Vodič kroz svet stripa #2: Nostalgija za stripovima i nostalgija u stripovima

“To je, brate, bolest od koje pate jedino ljudi i zove se nostalgija.” (Serž L Tondr, “Ratnici sa Akbara”)

Nostalgija – “čežnja za nečim što nam je nekada bilo veoma drago i prijatno”; dakle, u našem slučaju, dve reči: detinjstvo i stripovi. U jednom svom tekstu, Bogdan Tirnanić, legendarni novinar, pripovedajući o odrastanju u posleratnom Beogradu (1948.), navodi sledeće: "Izgledaće krajnje pretenciozno – ali je, svejedno, istinito – ako sada kažem da su mi se već tada u stripovima najviše sviđale žene. Mali pokvarenjak, eto šta sam bio. Čini mi se da sam, kao mali pokvarenjak, bio prvi Čuburac koji je ustanovio, i drsko ustvrdio, kako gospođa Tarana ima malo krive, ali ipak vrlo dobre noge, i da bi joj samo trebalo zameniti facu, pa da bude mačka po meri. Moji drugovi, (...) videli su u toj dami samo oličenje svih onih grozomornih ženskih spodoba što ih, gotovo deceniju, čitav život zapravo, proganjaju zbog krađi trešanja, ribizli i zelene salate, pa su, razumljivo, moju konstataciju primili vrlo podsmešljivo, tim više, jer je (...) tada na Čuburi vladao zdrav seksualni duh, po kome bi svako bio odmah proglašen za pedera, ukoliko makar I pomisli da juri ženske.” (“Beograd za početnike”, samizdat autora, treće izdanje, 1987.)

Gospođa Tarana (i njene vrlo dobre noge)

Pronašli ste se se u citatu iznad? Često na stripskim forumima, kao i na okupljanjima ili raznim tribinama, u razgovorima biva postavljeno pitanje: ko danas čita stripove? Odnosno, da budemo precizniji, koliko je star prosečan čitalac? Utisak stečen na pomenutim forumima, a mnogo puta potvrđen i uživo, ide u prilog tvrdnji da prosečan stripofil danas ima između trideset i četrdeset godina. Govorimo o ljudima koji su odrasli u vremenu pre interneta i dominacije računarskih igara kao vida zabave za mlade. Mnogi iz Tirketove generacije nažalost više nisu među živima, ali njihova deca jesu i čine jezgro današnje strip-publike na brdovitom Balkanu. I premda su aktuelna ambiciozna nastojanja (pre svih vodećeg srpskog izdavača, Darkwooda), da se dopre do jedne posve nove publike, kroz pružanje ruke nekim novim klincima – mahom kroz novitet na tržištu, širom sveta megapopularne japanske mange – većina drugih izdavača obraća se upravo toj, postojećoj publici (ili onome što je, ruku na srce, od nje ostalo). A ti izdavači (pa i Darkwood), pored ostalog, igraju na “kartu“ koja je tema današnjeg teksta, a koja je ujedno u velikoj meri ono što publika – sâma traži (ume čak da uputi i pokoji vapaj!).

Međutim, stripofili će teško pronaći zainteresovanog sagovornika – čast izuzecima! – o svom hobiju izvan relativno uskog kruga ljubitelja devete umetnosti. Većina ljudi i dan-danas smatra stripove štivom nedostojnim odraslog i ozbiljnog čoveka (ima takvih ovde?), dok će oni, ređi, koji imaju blagonaklon stav prema stripovima, u razgovoru gotovo izvesno upotrebiti “kad sam bio klinac”. E, tu smo! Tirnanić dalje veli: “Razgledajući mnogo godina kasnije jednu knjigu o stripu, videh koliko sam svojevremeno bio u pravu: iz nje sam, na pragu svoje naučničke karijere u stripu, saznao da je Džordž MakManus još početkom čednih dvadesetih strašno voleo da svog Taranu izvodi na morska kupališta, a sve to zato da bi crtao privlačne kupačice, baš one koje su pobegle od tate Renoara...”

Zajedničko izdanje Darkwooda i Marketprinta (2014.)

Tirnanić veoma duhovito ukazuje kako prve godine našeg života utiču na formiranje, pa i dalji razvoj naših ličnosti, a potom, videli smo, podseća i kako se ponekad vraćamo uticajima iz tog perioda; a to, fakat, mogu biti i stripovi. Pored toga što predstavlja osećanje i(li) stanje, koje navodi čitaoce da nabave i pročitaju naslove koji su im mahom poznati od ranije, nostalgija je ujedno neizostavni sastojak brojnih vrhunskih strip-ostvarenja koja su publici – nepoznata. Temeljnog čitaoca, baš kao što je to slučaj i sa književnošću, najdublje će pogoditi kakva ozbiljno razrađena tema. Ali, to dostiže posebne razmere onda kada nas dotakne priča koja u nama probudi jednu potpuno novu “vrstu” nostalgije (više će nam, zapravo, omogućiti da je naslutimo, zagolicati nas, nego li je sasvim ogoliti).

