Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #29: Antifeminizam

Antifeminizam

Krajem 1982. godine u zagrebačkom “SL-u” (“Studentskom listu”) pojavio se niz tekstova i ilustracija koji je potom u javnosti nazvan SL-ovom antifeminističkom serijom. Reakcije na ovako označenu seriju bile su burne i kretale su se, uglavnom, od neslaganja i nedvosmislenih osporavanja do gnušanja i žestokih ideoloških optužbi.

Ma, ljudi, zadovoljstvo je uzajamno!

U stvari, u pitanju je bio “nesporazum”. Tipičan “nesporazum” koji nastaje kada se neko šali sa nekim koji taj oblik izazova neće ili ne može da prihvati, “dekodira” kao šalu (vreme neodoljivog Borata bilo je decenijama ispred nas). U pojedinačnom opštenju, kada ljudi veruju da su izloženi “uvredi”, skloni su da je nazovu neslanom šalom ili čak na njih da “uzvrate” šamarom. Na društvenom nivou toga puta se dešavalo nešto slično. Razlika je u tome što društveni šamar nije isto što i individualni. Sličnost je u tome što je u oba slučaja reč o “uzvraćanju”.

Više sam nego sklon da tadašnji nastup “SL-a” nazovem kontrakulturnim, a polemiku koja je pri tom nastala kvazipolemikom. Najvažnije što se u ovoj kvazipolemici događalo svakako da nije bila snaga teorijske argumentacije. Ono u čemu su se SL-ovci pokazali superiornim bilo je parodiranje. Tu nije reč o sprdačini koja bi bila u funkciji nekog određenog ideološkog koncepta, koja bi bila njegovo sredstvo. Reč je o podsmevanju kao takvom. Ispostavilo se nešto što je za mene bilo pomalo izneneđujuće, mada se delimično moglo pretpostaviti. Bilo je veoma malo duhovitih odgovora od strane feministkinja. One su pokazale siromaštvo smisla za humor, smisla za, makar i grubo, ironisanje sveta, ali i svoga mesta u njemu. Feministkinje su reagovale bukvalno i puko ideološki, potvrđujući, na žalost, još jednom istinu da ideologiziranost i smisao za humor (koji ima za glavni izazov da u svoje objekte uključi i vlastitu poziciju) teško mogu koegzistirati. U granicama radikalno i isključivo ideologiziranih stanovišta đavo je odneo šalu. Šteta. Feministkinje su, u ovom slučaju, pale samo na jednom ispitu – ispitu fleksibilnosti pri osećaju sopstvene ugroženosti. Ali, ko zna, možda, do toga njima nije ni bilo stalo?

Bez sumnje, autori “antifeminističke” sprdačine bili su bezobrazni. Rugali su se jednoj od aktivističkih utopija oslobođenja i pri tome bili agresivni. Ipak, upitajmo se čija je agresivnost u ovom slučaju veća? Agresivnost jedne bezobzirne sprdačine ili ideološka agresivnost koja ih “za uzvrat” proglašava društveno malignim, na platformi desnih ideologija, “jednom rečju”: anti-feminističkim, anti-demokratskim, anti-socijalističkim, anti-emancipatorskim, anti-razootuđujućim, anti-oslobađajućim... (tekst Slobodanke Ast, baziran na razgovoru sa Dr. Nadom Ler-Sofronić, Opasne veze, “NIN”, Beograd, 20. februar 1983). Čekićem se, naravno, može otvarati lubenica, ali reklo bi se da postoje i primereniji načini. U svakom slučaju, suočile su se dve agresivnosti bitno neusklađene, asinhrone prirode. Otuda se javlja nesrazmer agresija.

Pokušaj ovu mama i kći kombinaciju!

Feministkinje su, naravno ovo se odnosi na one koje su odlučno javno reagovale, ipak nešto previdele, pošto im se nije uklapalo u ideološku shemu koja ne trpi prevazilaženje takozvane “jednoznačnosti”. Previd se sastoji u tome što nisu videle da se “SL-ovci” sprdaju i sa falokratijom, muškim šovinizmom, Janusovim drugim licem feminističke verzije netrpeljivosti. O tome svedoči i ravnopravna razmena mesta muške i ženske uloge ko kome treba da puši, a ko treba da se bavi stvaralačkim radom u komentarima na crtež Roberta Crumba. Taj crtež bio je stalno zaglavlje za rubriku, dobrim delom imaginarnih, pisama čitalaca (Vidi SL br. 818, 17. 11. 1982; 820, 8. 12. 1982. i 821, 15. 12. 1982) u vezi sa iskrslim “feminističkim pitanjem”.

Pitanje je samo da li se o feminizmu kao fenomenu može govoriti i na način andergraund sprdačine pod zaštitnim znakom Roberta Crumba. Poznato je da je andergraund strip govorio o ljudskoj gluposti uopšte služeći se često govorom “sitnih iskompleksiranih i neosvešćenih duša”. Malo kome inače pada na pamet da poistovećuje nekog autora sa govorom njegovih junaka. Razlika između autora i dela uvek postoji, moramo je biti svesni i poštovati tu razliku. Nevolja je u tome što su SL-ovci junake svoje sprdačine potpisivali vlastitim imenima. Reklo bi se da je linijom ideološke redukcije ovim tekstovima i likovnim prilozima (preuzeti kadrovi iz stripova Roberta Crumba i José Munoza i crteži Ninoslava Kunca) oduzeta osobina crnog humora i ma kakav status šale, tj. prava na višeznačnost. Šta bi se, po toj logici zaključivanja, mislilo o njima da su napisali: “Optimizam je opijum za narod! Zdrav duh zaudara na glupost, Živeo Trocki!” (Milan Kundera, Šala Zagreb, “Znanje”, 1982)?

Možda je najveća zamerka koja se tada mogla uputiti feminističkim reakcijama, u stvari, dosada. Dosada njihovih tekstova kao oveštalog ideološkog govora. Pa to i mora biti dosadno jer su esencijalističke redukcije u smislu utvrđivanja vrhovnog suštinskog zla vršili toliki pokreti pre feminizma. Ako je Marksovo stanovište bilo: biti radikalan znači zahvatiti stvar u korenu, a koren čoveka je sam čovek – esencijalistička redukcija ideološkog opredeljenja ga “doslednije” parafrazira: iščupati stvar u korenu i držati je za gušu dok ne prizna da je baš ona (a ne neka druga) suština zla i nepravde u svetu. Umesto toga “SL” je nudio zabavu izrugivanja. Naravno, uz neučtivost i bezobrazluk. Možda su pri tom bili površni, ali su u svakom slučaju bili manje doktrinarni.

Nekad sanjamo da je žena aktivna, a nekad da je pasivna - fantasy

Jedno od pitanja na koje feministkinje nisu bile odgovorile je: zašto bi ma čije pušenje ma kome bilo nužno falokratsko ili vaginokratsko? Ono može biti i oblik druženja s one strane ideoloških barijera.

(Na žalost, sjajan vizuelni materijal koji je pratio “SL-ovu” “antifeminističku” seriju tekstova mi u većoj meri nije dostupan, pogotovo ne stripski fragmenti Munoza i crteži Ninoslava Kunca. U stvari, jedini sačuvani originalni materijal je “The pleasure is OURS, folks! ” Ostali Crumbovi materijali su ovde uvršćeni samo po srodnosti, a ne po vremenu nastanka. Ovaj tekst nije bio objavljivan pre pojavljivanja u knjizi 1988.)