseja u knjizi se, ovde na sajtu, zbog onih istih razloga kao i u “Stripoteci”, dakle zbog vlastite dužine i strukturalne razbijenosti na tri potceline, objavljuje u tri nastavka. Pa, možete doći na digitalni kiosk i sledeće nedelje. Nastaviće se...)

(“Stripoteka” br. 896, Novi Sad, 7. 7. 1987)


#17: Antikvar i besmrtnik | #19: Paradoksalni klasik - II - Integralni pripovedač

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

  • ZS-90
    Vrijeme: 27.09.2021 20:09:44
    Prodavač: marac777
    Cijena: 345 kn
    Broj ponuda: 50
    Broj pogleda: 405
  • LMS-521
    Vrijeme: 27.09.2021 19:48:20
    Prodavač: marac777
    Cijena: 32 kn
    Broj ponuda: 4
    Broj pogleda: 233
  • Zagor na Danskom br. 2 ( 5 +)
    Vrijeme: 27.09.2021 20:30:06
    Prodavač: senad7
    Cijena: 150 kn
    Broj ponuda: 1
    Broj pogleda: 206
  • SSB-19
    Vrijeme: 27.09.2021 21:00:56
    Prodavač: marac777
    Cijena: 159 kn
    Broj ponuda: 13
    Broj pogleda: 198
  • LMS-636
    Vrijeme: 27.09.2021 20:03:26
    Prodavač: marac777
    Cijena: 50 kn
    Broj ponuda: 9
    Broj pogleda: 137

Forum