O čemu se tu radi? Potpisnik ovih redova pripada generaciji koja je stasavala tokom devedesetih, kada su čuvene edicije ZS i LMS, najsnažniji (i neiscrpan, čini se) izvor nostalgije u nas, već bile ugašene. Uprkos tome, zahvaljujući nekadašnjim velikim, danas nezamislivim tiražima istih, stripova publikovanih u njima (onih italijanske mašinerije Serđo Boneli Editore) bilo je u izobilju; baš kao i Stripoteke i drugih revija, a koja mi je, uz nezaobilazni Politikin zabavnik i stripove u njemu, bila odskočna daska u svet stripa (Diznijevi junaci, “Tintin”, “Asteriks”, “Talični”, "Princ Valijant”, “Konan”, “Srebrni Letač”...). Čitao sam tada i poneke Bonelijeve stripove; voleo sam, recimo, “Malog rendžera” i “Priče s Divljeg zapada“, ali nisam podnosio nijedan od glavnih SBE serijala (glavni razlog su najčešće bile nedovršene priče u pojedinačnim sveskama, što danas nije slučaj s reprintima). No, zanimljivo, kada sam se pre nekoliko godina aktivno vratio stripu, ponesen novim talasom izdavaštva u nas, baš jedan Bonelijev strip bio je ključan, “Mister No: Bilo jednom u Njujorku”.

Ovu priču možemo slobodno nazvati stripom perioda. Naime, radnja se odvija u doba Velike depresije, na njujorškim ulicama ispunjenim svakojakim protuvama, gde pošten svet nema mnogo šanse. Takvo okruženje utiče na mlađanog Džerija Drejka i on isprva sanja o tome da postane gangster poput lokalnog bosa, Frenkija; uslediće, svi znamo, preokret, ali ne bez jedne nesrećne ljubavi, razbijenih iluzija, izgubljenih prijatelja i skupo plaćenog sazrevanja... Život, rečju, u kome preživljavaju samo sećanja na sve to, a na šta se Mister No zapravo osvrće decenijama kasnije (dok scenarista Kolombo pomalo rabi Leoneov klasik “Bilo jednom u Americi”.)

Izdanje Strip-Agenta (2006.)

Nego – nostalgija: ali kakva to još ona može biti? “Bilo jednom u Njujorku” u meni budi čežnju za nekim prošlim vremenom u kome nisam čitao Pilota (ali naslućujem kako bi bilo lepo da jesam!) i, istovremeno, za vremenom u koje je smeštena radnja stripa. Postoji, naime, čitav niz sličnih stripova, po načinu na koji autori “oblikuju” određeno delo, utkajući u njega nostalgiju kao nešto što nas stripofile očigledno izuzetno privlači (i što gotovo nepogrešivo naslućujemo!). Neki se oslanjaju na prohujala vremena, o kojima možemo samo da maštamo (Triljo u “Alvaru Majoru”), drugi na duh vremena u kome stvaraju, a na koji njihovi radovi (neodoljivo!) “mirišu” i godinama kasnije (“Modesti Blejz” Pitera O’Donela), ili se odlučuju za coming of age priče (Klouvsov “Svet duhova”, recimo); neki, kao Kolombo u pomenutoj epizodi “Mister Noa”, kombinuju navedene aspekte, ili odu korak dalje, pa istražuju nove pristupe pisanju, ali – nostalgija im je zajednička, pa se probudi u nama ono večito dete, poput Dilana Doga, ili želja da još jednom u’vatimo džadu, kao mačak Fric...

Bila je ovo prič(ic)a o nostalgiji, koja, dakle, na najmanje dva načina pokreće točkove strip-scene, ali ujedno i mala posveta odrastanju uz stripove, baš kao i Boneliju, uz čija izdanja nisam odrastao, ali jesam, zahvaljujući njima, između ostalog, ponovo otkri(va)o strip. Plodovi ovog italijanskog giganta, koji u nas ima(ju) kultni status, uglavnom su, budimo realni, sadržaja osrednjeg kvaliteta; iako postoji i mnoštvo vrhunskih ostvarenja – priče poput “Ken Parker: Adah”, u samom vrhu ne samo italijanske, već svetske strip-scene. Ipak, baš zahvaljujući tom, neću reći lakom, ali nešto lakšem sadržaju (i povoljnoj ceni, takođe!), ujedno su i nešto najprijemčivije široj publici na ovim prostorima. Još, nema ničeg lošeg u čitanju SBE izdanja – naprotiv – ali je istovremeno prava šteta ako se neko ne zainteresuje i za druge škole, jer Italijani su tek vrh ledenog brega/onoga što deveta umetnost ima da ponudi. (Jedno moguće polazište razmotrićemo u nekoj od narednih kolumni.)

Andrija Mihajlović