Thomas Mann ili Philip K. Dick - eseji o stripu #35: Strip kao umeće tolerancije

Spawn

Strip kao umeće tolerancije

Period od sredine sedamdesetih godina do početka osamdesetih svakako da je jedno od najinteresantnijih razdoblja u istoriji jugoslovenskog stripa. U njemu se počeo uobličavati, uobličio i doživeo svoju kulminaciju autorski talas “treće generacije”. Kroz elaboracije geneze ovog po mnogo čemu prekretničkog pa i prevratničkog talasa pominje se 1975. godina kada su se Svemironi Lazara Stanojevića prvi put pojavili u “Pegazu”.

Svemironi svakako da ponešto mogu doprineti razumevanju fenomena “treće generacije”. Kontekst “treće generacije” nam, međutim, ne daje ključ za razumevanje “Svemirona”. Reklo bi se daje ovaj strip Lazara Stanojevića po mnogo čemu netipičan prethodnik koji se nikada nije mogao svesti na zajedničke karakteristike potom uspostavljenog autorskog talasa. U tom smislu Svemironi ostaju samobitna, štaviše usamljena pojava u okvirima jugoslovenskog stripa. Oni nisu imali sledbenika, imitatora, pa ni senzibilitetskih srodnika u neposrednijem smislu. Razmatranje specifičnih karakteristika Svemirona možda će nam pomoći da bar delimično razumemo ovaj sticaj okolnosti.

Od početka rada na Svemironima Lazar Stanojević je pokazivao izrazito osvešćen odnos prema sopstvenom stvaralačkom postupku. Staviše, prvo predstavljanje ovog stripa propraćeno je sa dva Stanojevićeva teksta: Nacrtom za jednu karakterologiju gdje je definisano pet osnovnih karaktera i Fragmentima (“Pegaz” br. 3, 1975, str. 160–162 i str. 164) koji sadrže potpuno razvijen postupak vizuelnog strukturisanja “Svemirona” i skicu za Stanojevićevu poetiku.

Lazar Stanojević, 1931-2001.

S obzirom da pojava Svemirona nije ostala ni bez relevantnog kritičkog pa i teorijskog odjeka u našoj javnosti, u pokušaju da razmotrim specifične karakteristike ovog stripa moram se oslanjati kako na esejističke fragmente samog autora tako i na dosadašnje interpretacije. Uostalom, s obzirom da usvajam i uopštavam stav Vaska Pope da tvorac nekog dela može da govori o svome delu samo kao čitalac koji nije nužno najmerodavniji i najbolji čitalac, Stanojevićeve zasebne tekstualne zapise o Svemironima tretiraću kao jedan od pokušaja interpretacije.

Još u Fragmentima Stanojević je napisao: “Struktura Svemirona istovremeno je definitivno funkcionalna i nikad dokrajčena”. To ne važi samo za strukturu table ili kaiša sa prvim probijenim i finalnim neomeđenim kvadratom. To važi i za karakterološke strukture. Ne samo da su Mist, Mistina, pa i Fiktina i Simp do sada znatno zaostajali za Faktom u iskušavanju svojih mogućnosti kao karaktera nego su i njihove ekspozicije takve da omogućuju mnoštvo pravaca razvijanja ovog stripa, što strukturalno odlaže iscrpljivanje njegovih varijacija.

Na ovom mestu krenuću ka specifičnostima Svemirona kroz neka negativna određenja. Jedno od opštih mesta u tumačenjima Svemirona je naglašavanje njihovog neantropomorfnog karaktera. Veliko je, međutim, pitanje koliko su junaci u ovom stripu oslobođeni antropomorfnosti. Pođimo od same “priče”. Pre bi se reklo da su Svemironi na specifičan način naglašen govor o ljudskim situacijama. Ovaj strip konceptualno je dekonkretizovan upravo stoga da bi dosegao tipske modele, da bi dosegao njihovu opštost. Međutim, ti tipski modeli nisu nekakvi vanantropomorfni entiteti. Naprotiv, oni su ponajpre psihološki tipovi, čak izgrađeni mentaliteti. Određeni nivo apstrakcije ne mora da znači udaljavanje ili oslobađanje od antropomorfizma, može značiti upravo njegovu kristalizaciju.

