Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #23: Blago Samarkanda

Blago Samarkanda

Dok je tokom 1984. i 1985. godine epizoda Corta Maltesea pod nazivom Blago Samarkanda (adekvatni prevod: Zlatna kuća Samarkanda) izlazila u italijanskoj reviji Corto Maltese, pratili su je tekstualni prilozi koji su istorijski situirali burne događaje u ovom stripu. Reč je o tekstovima Putevima Corta Maltesea Gianija Guadalupija i Enver Bey Juana Antonia de Blasa. Ova medijska praksa za krajnju pohvalu bila je deo opšte koncepcije ove revije i pokazala jedan od načina kako se može kulturološki osmišljavati žanr istorijske fikcije u stripu.

Igra senki i igra umnožavanja, uostalom Corto ima dvojnika

Geografske koordinate kretanja Corta Maltesea u epizodi Zlatna kuća Samarkanda izrazito su složene ukoliko pokušamo da ga pratimo iz grada u grad, sa teritorije na teritoriju. Biće znatno lakše ako njegovo putovanje nazovem kretanjem kroz krhotine nekadašnjeg Osmanskog carstva. Krenuvši od Grčke, sa ostrva Rodosa, prolazeći kroz Anadoliju – poslednji turski bastion, zatim Azerbejdžan i Turkmenistan, Corto stremi ka gradu Samarkandu. Godina je 1921. a Corto je trideset jednogodišnjak. Turska istorija prolazi kroz izrazito konfliktan period. U prvom svetskom ratu Turska je bila saveznik centralnih sila. Izgubivši rat, dovedena u podređen položaj pred Antantom.

Nastupa komadanje Turske od strane velikih sila. Istovremeno, pobunjeni su mnogi narodi koji su u celini ili delimično bili pod vlašću Turske. Pre svega Jermeni i Kurdi. Sama Turska je u previranju. Za vlast se bore raznorodne struje: sultan koji je praktično izgubio nekadašnju moć, zastupnici najfanatičnijeg muslimanstva, svetovnjak i progresista Mustafa Kemal. Ishod u istorijskom kolopletu velikih sila, Turske i potlačenih manjina - turska renesansa, označiće istovremeno krvoproliće i genocid za dve najveće od manjina. Nada potlačenih naroda u oslobađanje pokazala se samo kao puko sredstvo u (kao što često biva) nedorečenim igrama velikih sila. Političku istoriju između dva svetska rata moj profesor, od koga sam ponešto naučio, poznati istoričar Andrej Mitrović s razlogom je nazvao vremenom netrpeljivih (vidi knjigu Vreme netrpeljivih - politička istorija velikih država Evrope 1919-1939, 1974. i 1998). Rat u kome se zatiče Corto Maltese pokazuje se kao istovremeno građanski, verski, etnički, socijalni, dakle politički mnogoznačan.

Urnebesni ritam Prattove integralne naracije - Corto i derviski

Posebna draž stripovnog pripovedanja Huga Pratta je što se ne svodi na premise oficijelne istorije. U njemu se spaja mnogoliko bogatstvo imaginarnih i stvarnih karaktera s političkim komešanjima i istorijskim lomovima sveta u kome žive. Pratt se uvek trudi da dodirne ono nepoznato i različito od naših konvencionalnih upućenosti u istoriju. Čak i za bolje znalce, on otkriva nepoznate lokalitete. Treba više, dovoljno puta putovati kroz te udaljene krhotine nekadašnjeg Osmanskog carstva, a to sam za razliku od mog druga iz detinjstva Karla Maya imao priliku, da bi se osetila sva njihova zamršenost. Fizičko i mentalno kretanje kroz ove krajeve objasnilo mi je pravo značenje izraza - opojnost putovanja. Za ovo vam nije neophodan hašiš.

