Vodič kroz svet stripa #3: Stripočetak

Ako ste ljubitelj stripova, verujem da vam nije potrebno objašnjavati kako na vas gleda okruženje. Nije? Naravno da nije... No, pre ili kasnije, naći će se neko ko će vas, krajnje prijatno, iznenaditi svojom željom da se pozabavi predmetom vašeg obožavanja. Vaš sagovornik ili sagovornica poželeće informaciju više, zanimaće ga/je vaš stav, itd., da biste došli do trenutka u kome vas pita za – preporuku. I tu smo, jer kako preporučiti i(li) pozajmiti nekome dobar, adekvatan naslov, takav da bude odgovarajući ključ vrata koja otvaraju prolaz u svet stripa? Naći ćete se pred zanimljivim, ali nimalo lakim zadatkom. Postoji nekoliko kriterijuma kojih bi se, po mom mišljenju, trebalo držati, tako da jednom stripočetniku ili stripočetnici najpre uspete da zadržite pažnju i početni entuzijazam, ali da ih istovremeno ne odbijete nekom preteškom, obimnom pričom (npr. “Iz pakla” Alana Mura), kakvim nekonvencionalnim crtežom (“Alak Siner” ili “Bar kod Džoa” Munjoza i Sampaja) i sl., sve i da se radi o ljubiteljima književnosti ili slikarstva. Ostavite naslove sa izraženom artističkom  crtom za nešto kasnije.

Namerno izostavite stripove koji su poslužili kao predložak za film za narednu fazu, jer je to mač s dve oštrice; premda možete kroz priču – poželjno čak! – koketirati s filmom i književnošću, kako biste istakli bliskost stripova sa istima. Još, početna lista naslova trebalo bi da bude balans između nečeg koliko-toliko (opšte)poznatog i onoga što spremate i nudite kao iznenađenje. Uvažite znanje sagovornika o stripovima i pokušajte da se tematski nadovežete. Izbegavajte duge serijale u celosti, jer ni na ovaj način ne želite da ugušite svog mladog padavana, pa se fokusirajte na epizode koje su zasebne celine ili prikazuju svu specifičnost i originalnost serija čiji su deo. Recimo, “Dilan Dog” je serijal koji je najbliži odrednici miri sve ukuse, a uz to je jedan od u nas tri najpopularnija (prvo mesto, rekao bih, dele “Alan Ford” i “Zagor”), te je sva prilika kako je vaš sagovornik čuo za istraživača noćnih mora.

Ovde na scenu stupa onaj inner geek (runs wild), koji ushićeno objašnjava kako je to samo naizgled horor, kako tu imamo niz sjajnih životnih priča, onih o ljudima-čudovištima i čudovištima koja to nisu (a uz to su i ljudskija od ljudi)... I kako su te priče najčešće neopterećujuće lepo upakovane u onirične, nadrealne, poetične, pa i pomalo filozofske miljee (nakon čega bi sagovornik trebalo oduševljeno i bez treptanja da gleda u vas.). E – sad ga lomi(te)! Dajte mu/joj priču koja će dotaći i najtvrđe srce, a to je predivna, lirična i univerzalno romantičarska “Dilan Dog: Dugački pozdrav” (Ludens, 2011.). Ne otkrivajte previše, samo zagolicajte: tek da je to priča o Dilanovoj dečačkoj ljubavi, po imenu Marina, koja se desila u mestašcetu zanimljivog imena – Munlajt (Moonlight)...

Bilo jednom u Munlajtu...

Dalje, kako jedna Boneli sveska ne oduzima mnogo vremena, očekujte da se stripočetnik javi možda već istog dana... Glad za stripovima se uvećava i vi je morate zadovoljiti! A kuda sada? Okrenuo bih se, posle arguably najboljeg “Dilana”, priči koju mnogi drže za najboljeg “Betmena”. Kod nas se još krajem devedesetih pojavilo crno-belo piratsko izdanje, da bi ga, kako  olikuje (trejd u boji), 2012. objavio Phoenix Press – “Betmen: Godina prva”. Sve i da neko nije čuo za Dilana Doga, dok mu ga niste predstavili, verujem kako nema onih koji nisu čuli za Betmena (proveo neko život na pustom ostrvu, možda?). Međutim, ono što je još važnije – čuće i za jednog od najvažnijih strip-autora, Frenka Milera! (Iskusni stripofili znaju koliko su ovakve reference važne, a “Godina prva” je sjajna polazna tačka kada govorimo o Mileru, ovde “samo” scenaristi.)

Nagovestite kako smo, kroz filmove Tima Bartona i(li) Kristofera Nolana, štošta saznali o Betmenovom poreklu, ali zašto ne bismo čitali o tome u okviru medija iz kog ta priča potiče? Briljantan crtač Dejvid Macukeli je svojim istančanim, ritmičnim stilom oblikovao i oživeo Gotam tako da čitaoci jasno osete puls zapuštenog grada i prigušeno, ubrzano disanje njegovih stanovnika (čija je karakterizacija do danas neprevaziđena!), dok je njegova supruga, inače slikarka, Ričmond Luis – i pored ograničene palete boja, odnosno procesa koji joj je stajao na raspolaganju 1987., kada se strip pojavio – svojim talentom učinila nemoguće, podarivši ovom stripu njegov konačni izgled.