Mi smo njihov svet prelomljen u ogledalu

Pogledajmo, ipak, da li je tvrdnja o neantropomorfnosti možda održiva na planu likovnih referenci? Pošto prisustvo tehnoloških tvorevina nije sporno, usmjerimo pažnju na same junake. Zagledajmo se malo u Mistinine trepavice. Ne podsjećaju li nas one na konvencionalno naglašavanje očiju žena u grotesknom i ne samo u grotesknom stripu? Ako većina junakinja stripa izgleda besprekorno našminkana u najneprimerenijim situacijama kao sto su džungle, pustinje, druge planete itd., zašto Mistina ne bi bila našminkana u jednom hipotetičnom univerzumu? Takođe, ono sto na svojim glavama nose Mistina i Fiktina podosta asocira na artikle tipične za žensku modu. Ili će neko, možda, tvrditi da je ženska moda vanantropomorfna kategorija? Ako to uradi onda će čitav svemir blagotvorno ukrasiti mejkapom. Dakle, neki antropomorfni detalji narušavaju nečovekolikost ovih svemirskih bića. No o kakvom se svemiru u Svemironima zapravo radi?

Karakteri u ovom stripu nisu naznačeni samo svojom unutrašnjom logikom. Ovo doduše ne govori o njihovoj antropomorfnosti, ali govori o tesnoj vezi između njihovih psiholoških i fizičkih osobina. Ako pogledamo vizuelnu interpretaciju ovih karaktera videćemo da su Mist i Mistina gotovo pretvoreni u jedno veliko oko koje itekako ima veze sa činjenicom da su oni “duhovno oko” vreme-prostora. Kod Fakta i Fiktine imamo, međutim, potpuni izostanak oka dok im je “preostali deo” lika najpodesniji za izražavanje emocionalnih reakcija. Simp, pak, svojim izgledom koji je vrlo blizak tamnoj mrlji korespondira sa svojom konfuznom intelektualnošću i svojim krnjim, deficijentnim, zaključcima.

Maločas sam se zapitao o kakvom se svemiru u Svemironima radi. Da li je reč o makrokosmosu ili mikrokosmosu? Ipak, rekao bih da je i samo ovako postavljeno pitanje nedovoljno adekvatno. Od slabe su nam koristi ovakve polarizacije ako je u pitanju jedan psihološki univerzum u kome se susreću i prelamaju tipska ljudska svojstva. Ako je tako, onda Svemironi ne samo da imaju sličnosti sa antropološkim modelima nego upravo predstavljaju univerzum tih modela.

Neizbrisivi trag genija minimalizma

Zašto Svemironi nikada nisu prikazani s lica? Samo stoga što njihov svet ne sme da se suoči sa našim oči u oči. Kada bi se to dogodilo shvatili bismo i mi i oni da je čitava igra bila igra ogledala. Oni bi shvatili da nas nema, da smo mi njihov svet prelomljen u jednom posebnom ogledalu. To isto, u suprotnom smeru, važi za nas, uključujući i samog Lazara Stanojevića. Svemironi su mi. Stanojević je izuzetak samo u tom smislu što bi se istovremeno otkrio i kao samo ogledalo. Ipak, nesumnjiva razlika između ljudi i svemirona postoji. Naspram ljudskoj agresivnosti stoji utopijska tolerancija svemirona. No, za to je “kriva” iskrivljenost ogledala, Stanojevićev autorski ugao posmatranja.

