Vodič kroz svet stripa #4: Istok... Bliski. Blizak.

Najpoznatiji bliskoistočni strip je svakako “Persepolis” Marđan Satrapi, autorke iranskog porekla, koji je stvarala inspirisana Špigelmanovim izrazom u “Mausu”, delu o kome je bilo reči u prethodnoj kolumni. Njeni su roditelji, intelektualci i politički aktivisti, nakon Homeinijeve (Islamske) revolucije, kada je zbačen poslednji šah, bili izloženi različitim pritiscima i torturi, što je, uz česte promene političkih režima, obeležilo odrastanje Satrapijeve. Deo mladosti provela je u Austriji, ali se potom vratila u verskim fanatizmom, te polnim i drugim razlikama ranjeni Iran, o čemu pripoveda u svojoj autobiografiji, “Persepolisu”, grafičkom romanu koji je doživeo i popularnu, animiranu ekranizaciju, a koji je Zoran Đukanović nazvao “memoarima između svetova”, i to “više svetova: Iranu pre Šaha, za vreme Šaha, posle Šaha i gospođici Evropi, sa kojom Marđan ima susrete treće vrste od svoje četrnaeste godine”. Diljem Balkana, “Persepolis” je objavljen u četiri (originalne) sveske na srpskom (Fabrika knjiga, 2006.) i slovenačkom (Ambasada strip, 2008.), te hrvatskom, kao integral (Fibra, 2012.).

Šta kada jedna devojčica poželi da bude deo protesta?

No, Bliski Istok bio je i predmet interesovanja jednog Amerikanca! Poreklom Maltežanin (ko je rekao Korto?), Džo Sako, vođen novinarskom radoznalošću, stvara “Palestinu” (Rende, 2006.), priču zabeleženu sa one, “druge” strane, što se u ovom slučaju odnosi na granicu Izraela i ove sporne (?) teritorije... Obilazeći udaljene, ratnim sukobima zahvaćene palestinske gradove – čija su nam imena poznata, ali, budimo iskreni, uz tek poneki letimični osvrt šta se tamo stvarno dešava... – Sako je, početkom devedesetih, kroz direktan kontakt s palestinskim stanovništvom, prikupljao građu za svoj dokumentarni strip (ili stripovanu reportažu). On je posmatrač, koji se trudi da ostane objektivan, iako iz naslova deluje kao da otvoreno bira stranu – opet, koliko god je to moguće, jer govorimo o jednom autorskom delu – prikazujući sebe kao stripskog junaka, ali na bitno drugačiji način u odnosu na pomenute Špigelmana i Satrapijevu, jer je ovaj naslov posvećen drugima: ovo su njihove priče i glasovi, onako kako ih Sako zabeležio, pre nego doživeo, a ne njegova lična (autobiografska, to jest). Kao strip-autor, ali i novinar, (foto-)reporter, pripovedač, on sazreva kako postepeno odmiče njegovo delo, sa svakom narednom epizodom, gde je jedno od ključnih stvaralačkih obeležja, ili možda navika, da čitaoce podseti kako je važno (na)smejati se i onda kada se čini da nema povoda, jer su pojmovi “pobednik” i “gubitnik” – stvar perspektive, a posebno je zanimljivo to što se ovakvom temom pozabavio čovek koji dolazi iz zemlje koja čitavom svetu pokušava da prikaže jednu posve drugačiju sliku istog tog sveta i sukoba u njemu.