Pratt stalno održava neverovatnu ravnotežu između čiste fikcije i istorijskih događaja. Opredeljujući se za sintezu ovoga dvoga, on očigledno smatra da je istorija konkurentna mašti, da mora da postoji još nešto, pored snova i sanjarenja. Otud Prattov Corto Maltese ne može biti istorijski strip u klasičnom smislu. On je rezultat potpuno redefinisanog odnosa između autorske tvorevine i istorijskih događaja. Reč je o pokušaju slobodne stripovne interpretacije istorije u kojoj su istorijske činjenice – bez obzira što su poštovane sa preciznim odnosom prema detalju – kontekstualizovane u fikcionu strukturu. One ne služe istorijskoj istini koju znaju, nisu nimalo sluga angažmana. Osamostaljuju se kao jedan od mogućih i pri tom ličnih načina senzibilisanja momenata istorijskog iskustva. Ako takav pokušaj uspe, onda predstavlja novu, samobitnu tvorevinu kulture koja se znatno razlikuje od istoriografije (o ovome sam pisao u tekstu Traganje za još nedosegnutim, “YU strip magazin” br. 73, 1985).

Istorija ima moć da vas proguta i ako joj kažete ne pristajem

Dakle, ne zaboravimo, nisu Corto i Raspućin upleteni u događaje vezane za Tursku u prvim danima posle Prvog svetskog rata nego su ti istorijski događaji upleteni u pustolovinu Corta Maltezea. Oni služe da bi Pratt ispričao sopstvenu priču. U tom smislu Staljin nema nikakvu prednost nad Venexianom Stevenson, bar ne u ovom stripu. Oboje su - likovi u priči. Inače, Staljina Corto zna još od 1907. godine kada su se upoznali u jednom hotelu u Ankoni. 1921. godine Staljin je komesar za nacionalne manjine. Tada mu se Corto telefonski obraća jer mu treba intervencija starog, sada uticajnog poznanika. Corto ga oslovljava sa Giuseppe i Beppi. To je valjda nastalo italijanizovanjem i skraćivanjem imena Josip (Visarionovič Džugašvili), a drug “Čelični” (na ruskom Staljin) mu je, inače, bio nadimak.

Pratt ima sklonost da uvodi istorijske ličnosti u svoje priče u onim istorijskim trenucima u kojima oni još nisu dostigli zenit svoje karijere. To samo pojačava utisak integrisanosti tog lika u stripovnu strukturu. U nekim od ranijih epizoda Pratt je to učinio sa Ernestom Hemingwayem (prekršten u Hernstawaya), Aristotelom Onassisom (prekršten u Onatissa), Hermannom Goeringom itd. (“Strip art”, br. 46, 1984. i br. 52. 1985). Ova vrsta susreta sa istorijskim ličnostima dok su još nedovoljno afirmisane, Corta dovodi u direktnu strukturalnu vezu s likom Broja 1 u Alanu Fordu, bar u prvim epizodama, dakle u vreme kada je Alan Ford predstavljao revolucionarnu medijsku pojavu.

Orijentalizam znači i opojnost putovanja

Na početku sam rekao da Corto, u ovoj epizodi, stremi Samarkandu. Ali, zašto? E, naravno, zbog basnoslovnog blaga Aleksandra Velikog. Ovim je zadovoljena osnovna žanrovska premisa avanture. No, Corto ne bi bio Corto da u njemu nema ambivalencije motiva. On je, doduše, uglavnom uspešno skriva pod ležernim velom ravnodušnosti. Glavni motiv mnogih Cortovih pustolovina je blago. A ipak, svaka Cortova pustolovina se zapliće. Usložnjavanjem avanture od puke svedenosti na spoljašnje događaje, strip Corto Maltese uvodi nas u jedno samoironično traganje za sopstvenim identitetom. Zašto samoironično? Zato što se prema najoveštalijoj konvenciji avanturističkog žanra – traženju blaga – sa ironijom odnosi ne samo autor Corta Maltesea nego i sam Corto. Ovo mu omogućava njegova protivrečna priroda. Corto nije lirski senzibilitet. Međutim, on ga ne odbacuje. Corto Maltese je stripovno otelotvorenje romantizma i ironije i oni su oličeni su i u Prattovom crtačkom stilu. Corto Maltese je tokom svoje dugogodišnje evolucije ovde odmakao najdalje u poetskoj redukciji crteža, a da je pri tom zadržao neke temeljne pretpostavke avanturističkog žanra. U Zlatnoj kući Samarkanda Pratt stilizuje crtež gotovo do groteske. Potpuna opuštenost i, istovremeno, crtačka sigurnost održavaju onu vrhunsku ravnotežu sa scenarijem zbog koje je Pratt i zauzeo jedinstveno mesto u svetu stripa.