Pogledajmo sada kako stoji sa svrstavanjem Svemirona u neki od žanrova. Možemo li ih gurnuti u neku od fioka naučnofantastičnog žanra? Vreme i prostor u Svemironima pre su psihološke i običajne kategorije svakodnevice nego poprište eskalacije avanture. Avantura u ovom stripu je osuđena na trivijalizaciju. To, u slučaju Svemirona, ne znači poništavanje već relativizaciju avanture. U sličnom smeru kreću se i razmišljanja Aleksandra Hecla: “Šta je zapravo avantura? Valjda je to sam život. Ideali koji se potvrđuju ili ruše... Najveće avanture su, izgleda, u čoveku. Strah je u njemu, borba je često u njemu. To su najveće borbe, ono što je skriveno. U detinjstvu, naravno, to su drugi kontinenti, avioni, čamci, podmornice, tigrovi, lavovi... Potrebno je i izazivati uzbuđenje čitaoca. Kojim sredstvima? To zavisi od nas... Vreme menja sadržaj avanture. U stripu se ponekad ide isuviše na spoljašnju avanturu. Upotrebljava se i zloupotrebljava dinamika spoljašnjeg kretanja muskula, raketa, obaranja, rušenja. Uzbuditi se može i na izgled manjim sredstvima. Čehovu nisu bili potrebni ratovi. Postoje i delikatniji mehanizmi uzbuđivanja... Nije pištolj najuzbudljiviji moment u životu.”

Vratimo se sumnji u naučnofantastični karakter Svemirona. U njima ne samo da nema ni traga od kosmičkih brodova nego vlada osetno odsustvo tehnologije, bar one koja bi se mogla smatrati relevantnom sa SF žanr. Nekako bismo i izašli na kraj sa time što ovde nema sunaca, planeta, satelita i drugih nebeskih tela. Međutim, umesto njih postoji nešto mnogo ovostranije kao što su oblaci, kiša, balkoni, kade, tuševi... Ma kako početna ekspozicija bila krajnje neobična, čitaocu postaje jasno da daljeg naglašavanja neobičnosti nema. Dok je u naučnoj fantastici jedan od glavnih postupaka oneobičavanje u smislu težnje da se sopstveni sadržaji učine izuzetnim, nesvakodnevnim, pa i onostranim, u Svemironima postoji kretanje u suprotnom smeru. Svemironi trivijalizuju svaku izuzetnost i vraćaju je u svakodnevicu. Ipak, to nije puki čin detronizacije. Zauzvrat, svakodnevnica postaje univerzum dostojan malih čuda.

Poezija nenametljivosti

Pošto su Svemironi vraćeni u neku vrstu svakodnevice, biće manje neočekivano ako ovde postavim pitanje: da li su Svemironi strip sa političkom dimenzijom? Da bih pokušao da odgovorim na ovo pitanje potrebno je da podsetim na razliku između nepolitičnog i nepolitičkog (Andrej Mitrović, Istorijsko u “Čarobnom bregu”, Beograd, 1977.). Nepolitično ili apolitično je sve ono što u sebi ne sadrži u iole značajnijoj meri interes za politiku. Nepolitičko je, pak, ono što u sebi može da sadrži značajno interesovanje za javne stvari, ali jedino neće neposredno da se bavi politikom. Verujem da se ovo razlikovanje može primeniti i na autore i na njihove tvorevine. Pošto je ovde reč o Svemironima, a ne o Lazaru Stanojeviću, ograničiću se na zaključivanje o stripu.

Bez oklevanja može se tvrditi da Svemironi nisu politički strip. U njemu se o politici posigurno ne govori na način politike. Dakle, ostaje pitanje da li je reč o nepolitičnoj ili nepolitičkoj kulturnoj tvorevini. Ne treba ipak zaboraviti na povremeno prisustvo karakterističnih elemenata koji inače sačinjavaju oblast javnih stvari i politike. To su postojanje govora, govornika, publike, transparenata, demonstracija itd. Iz ovoga možemo zaključiti da u Svemironima ne postoji potpuna nezainteresovanost za javne stvari. Stoga ću odbaciti termine nepolitičan i apolitičan kao nedovoljno adekvatne za Svemirone. Izgleda da jedino preostaje da ih označim kao nepolitički strip, dakle strip ukome postoji interes za javne stvari, pa i za politički aspekt postojanja, ali nema neposrednog bavljenja politikom.