Kao čoveku širokih shvatanja, Sakou nije teško da stekne nove prijatelje

“Persepolis” i “Palestina” su stripovi koji su pronašli put do publike širom sveta, jer su i Satrapijeva i Sako pred sobom imali takvu mogućnost. Međutim, šta sa onima koji je nemaju? Barem ne na način da se o njihovom radu izjašnjavaju razni žiriji i kritičari? A čiji je glas podjednako važan i dolazi – iz Sirije, još jedne zemlje rastrzane ratom. Jula 2012. pojavila se umetnička grupa koja sebe naziva Stripom za Siriju (Comics4Syria), rešena da na ovaj način, preko Fejsbuka, pokrene svojevrsnu kulturnu revoluciju, razotkrivajući, kako kaže jedna od autorki, “greške režima, ali i greške opozicije”, nastalih kao pokušaj promena poznatih kao Arapsko proleće. Još jednom strip postaje moćan medij u rukama kreativnih mladih ljudi, spremnih da prikažu istinu o zemlji u kojoj se takvi pokušaji završavaju, što se kaže, “pre nego što počnu”. Međutim, ovo je ujedno jedan od najboljih primera toga kako digitalna forma i objavljivanje na internetu uspevaju onde gde tradicionalna, štampana forma ne može, iz prostog razloga što nema načina da se tako dopre do najšire publike; u ostalom, publika ovde i nema svoj uobičajen položaj, a o hrabrim autorima i njihovoj slici tamošnjeg građanskog rata pisali su vodeći svetski mediji. Reč je o kratkoj formi, često namerno kontroverznoj, uglavnom na arapskom jeziku, što donekle otežava razumevanje, nažalost, ali ima i radova prevedenih na engleski; bave se i karikaturom, takođe. (Iz stripa “Samica” preuzeta je naslovna slika ovog teksta.)

Strip “Majka” prikazuje ženu koja se porodila i čiji sin odrasta u zatvorskoj ćeiji; čitav svet su mu majčini crteži na zidu ćeije...

Naredni naslov delo je još jedne autorke: “Izlazne rane” (Fibra, 2012.), koje potpisuje Izraelka Rutu Modan. Ona čitaocima predočava život u modernom Izraelu, ali se ne bavi time direktno kao Sako ili Satrapijeva, iako su “Rane” nastale pod uticajem novinarstva (“Palestina”), a ima i autobiografskih elemenata (“Persepolis”). Naime, Modanova kroz svoje radove preispituje i reinterpretira realne događaje koji su se, s jedne strane, desili njoj sâmoj, ali i događaje koji su se dešavali oko nje, a koji su joj privukli pažnju, s druge, što joj, kako kaže, “pomaže da razume stvarnost”.

Mladi telavivski taksista, Kobi Franko, nije u dobrim odnosima sa svojim ocem… Neko vreme se čak nisu ni čuli, a onda – jedan telefonski poziv navešće ga da posumnja u to da li je njegov otac uopšte živ? Kobija poziva izvesna Numi, pripadnica izraelske vojske i – ispostaviće se – bivša ljubavnica njegovog oca, Gabrijela, koja naslućuje da je Gabrijel stradao u napadu bombaša-samoubice i želi da joj se Kobi pridruži u potrazi za istinom. Dalje, autorki se nikada nije sviđalo stereotipno portretisanje žena u stripovima ili kao golišavih, atraktivnih heroina ili kao dama u nevolji. Ona smatra da muškarci u realnosti često biraju sasvim drugačiji tip žena i upravo je to (još) jedna od činjenica koju ističe kroz odnos Kobija, sasvim prosečnog mladića, i Numi, jednog “ružnog pačeta”, koje je spojila povezanost sa istim čovekom. Zanimljivo je da Gabrijela uopšte ne vidimo u stripu, čak ni na sâmom kraju, a on je osoba čiji je život u mnogome uticao na ljude oko njega, jer upotreba “mekgafina” nije česta u stripovima.

Bliskost uprkos razlikama i ekscentričnoj pozadini

Crtež u “Ranama” je eržeovski; ekspresije njenih junaka su nedvosmislene, pripovedanje izuzetno tečno, ali autorka istovremeno uspeva da zadrži oči čitalaca na brojnim lokacijama nacrtanim realistično, na osnovu foto-referenci. Radi se o prilično neobičnom štivu, gde Modanova pušta da “tihi” kvadrati, u kojima se fokusira na okruženje glavnih junaka, odnosno male ljude, i na to kako sudbina većine njih gotovo nikoga ne zanima, “pričaju” za sebe. Još, kako je radnja smeštena u zemlju u kojoj većina nas nije bila, a okolnosti koje tamo vladaju prenete tako da deluju izuzetno uverljivo, “Izlazne rane” krasi doza egzotičnosti koja je već sâma po sebi dovoljan razlog za čitanje ovog stripa. (Konačno, obratite pažnju na poslednji kvadrat, i razmislite da li je kraj stvarno ostao otvoren... Jedan od najboljih na koje ćete, po mom skromnom mišljenju, naići u devetoj umetnosti.)

Andrija Mihajlović