Priča prva - Martin. Sve počinje sa recitovanjem poeme "Xanadu" (vidi zanimljivosti) od strane nepoznatog čoveka u Martinovoj kući. Iznenada, u istu upada grupa bandita sa zadatkom, koji su btw uspešno i ispunili, da ustreli stranca. U tom puškaranju i sam Martin dobija šaržer metaka u telo. I dok banditi pakuju svoj plen u kola i odlaze svojim putem, Java otprema Martina u hitnu, e ne bi li se spasilo što se spasti da. Iako su se doktori sa nama neimenovanim primarijusom, upinjali iz petnih žila, Martin umire na operacionom stolu. Zahvaljujući svom trećem oku, put do Svevišnjeg Martina vodi preko, nikog drugog do, Kuta Humija, koji ga i bukvalno vraća iz mrtvih.
Sam oporavak teče vrlo bolno, kako za Martina tako i za Dianu. Iako je živ, Martin je ipak završio u invalidskim kolicima, što je rođenomu pustolovu poprilično teško palo. Njegovo ponašanje, na momente zaista izgleda preterano, pre svega mislim na njegov odnos prema Diani koju tretira kao sluškinju. Ipak, uzevši u obzir da je nepokretan, Martin se daje u razmišljanje, pre svega o odnosu između njega i Orloffa (jedna razglednica koju je Orloff poslao Martinu, a napisanu od strane njegove verenice Monique, sa željama za brz oporavak, bila je inicijalna kapisla). Sećanja naviru kao voda iz vrela, i ista postaju glavna tema priče oko koje se sve ostalo vrti.
Neću gubiti vreme na opisivanje zajedničkih pustolovina kojih se Martin priseća, a koje su opet nama manje ili više znane, iste su sada u službi "humanizacije" Martinovog bivšeg najboljeg prijatelja a sada najvećeg neprijatelja. Upravo ovde saznajemo da je mladi Orloff bio jako prijatan i velikodušan čova, za šta je i dato nekoliko primera, a ja ću navesti jedan. Tokom ekspedicije u Južnoj Americi, Martina su izujedale pčele ubice, usled kojih je on zapao u anafilaktički šok. Da nije bilo hladnokrvnoga Sergeja, koji je učinio sve da spase svoga prijatelja, Martin bi još onda išao Svetom Petru na ispovest. Ali, vrhunac tek sledi. Usred svih tih flešbekova, iznenada Martin dolazi i do zaključka: činjenica da je njegov bivši prijatelj postao ubica bez skrupula, a on sam širokogrudo momče proizilazi iz ničeg drugog do okrutnog Kut Humijevog eksperimenta, in vivo, nad njima dvojicom. Oružje Majke Zemlje - Naakala je odredilo njihovu sudbinu. Uostalom, za vas sam i izabrao delove Martinovog deduktivnog razmišljanja;)
"Ho capito, maledizione! Ho capito! E non puo essere che cosi..."
"...Siamo stati oggetto di qualche esperimento. E Kut Humi ha distruto l’anima di un mio amico per chissa quale maledetta idioza zen..."
"Quel bastardo ha giocato con noi come uno scienziato nazista! ... maledetto figlio di un cane..."
("Prokletstvo, shvatio sam! Shvatio sam! I ne može biti drugačije nego tako...
...Bili smo dio nekakvog eksperimenta. I Kut Humi je uništio dušu mog prijatelja zbog tko zna kakve zen idiotarije...
Taj se nitkov poigrao s nama poput nacističkog doktora!... Prokleti pasji sin! ") (pr. ur.)
Usred Martinovog psovanja Kut Humija, iznenada mu se na čelu ukazuje treće oko, po prvi put još od 1987. godine. To opet znači da nema druge do put pod noge pa na Tibet. A i to u invalidskim kolicima! Pride, inspektor Travis pomaže Martinu u otkrivanju identiteta tajanstvene ličnosti koja je stradala još na samome početku. Reč je o izvesnom Warrenu McLeodu, čije je telo policija izvadila iz East Rivera, izvršila obdukciju i sahranila, da bi odmah potom telo bilo ekshumirano i poslato pravo u Tajnu bazu Drugde. Ovde još treba dodati da je gorepomenuta Orloffljeva "humanizacija" započela u epizodi MM #142 "Il tredecesimo segno/Trinaesti znak", a ista je dobila svojevrsni epilog u MM Gigante #6 "L’isola di ghiaccio e di fuoco".
Priča druga - Agarthi. U isto vreme, dok se Martin prvo borio za život u bolnici a potom i sa svojim sećanjima, izvesna grupa ljudi se pripremala na napadne budistički manastir na granici Tibeta i Nepala. Međutim, taj njihov pokušaj je završen neslavno i prilično krvavo po njih. Gotovo svi do jednog su nastradali od Metc Kangmija, koji su se ukazali na obroncima planine. Gotovo svi. I tako je moralo da bude, tako je bilo zapisano. Baš kao što je Martinova šetnja ivicom života i smrti bila zapisana. I baš kao mnoge druge tajne i mnogi drugi događaji, koji su takođe zapisani...