Ako navedeno određenje nešto govori o odnosu ovoga stripa prema politici, teško da može naročito pomoći u bližem određivanju samosvojnosti Svemirona. Naime, eventualna asocijacija na polje politike tek je prvi sloj asocijacija pri čitanju. Ono što u prvi mah asocira na politiku ispostavlja se da je psihološko-antropološka problematika. Da pogledamo to na primeru. Na jednoj tabli Svemirona pojavljuju se demonstranti sa transparentima na kojima ništa ne piše. Na drugoj pak saznajemo da već eonima demonstriraju tim transparentima (vidi “YU strip magazin” br. 69, septembar 1984, str. 31). Jesu li to buntovnici bez intenziteta koji su ponos poretka svemira? Ponos poretka jer su privid prizivanja promene, privid osporavanja. Ipak, neka nas ne zavara ova ironičnost. Ona nije svodljiva na političke implikacije jer njih daleko nadrastaju antropološke. Neautentični pokušaj iskoraka iz naše ljudske osrednjosti je možda najbolji garant trajnog ostajanja u njoj.

Pravo na običnost u filozofskom baljezgarenju

Ako pažljivije promotrimo prvu od dve table o kojima je do sada bilo reči, primetićemo izvesnu dvomislenost kroz koju se pomalja gotovo začuđujuća tolerancija. Dok čitamo ovu tablu mi ne znamo da li su zahtevi demonstranata zaista toliko složeni da oni ne znaju kako da ih iskazu ili je to samo njihov izgovor za sopstvenu prazninu. Nećemo to ni doznati. Zadatak Svemirona nije da razrešava pitanja. Njihov zadatak može biti samo da ih postavlja otvarajući mogućnosti za neke od odgovora. Dakle, tolerancija je otvaranje mogućnosti postojanja složenosti iza onoga što nam se čini kao jasna jednoznačnost. Kakva definicija.

Upravo posle ovoga mogu tvrditi da Svemironi nisu intelektualni strip. Oni to zaista nisu, pogotovo ne u smislu stripa koji služi idejama. Svemironi su pre svega poetska igra koja u sebe “usisava” i transponuje razne nivoe svesti žitelja svog univerzuma. Kao što nema te ideologije tako nema ni te ideje za koju bi se Svemironi jednoznačno založili. Bez obzira na različit stepen umne zrelosti, svi junaci ovog stripa su bića sa sopstvenim ograničenjima. Otud čitaocu preostaje samo da pristane ili ne pristane na poetsku igru krnjih ideja i stalnih nesporazuma u komunikaciji.

Došli smo do, rekao bih, najdubljeg, antropološkog sloja Svemirona, sloja u kome se susreću ironija i tolerancija. Ironija je neretko element koji dovodi do osporavanja postojećeg stanja. Ponekad se može staviti u službu antropološkog optimizma i angažovanosti. Tada se manje ili vise selektivno primenjuje kao oštrica kritike onoga što treba poreći, ispraviti i usavršiti. Šta se, pak, dešava sa ironijom u Svemironima? Ko nadvladava između ironičnog osporavanja i tolerancije u ovom stripu? Mogu li se pomiriti ove dve težnje”? Ako ironiju shvatimo u maločas navedenom smislu, onda su to zaista oprečne težnje. Autor Svemirona, čini se, nema namjeru da popravlja svet. Između usavršavanja i razumevanja čoveka, ako bi morao da bira, Stanojević bi pre izabrao razumevanje.