Jedna noć u Gotamu

S crtačkog aspekta svetlosnim godinama udaljen od tipične kirbijevske eksplozivnosti, uobičajene za superherojske stripove, “Godina prva” će svojom suptilnošću osvojiti i prikovati za sebe nove čitaoce; u ime devete umetnosti, čiji je jedan od najlepših izdanaka. Betmen zapravo i nije glavna zvezda ove priče, to su Brus Vejn, koga u sukobu s kriminalcima viđamo i u civilu i maskiranog, kao i Džejms Gordon, koji samo što je postavljen na funkciju u Gotamu, “gradu bez nade”...

Nakon što stripočetnika/stripočetnicu uverite da strip, pa još (makar nominalno) superherojski, može biti nešto veoma ozbiljno, dolazimo do trenutka u kome je potrebno da malo razgalite svog padavana, ali i podstaknete ga/je da stavi prst na čelo. Radi se o jednom od najznačajnijih Fibrinih izdanja (drugo, integralno je iz 2013.), “Svagdanjoj borbi” Manija Larsenea, čiji jednostavan,
karikaturalan crtež evocira francusko-belgijske klasike, koje je većina nas čitala u detinjstvu, ali istovremeno olakšava poistovećivanje s glavnim junakom, fotografom Markom... On je mladić u kasnim dvadesetim (na kraju stripa i nešto stariji), koji, u odsustvu inspiracije i motivacije, odlučuje da iste potraži – u šumi, odlučivši da prekine sa psihoterapijom!

Kućni ljubimci, uči nas Larsene, mogu nas dovesti do...

Larsene prikazuje brojna preispitivanja ličnosti, kroz kakva je većina nas prošla, ali i odnosa sa okruženjem: bratom, roditeljima, kolegama, devojkom, komšijama... Dok u pozadini istovremeno čitaocima predstavlja modernu Francusku i društveno-političke
prilike u njoj. Za priče o malim, običnim ljudima, uvideće vaš padavan, odavno nije rezervisana samo književnost, ali bih ovde svejedno predložio i roman “Dopler” Norvežanina Erlenda Lua, o još jednoj eskapadi u šumu, pri tom sjajnu kritiku modernog društva (Geopoetika, 2005.).

Za kraj – novopečenom stripofilu (što je, nadamo se, postao u ovom procesu!) predstavite jedno izuzetno delo, ujedno ga uvevši među grafičke romane (nešto zrelije i ozbiljnije stripske priče, strukture bliske proznim romanima), te naslov kojim ćemo u okviru Vodiča kroz svet stripa zakoračiti na teren (auto)biografskog stripa, a koji, konačno, predstavlja svojevrstan izuzetak u tom svetu – budući da je ovenčan Pulicerovom nagradom, koja se dodeljuje za doprinose u književnosti i novinarstvu. Reč je o “Mausu” Arta Špigelmana, a postoje srpsko (u dva toma, Samizdat B92, 2008.) i hrvatsko izdanje (integralno, Fibra, 2009.). Junaci ovog stripa su antropomorfne životinje, ali nimalo nalik Diznijevim junacima, recimo, već su čitave nacije predstavljene kao određena vrsta životinja (Jevreji kao miševi, Poljaci kao svinje, Nemci kao mačke). Ovo je priča o Vladeku Špigelmanu, Artovom ocu, poljskom Jevreju, koji je preživeo holokaust i logor Aušvic; i ove činjenice su dobar pokazatelj tema koje možemo naći obrađene u stripovima, odnosno načina na koji su obrađene...

Najava najvećih užasa zabeleženih u ljudskoj istoriji

Špigelman uspešno balansira između dva vremenska toka radnje; sadašnjosti, u kojoj je on već odrastao, gde je akcenat na njegovom odnosu sa ocem, i prošlosti, ispripovedane iz ugla ostarelog Vladeka. Strpljivi(ji) čitaoci, spremi da zarone ispod površine, prihvatiće “Mausa“ kao kontrapunkt postmodernističke analize protoka vremena (kroz odrastanje, prošla iskustva, preživljavanje i dr.) i traktata o položaju Jevreja u posleratnoj Americi (pored ostalog, otuda pomenuti Pulicer). Letimičan pogled na crtež, groteskan i naizgled jednostavan, teško da može nekoga navesti da nasluti o čemu je reč, jer se radi o štivu ozbiljnom i potresnom poput Spilbergovog remek-dela, “Šindlerove liste”. Međutim, takav ogoljen crtež, urezuje se tokom čitanja u pamćenje, čime autor podstiče čitaoce na razmišljanje; a ključno, u ostalom, i jeste: da se ne zaboravi. (Ovakav izbor naslova tek je jedno od mogućih polazišta u svet stripa, razumljivo, ali ono najvažnije je odabrati ih tako da neupućenima razbijete i najmanju predrasudu o devetoj umetnosti, probudite i razigrate njihovu radoznalost, i pokažete im da su stripovi “ograničeni” jedino – maštom; kako autora, tako i čitalaca.)

Andrija Mihajlović