Priča treća - Drugde. Već smo navikli, pre svega iz Specijalaca, da svaki put kada pratimo Chrisa Towera u šetnji bazom, otkrijemo neke nove prostorije, nova odeljenja. Osim što je stari dobri Chris se i nesvesno kandidovao za Ginisovu knjigu rekorda (vidi zanimljivosti), upoznajemo se i sa Odeljenjem Haiti, u kome je između ostaloga smešteno i vudu groblje. Na isto je dopremljeno i telo tajanstvenoga gospodina McLeoda, koje je zahvaljujući magiji vudu vrača pod imenom Hegesippe Peralte, vaskrsao. Jedini razlog za vaskrsnuće McLeoda je da da odgovore na pitanja koje mu je postavio izvesni Mr. Harris, poliglota po vokaciji, a i to na čistom hindu jeziku;), da bi odmah potom bio obezglavljen, i time, valjda, pronašao večni mir.
Odgovori polako počinju da stižu. I to ne iz "intervjua" Harrisona i zombija, već iz jednog starog fajla, imenovanog "Xanadu". Naime, već duže vremena jedna grupa engleskih okultista, predvođena bivšim plaćenim ubicom, izvesnim Johnom Higginsom, pokušavala da pronađe i fizički put do Agartija, a sve zbog basnoslovnog blaga koje se tamo nalazi. Njima se suprostavlja čovek po imenu Ramani, koji se krije pod pseudonimom McLeod, a koji je opet agent baze Drugde. Kad je postao pretnja, okultisti su ga eliminisali, a potom i neslavno završili na obroncima Tibeta, što smo ranije i opisali. Time je rešena tajna te do sada nepoznate grupe ljudi, baš kao i motivi koji su ih pokrenuli. Agent Ramani/McLeod se već ranije bio obreo u Agarthiju/Shamballahi/Xanaduu (da, da, čuveni pesnik S.T. Coleridge je opisivajući grad Xanadu u poemi Kublai Kahn, zapravo opisao sam Agarti!). Tamo je upoznao i Kuta Humija koji mu je pak ukazao da to basnoslovno bogatstvo je ne samo duhovne već i materijalne prirode. I ne samo to, agent je imao zadatak da napravi kontakt sa nekim. Tako je moralo da bude, tako je zapisano.
Epilog. I ponovo, baš kao i 1987, Martin kreće na težak put, put koji vodi u Agarthi, ili Xanadu, kako vam je draže. Naravno, i kao i pre, i sada će ga na putu čekati teškoće pred kojima bi običan čovek vrlo brzo podlegao, plus u invalidskim kolicima. Scena, dok se Martin, tamo daleko, muči sa kolicima, štakama, vukovima i inim problemima, Diana sedi brižna/plačna u Washington Mewsu je jaka, upečatljiva i pre svega realna. To je zapravo i njen vrhunac patnje, i to konstantne kroz celu epizodu, koju su nam Castelli/Morales&Grimaldi majstorski predočili. Back to the mountain, Martin, već na izmaku snaga, odustaje, ne računajući na to da su manastirska braća već odlučila da je došao kraj tome putovanju. A i to kako!
"...Che io sia... Sull’ Himalaya con le stampele... Questo tipo doveva essere pazzo... Gia... Completamente pazzo..."
("Neka sam... Sa štakama na Himalaji...Ovaj mora da je lud...Da... Potpuno lud... ") (pr. ur.)
To su reči nikog drugog do Sergeja Orloffa, koji je ni manje ni više usred Tibeta naleteo na svoga nemezisa - Martina Mysterea. Ovo se, svakako, i dalo za očekivati, jer je i cela epizoda posvećena upravo njihovom međusobnom odnosu. Nesrećni agent Ramani je prvo posetio Orloffa i Ženevi, sa sve recitovanjem Xanadua, a posle čega se i Orloffu, naravno, javilo treće oko. Iako je na put krenuo sa tri meseca prednosti u odnosu na Martina, zhavaljujući svim mogućim i nemogućim nezgodama, on na Tibet stiže u tačno predviđeno vreme. Tako je moralo da bude, tako je zapisano.