Pravo na svoju manjkavost, osrednjost i krnju sposobnost razumevanja

Ovako obuzdavanje ironične oštrice od strane tolerancije proističe iz samog temelja antropološkog stava impliciranog u Svemironima. Već sam govorio o tendenciji da se sve u ovom stripu čini običnijim, svakodnevnijim i ne suviše uzvišenim. Ova tendencija čak doseže nivo jednog univerzalnog antropološkog stava: priznati neizuzetnost ljudske situacije. Jedna temeljna antropološka osobina često se prećutkuje u razmatranjima o “ljudskoj suštini”. To je trivijalnost ljudske prirode. Ono što uvek ostavlja otvorenom mogućnost nedosezanja najviših potencijala sopstvenog postojanja. U ovom kontekstu ironija biva izrelativisana dvomislenošću ljudske situacije. Ovako izrelativisana, ona postaje bliža poetici tolerancije nego “oružju” poetike osporavanja.

Tolerantna i izrelativisana ironija nužno sadrži moment samorefleksije – samoironiju. Ona pak otvara mogućnost sagledavanja lica i naličja našeg podsmeha drugome. A to je ravno preuzimanju upozorenja Henrija Michauxa: “Po tvom mišljenju, X... je glupak. No pripazi. Reč je o referencijalnoj gluposti. A ona je nekako isuviše laka. Glupost drugog ispunjava se sadržajem upravo zahvaljujući tvojoj sopstvenoj gluposti. Taj sadržaj je, ipak, površinski. Ispunjen isključivo tvojim suštastvom” ( Milovan Danojlić, Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju, Beograd, BIGZ, 1977, str. 7). Fenomen ispostavljanja druge istine koja se začinje otkrivanjem drugog ugla posmatranja, drugih kriterijuma vrednovanja ljudskog ponašanja, otvara vrata drugačijim kriterijuma vrednovanja ljudskog ponašanja, otvara vrata posebnom obliku tolerancije. To je stav antropološke tolerancije: priznavanje da čovek kao takav ima pravo na svoju manjkavost, osrednjost i svoju krnju sposobnost razumevanja drugih i sebe.

I pored sve tolerancije Svemironi nisu ljubak, zabavan i uzbudljiv strip u jednom dekorativnom smislu. Tolerancija nije postala bestežinski odnos “sverazumevanja”. Težinu stvarima i ljudima daje elemenat ironije. Ako je ispunio obećanje iz Fragmenata i učinio Svemirone paradigmom tolerancije u stripu. Stanojević nije ispunio jedno drugo obećanje, rekavši da su oni optimistična tvorevina bez senki. To nije ni mogao da učini jer se humor ovog stripa uzdigao s one strane optimizma i pesimizma.

Teško uhvatljiva lepota jednog neponovljivog sveta

Načiniću još jednu, poslednju digresiju. Razmotriću na momenat odnos Svemirona i istorije. Ovo posebno stoga što neki istraživači stripa smatraju da je istoričnost nesvojstvena mediju stripa. Mišljenja sam da su Svemironi neistoričan strip u onoj meri u kojoj svakodnevica (svemirona) nadvladava istoriju. Da li ovo znači da se priklanjam stanovištu o opštoj neistoričnosti sadržaja u stripu? Ne. Neistoričnost ili svevremenost niti je zaista inherentna mediju stripa niti je sasvim inherentna Svemironima.

Ono što Stanojević postiže ne svodi se nikako na uobičajene efekte “neistoričnosti i svevremenosti” komercijalne strip-produkcije. Komercijalni strip proizvodi večitu sadašnjost kao sadašnjost određenog lokalno-istorijskog ideološkog konteksta, zasićujući pri tom tu sadašnjost trivijalnošću i patetičnošću. “Neistoričnost i svevremenost” Stanojevićevog stripa trivijalno i patetično prožima sa univerzalnim i, po rečima samog autora, sa “pokojom nijansom tragičnog”. Otud trivijalno ne ostaje puka trivijalnost nego se problematizuje do jedne univerzalnije ravni nego što su to lokalna svakidašnjost i ideologičnost.

