Vodič kroz svet stripa #5: Madonine stripoeme

Kada kažemo “svet stripa” – sintagma koja je, pored ostalog, i deo naslova ove kolumne – asocijacije su svakojake, ali će u VKSS biti prisutna dva glavna i nekoliko pratećih aspekata devete umetnosti, koji godinama ne prestaju da intrigiraju potpisnika ovih redova... Prvi je raznolikost (ili različitost), koja je u svakom pogledu nešto što bitno karakteriše svet stripa, bilo da govorimo o scenarističkoj ili crtačkoj. Međutim, crtačka je ono što najviše odvaja strip od srodnih umetnosti/medija, književnosti i filma, a približava ga slikarstvu. Što se scenarističke diferencijacije tiče, tu je važno sledeće: strip kao ogledalo stvarnosti. Gde sve autori pronalaze inspiraciju za priče u stvarnom životu, pa “preslikavaju” događaje na stranama svojih stripova, ali i kako nas uvode u kerolovske zemlje iza tog (ili tih) ogledala, takođe?

Drugi aspekt je – mojoj malenkosti daleko najzanimljiviji kada su stripovi u pitanju! – nikada isti odgovor na pitanje: gde se to strip (kao neraskidiv spoj crteža i teksta) nalazi između medija, umetnosti i zabave? Univerzalan (i diplomatski) odgovor bi, u najvećem broju slučajeva, glasio “negde između”, ali ovde ćemo se pozabaviti uglavnom onim naslovima koji na specifičan i autentičan način ističu položaj određenog naslova u navedenom “trouglu” i doprinose pomenutoj raznolikosti stripova. [Sad, odličan odgovor je, doduše, dao čuveni teoretičar stripa, Skot Meklaud, u kultnoj knjizi-stripu o devetoj umetnosti, “Kako čitati strip”. On navodi šest kreativnih koraka kroz koje svaki umetnik, pa i stripski, mora da prođe, a to su: 1) ideja (ili svrha), 2) oblik (ili forma), 3) idiom (ili način izražavanja), 4) struktura (dela), 5) zanat i 6) površina. Više o tome možete pročitati ovde, a za potrebe ovog teksta navešćemo da, ako stvaralac, prema Meklaudu, prednost daje svrsi, strip je više medij, dok, ako dominira forma, strip je više umetnost.]

Strip između medija, umetnosti i zabave; vratićemo se na ovo mnogo puta u Vodiču kroz svet stripa

Otuda, u potrazi za drugačijim, inovativnim i neobičnim stripovima, onima za koje već na prvi pogled zna da su nešto posebno, čovek se najlepše iznenadi onda kada naiđe na neki kakav bukvalno nije-mogao-ni-da-zamisli! I upravo je takva serija stripova “Sve uz kafu” (slobodan prevod originalnog naslova “All Over Coffee”) američkog autora Pola Madone: šetnja kroz (ne)stvarno, pesnički pogled na svet, koji će čitaoce na neponovljiv način podsetiti koliko često gledaju, a ne vide (ili postaviti pitanje: gde gledate?). Sad, moguće je kako će se naći neko ko će s negodovanjem opaziti kako ovo nije strip u svom uobičajenom obliku, ali zar negde piše da mora (baš uvek) tako da bude? (U stvari, kako to da Madonin rad i jeste i nije strip? A dalje, ako nije strip, pa šta je onda?)

Najpre, radi se o seriji nedeljnih radova, koje autor piše i crta za San Francisco Chronicle od 2004. godine. Kaiševi/table poprimaju različite forme, ali su najčešće poput fotografije, koja može samostalno stajati i bez reči prenositi poruku koju sadrži (ako je sadrži), ali se Madona s rečima snalazi onoliko dobro koliko i s crtežom – bilo da je to neka kraća misao, citat ili nešto duže razmišljanje, pa i dijalog – i stvara predivan (uglavnom jednopanelni) spoj crteža i teksta, koji bismo mogli okarakterisati kao strip-mural, strip-minijaturu, strip-razglednicu,strip-citat, strip-skicu, strip-pejzaž... I kako još sve ne, ali verujem da bi prava reč za ovakvu formu mogla da bude: stripoema.

Mada to nije uvek slučaj, najčešće je glavni "junak" Madoninih stripoema – San Francisko, predstavljen na atipičan način, jer kada neko želi da prikaže bilo koji veliki grad, fokusira se na ono što je prepoznatljivo. Nasuprot tome, autor "hvata" i beleži upravo ona mesta, predele, trenutke i situacije, koje, čak i ako bismo se našli u San Francisku, verovatno ne bismo videli i iskusili, jer ne bismo znali gde da ih tražimo; osim ako možda ne zalutamo. (Rečeno važi ne samo za Frisko, već i za sve druge gradove i mesta širom sveta, koje je autor vremenom obišao i upoznao.) A čak i onda kada čitaocima predstavlja simbole grada, poput jednog od najlepših i najpoznatijih mostova na svetu, Golden gejta, Pol Madona to čini na sebi svojstven način...

Strip-table iz “All Over Coffee” serije očito su nalik starim, požutelim umetničkim fotografijama. No, onda kada je, za ono što želi da kaže ili istakne, to potrebno, Madona napušta karakterističan sepija efekat i ubacuje boje, ali utisak je uvek isti: njegove stripoeme odvlače vas negde gde se, makar nakratko, zaustavlja protok vremena i omogućuju da osetite atmosferu koja krasi neka istovremeno i udaljena i bliska mesta, koja će vam, na način koji čak nije moguće uvek racionalno objasniti – ili opisati, svejedno – delovati poznato, najbliže tome: kao da ste ih sanjali.

(Nesvakidašnji Madonin grafički izraz kao da je inspirisan jednom mišlju Milana Kundere – a čija je sjajna potvrda! – da mašta čitaoca “automatski dopunjuje piščevu viziju”, što bismo mogli potkrepiti već prvom tablom, malim omažem ovom piscu...)

Ovo mesto zaista postoji u Los Anđelesu, kultno je i “junak” brojnih filmova, takođe, ali potpisnik ovih redova ne može da se otme utisku kako je Madoni negde u podsvesti bila prisutna i ona suluda Vonegatova iz “Klanice pet”: “Go take a flying fuck at a rolling doughnut...”

Još, u nekim radovima, Madona sâm otkriva pozadinu svog stvaralaštva, koje nadilazi postojeće forme, pa i žanrove...

Pol Madona je ujedno urednik stripskog odeljka sajta posvećenog pop-kulturi, The Rumpus, gde možete pronaći i radove drugih autora, a “Sve uz kafu” možete pratiti ovde. Postoje (za sada) dve kolekcije ove serije, “All Over Coffee” i “Everything is its own reward”, izdavača City Lights. (Čitajte “Sve uz kafu” i ne dozvolite sebi da zaboravite one naizgled nebitne stvari i detalje... Sve one sjajne “sitnice koje život znače.”)

Andrija Mihajlović