Nakratko, ali samo nakratko, čavrljanje dvojice prijatelja/neprijatelja prekida njihova međusobna borba na život i smrt (vuče na ofucanu melodramu, jel’ da?), u kojoj Martin ne samo što uspeva da prohoda (još je ranije neimenovani hirurg kazao da je u pitanju psiha), već i da polomi nogu i otkine veštačku Sergejevu ruku, koja završava na nepristupačnom mestu, u nekom klancu. U pokušaju da ga i konačno dokusuri, Martin skida Orloffljevu masku i preneražen prestaje sa borbom, i vraća se na priču;) Iako i sam Sergej ne veruje u ono što vidi, pozivajući se na magiju Kuta Humija (u Agarthiju i slepi vide, i bogalji prohodaju), Martin ga razuverava time što pronalazi ožiljke od plastične operacije. Iako se nigde ne kaže direktno kada, ista je izvršena 1988, naravno, od strane doktora Blackjacka. Sam doktor Blackjack je kazao da je operacija teška ali ne i nemoguća (što opet podseća na retoriku Kramera kada je Martina odveo u Sablasni grad), i da je nauka uznapredovala džinovskim koracima u poslednjih deset godina, od kada su se i poslednji put i videli. S obzirom da znamo da je prva operacija prilikom koje je doktor Blackjack ugradio novu, bioelektronsku, ruku Orloffu bila 1978, lako je sabrati dva više dva. Dakle, 1988, Martin je poslednji put koristio svoje oružje sa zracima i na njega potom potpuno zaboravio; Sergej je izvršio plastičnu operaciju lica i oka i na istu potpuno zaboravio. Magija Kuta Humija;)
I sada, kada su obojica zajedno, baš kao i ranije, ušli u Agarthi, Kut Humi im/nam daje odgovore na sva pitanja, odnosno daje Martinu za pravo skoro u svemu. Oružje sa zracima je to koje je odredilo budućnost i jednoga i drugoga, a sudbina je ta koja je naterala obojicu da na 8 godina potpuno zaborave na svoje oružje/pojavu. I da, zaista su bili deo svojevrsnog, okrutnog, eksperimenta. Međutim, nova opasnost se nadvila nad Xanaduom/Agarthijem. Poveća grupa do zuba naoružanih razbojnika kreće u poteru za blagom, predvođena jedinim preživelim iz prvog pokušaja. Higgins je uspeo da se spase onomad tako što se koncentrisao i nije dao prevariti pred pojavom Metch Kangmija, i sada, kada je njihova priroda poznata, sve je spremno za masakr. I masakr monaha počinje. U odbrani Agarthija, neuspešno, pridružuju se i dva stara prijatelja, ali je Orloff prvi ostao bez svog oružja sa zracima, da bi potom i Martinu isto jednostavno prestalo da funkcioniše. I onda, kada se činilo da je situacija izgubljena, kao grom iz vedra neba pojavljuje se Chris Tower sa svojim vojnicima. Otkud oni tamo, i kakva je uloga Drugde u svoj ovoj zapetljanciji sa Agarthijem, ostala je vojna tajna;)
Post festum. Martin i Sergej se rastaju kao pravi prijatelji, ne previše emocionalno, ali više nego uljudno. Odavde zapravo kreće da se menja njihov smeđusobni odnos u pravcu pomirenja i prijateljstva, naravno, što će biti bolje izgrađeno u epizodama koje su usledile znatno kasnije. Naime, u već pomenutom MM Gigante #6 "L’isola di ghiaccio e di fuoco", nih dvojica, zapravo trojica (treći čovek je Java, naravno) će se i zvanično pomiriti, uz Dianino histerisanje;), a u MM #241 #Vent’anni di mysteri", Orloff će biti taj kome će biti prepuštena čast da prepriča Priču o venčanju Martina i Diane;) Šta li je sledeće? Autor ove recenzije se kladi na kumstvo Martinovo, s obzirom da je opet taj gigant vratio u svet živih nekdašnju Orloffljevu ljubu Christine;) Nadalje, oružje koje je Martin zavrljačio u bezdan dospeo je, a gde bi drugde;), u Tajnu bazu Drugde, i s obzirom da je to prazna igračka za Brodyja, Chrisa & Comp, isto će biti pohranjeno u skladište, i upotrebljeno od strane Martinovog klona u MM&NN #1 " Il prigionerio del futuro".
Šta reći na kraju? Izuzetna epizoda, i zbog same tematike (povezivanje konaca u Martinovom univerzumu) koja je više nego dobro obrađena, baš kao i zbog smernica kojima je ista put i utrla. Naravno, sve je stvar subjektivnog doživljaja, ali meni je na primer super ideja da se Orloffu vrati ljudsko obličje, a na način koji nije prenagao, već postepeno, što je ovde i slučaj. Sve do MM #142 "Il tredicesimo segno/Trinaesti znak", Orloff je važio za beskrupuloznu osobu, pravog monstruma. Tek tamo se susrećemo sa njegovim strahovima, sa snom o novom/starom izgledu, o osećanjima i prema Monique i prema Martinu; jednostavno po prvi put smo videli da ovaj čovek ima dušu. Ovo je samo jedan logičan nastavak te priče, koja još uvek, na našu sreću traje. Ostaje nam nada da ćemo dvojac Martin/Sergej viđati češće od leta kada se ovaj serijal bude prebacio na novu formu i ritam izlaženja. S druge strane, iako Moralesa ne volim kao crtača, kada mu Grimaldi pomaže isti postaje podnošljiv, na momente i sjajan (vidi MM #187/189 "Il sarcofago di pietra/Kameni sarkofag", MM #198/199 "Cospirazione" i MM Gigante #10 "L’angelo del male"). Jedini koji je ovde podbacio je Alessandrini sa svojom naslovnom stranom. Jedna je od najgorih ikada nacrtanih.
.GIF)
.gif)
.jpg)