Žika Bogdanović je sa dovoljno razloga 1975. godine Svemirone nazvao istorijskom objavom i pledoajeom za revolucionisanje shvatanja medija. Ovu činjenicu imao je u vidu Ljubomir Kljakić kada je 1978. godine Svemirone uvrstio u autorski talas “treće generacije”. Ipak, jedna temeljna osobina čini ovaj strip posebnim. “Treću generaciju” karakteriše pre svega medijski radikalizam i njemu svojstvena poetika osporavanja. Razlika između poetike osporavanja i poetike tolerancije učinila je Svemirone sasvim posebnom pojavom u jugoslovenskom stripu. Osporavanje strip-konvencija i osporavanje društvenog establišmenta Svemironi nisu imali pred sobom kao prioritetni zadatak. Za sve nisu krivi samo društvo, birokratija, kapital, hipertrofirana politička moć, malograđanština i ostale socijalne, istorijske i psihološke uslovljenosti. Za mnogo štošta je kriva ljudska priroda i njena osuđenost na nizove posrednika u komunikaciji. Sve te probleme i “krivicu” možemo personifikovati u obličja najrazličitijih individualnih i grupnih entiteta. Kada se suočimo sa tim pluralizmom “krivica”, uključujući i sopstvenu prirodu, na raspolaganju nam je Stanojevićeva otvorena metafora: za sve je kriva Pošta.

Lazar Stanojević uvek insistira na širokoj komunikativnosti Svemirona sa čitalačkom publikom. Ovaj tekst svojom prirodom svakako da neće mnogo doprineti tom aspektu njegovih stremljenja. No, izgleda da se moramo pomiriti sa tim da različiti aspekti naših dela često imaju različit stepen složenosti, a samim tim i dostupnosti. Najsrećnije bi bilo kada bi uvek bilo moguće, kako bi to rekao Aleksandar Hecl, prvo ponuditi “jedan zabavni elemenat koji nekome može pomoći da pređe preko težih stvari, da prihvati i ono što će mu se kasnije, sa vise obrazovanja i znanja, sa vise dubine i gorčine, pokazati kao drugi sloj”.

(“YU strip magazin” br. 76-78, Beograd, januar 1986)


#34: Govor tame | #36: Ležernost saživljenog eklekticizma

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Šeikova robinja
    Kod: KM ZS 303/307
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 21.6.2021. 0:31:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 6
    Broj pogleda: 724
  • Winnipeg
    Kod: TX LIB 108
    Ocjena: 73%
    Vrijeme: 19.6.2021. 0:23:00
    Autor: tex2
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 904
  • Uz rijeku
    Kod: ZG MX 40
    Ocjena: 62%
    Vrijeme: 15.6.2021. 1:33:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 7
    Broj pogleda: 1511
  • Kraljica tame
    Kod: KT VG 84/85
    Ocjena: 79%
    Vrijeme: 12.6.2021. 0:10:00
    Autor: Spock
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 1038
  • Dreamtravel
    Kod: MM SUPB 4c
    Ocjena: 68%
    Vrijeme: 9.6.2021. 7:29:00
    Autor: prozirna senka
    Broj komentara: 1
    Broj pogleda: 788

Aukcije

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

  • Ku Klux Klan
    Kod: KT LMS 508/509
    Ocjena: 67%
    Vrijeme: 15.4.2021. 22:08:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 11
    Broj pogleda: 2120
  • Krik vile smrti
    Kod: ZG LU 301/302
    Ocjena: 77%
    Vrijeme: 17.4.2021. 23:18:00
    Autor: igor 12
    Broj komentara: 15
    Broj pogleda: 2043
  • Osveta
    Kod: NN LIB 67a, b
    Ocjena: 96%
    Vrijeme: 9.5.2021. 18:55:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 2
    Broj pogleda: 2037
  • Kad grad umire
    Kod: NN LIB 65c/66
    Ocjena: 94%
    Vrijeme: 7.5.2021. 16:48:00
    Autor: Jerry Krause
    Broj komentara: 3
    Broj pogleda: 2025
  • Četiri saučesnika
    Kod: KM ZS 154
    Ocjena: 88%
    Vrijeme: 1.4.2021. 22:36:00
    Autor: Hercule Poirot
    Broj komentara: 5
    Broj pogleda: 1642

Aukcije

Forum