Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #28: Tao of Libido – jedno od mogućih tumačenja

Tao of Libido – jedno od mogućih tumačenja

Sva umetnost je istovremeno
površina i simbol.
Oni koji idu ispod površine,
čine to na sopstveni rizik.
Oni koji tumače simbol,
čine to na sopstveni rizik.


Oscar Wilde, Slika Doriana Graya, 1891.

Naravno, pravi rizik i opasnost nastaju tek kada neko tumačenje dobije monopolsku ulogu. Opasni tumači su oni koji postaju ubeđivači monisti, ubeđivači u jednu jedinu istinu. Kada smo na terenu umetnosti i ako imamo ne tako čestu sreću da živimo u društvu kojim ne vlada natpolitizacija (koja pojednostavljuje sve redukujući ga dimenziju politike) ili ako smo zaštićeni marginalnošću domena supkulture, ovakvih rizika smo nešto više pošteđeni.

Tao of Libido, zagonetna priča o seksualnosti

Ovo čitanje Mešićevog Tao of Libido (Strip od četiri table objavljen je u “Vidicima” br. 2, 1979. Njegov autor, Emir Mešić, rođen je 1958. Izvršio je samoubistvo 1982. Pripadao je grupi autora stripova “Novi kvadrat”.) zasniva se na prvobitnom doživljaju ovog stripa kao ironične igre sa našim predstavama o seksu kao porivu, kao susretu i kao uspešnosti.

One čekaju. U ženskom društvu. Zatvorenom društvu. Poneka drka (sama se zadovoljava uz ponoć pomagala surogata). Poneka dokono i narcisoidno posmatra svoje telo. Sve su, ipak, pretežno pasivne. U nekom stanju čekanja. Neke to i eksplicitno pokazuju čekajući nalakćeno na pendžeru svoje malograđanske zavičajnosti. Traženje pogledom onoga izabranog koji će nagraditi čekanje i delimično nuđenje.

Autoritarni doživljaj, zamisao kako se “u suštini” odvija događaj ljudskog susreta dva čulna bića. Autoritarno shvatanje izabranosti. Na osnovu kog kriterijuma? Na osnovu nekog spoljašnjeg kriterijuma. Autoritarni doživljaj važnosti veličine sopstvenog penisa. Pa da, kriterijum za biti izabran jeste penis. Zato se ona koja čeka visoko gore nalazi u teško dostižnoj kuli koja jeste jedan ogroman penis. Penis – autoritarni bog seksualne uspešnosti.

Sreća za izabranog dolazi

Treba naglasiti Mešićevu nesumnjivu parafrazu jedne fotografije iz poznate serije ironičnih fotografija Michaela Friedela koju je ovaj načinio o belačkom neautentičnom turizmu po Africi (3. Weltausstellung Der Photographie, 1973. slika 155), kontinentu koji odgovara hipertrofiranoj predstavi sredine primitivnih čuda za turiste. Na Friedelovoj fotografiji ogleda se sva težina susreta/nesusreta dvaju svetova, dveju predstava o seksualnosti, pri čemu se jedna predstava (“civilizovana, belačka) pokazuje kao izgubljenost saživljenosti i autentičnosti. Parafraza je Mešićev kvadrat-tabla u kome se populacija, “rod” muškaraca nalazi pred kulom – spomenikom Velikog penisa u erekciji koja dopire do neba. U kič egzaltaciji nebo i zemlja se “sjedinjuju” u jednom potpuno lažnom odnosu, kaže Hermann Broch.

Međutim, nijedna grupna situacija ne omogućuje uzajamnost i ravnopravnost ljudskih šansi. Mogućnost sreće nije svakome dostupna. Konkurencija se brine o tome. Biće izabran tek poneko. Oni koji poseduju najveći broj poželjnih atributa koji moraju biti vidljivi. Samo izabranog će osedlana ptica poneti do čardaka ni na nebu ni na zemlji gde se odvija Susret. Tu se doseže stanje sreće.

I pored konkurencije, svi unutar “sveta” muškaraca i “sveta” žena liče jedni na druge. Individualnost im nedostaje do bezličnosti, do potpune utopljenosti u jednoobrazni model. Model strukturisanog ponašanja i očekivanja. Kada neko nov dospe u takav okoliš, teško da mu ostaje mnogo za izbor svog vlastitog načina za preživljavanje u grupi.

Divimo se onome što imamo kad god idemo na mokrenje

Zanimljivo je da su obe populacije usamljeničke. Unutar populacija ne primećuje se opštenje ma koje vrste. Jedino zajedničko je medij njihove istovrsne uloge – usmerenost ka spolja. Ka onoj drugoj strani. A ona druga strana predstavlja onostranost – apstrakciju autoritarne predstave.

Tao of Libido i ostali Emirovi stripovi su ponovo dostupni publici nakon objavljivanja monografije Emir Mešić 1958-1982, u izdanju autorove majke, Zagreb 2004.