Martin Mystere i Java stižu u Firencu na poziv starog Martinovog prijatelja antikvara g-dina Tosija, koji se nalazi na pragu neverovatnog otkrića, a zbog kojega i gine ne susrevši se sa našim prijateljima. Ipak, da ne bi ispalo da je potezao put Firence za džabe, Martin se nalazi sa svojom starom prijateljicom/devojkom Fiammettom e ne bi li prodiskutovao sa njom seriju tajanstvenih ubistava prouzrokovanih nekim predmetom koji je svojevremeno pripadao Leonardu da Vinčiju. Čavrljanje dvoje starih znanaca, na Martinovu žalost, prekida Fiammettin verenik, izvesni Lambert. I dok Lambert odvodi curu, Martin poteže Javu van grada, u potrazi sa bunarom u kojem je sakriven kovčeg sa mapom iz XVI veka a koja je i putokaz gde se tajanstveni predmet nalazi. Epilog: posle kraćeg okršaja sa neželjenim pratiocima, Martin i Java se vraćaju u Firencu, na čijim ulicama detektiv nemogućeg nailazi na Lamberta i Fiammettu, koji posle krvavog međusobnog obračuna ginu. Vrativši se u New York praznih šaka, Martin zapisuje ovu poslednju avanturu. A tajanstveni predmet je otkrio neko sasvim drugi…
Već je poznato da je pojavljivanje Martina Mysterea na kioscima Italije 1982. godine bilo od neprocenjovog značaja za izdavačku kuću Sergio Bonelli Editore (tada Daim Press). Stari dobri čika Martin je postavio nove standarde na kojima su iznikli junaci poput Dylana, Nathana i drugih. Poznato je takođe da je Martin utro put silnim izdanjima van regularne serije (specijalci, almanasi, team-upovi…). A i prva kratka priča je upravo ova. Do tada je Martin izlazio u standarnom formatu (na najmanje 64 strane, a najviše 248 – Xanadu). Ali, pojava sveščice maloga obima upakovanu u celofan kao dodatak majčinskom izdanju bilo je nešto sasvim novo, revolucionarno. Posle nje su usledile kratke priče Kena Parkera, Texa, Mister Noa, pa Dylana, Nathana i tako redom.
Kratke priče, u osnovi, su manje ili više pisane tako da budu relaksirajuće, a samim tim, gotovo po pravilu, glupe. Đokondin osmeh je jedini izuzetak od ovog pravila. Bez obzira što priča na momente deluje pomalo zbrzana, a na momente imamo kadrove koji su apsolutno bespotrebni, ista zaslužuje jako visoke ocene. Povezati događaje iz čak tri epohe (1501, 1983. i 1435.), tajanstvena ubistva, ljude u crnom, a potom otkriti ubicu kao i sudbinu tajanstvenog predmeta (koji ostaje i dalje tajanstven, ali se da naslutiti šta je) na svega 12 strana je vraški teško postići, zar ne? Ipak, Castelli je majstor svoga zanata, ovde se pokazao u svom svetlu, a u stopu ga prati sjajni Alessandrini.
Šira kako srpska tako i južnoslovenska strip publika je upoznata sa formom kratkih priča preko novosadske Stripoteke koja je nedavo objavila prve četiri od ukupno šest kratkih priča Misterija iz voza, pa može da stekne kakvu takvu predstavu o razlikama koje vaš recenzent navodi između Đokondinog osmeha i inih priča. Ostaje nam nada da će ista Stripoteka nekad u budućnosti otkupiti prava za objavljivanje i ove priče na srpskom jeziku. Đokondin osmeh to svakako zaslužuje.
.GIF)
.jpg)
