Il mio nome e Dog, Martin Dog.
U ovoj jednostavnoj rečenici može se sabrati suštine jedne po svemu potpuno nesvakidašnje epizode. Njen autor, Tiziano Sclavi, kao da je hteo da da šlagvort na svoje čedo koje će se pojaviti tek nekih mesec dana kasnije u Italiji. I uspeo je u tome.
Sclavi ovde se uspešno igra sa svetovima noćnih mora, mašte i svakodnevice, koje protagonistu priče, dakle Martina Mysterea, dovode do ivice ludila i do situacije da ne može da razluči šta je stvarnost a šta halucinacija. Isto osećanje vodi i čitaoce, barem je to bio sa mnom slučaj. Zanimljivo je kakve halucinacije, ako su one uopšte u pitanju, naravno, može da izazove jedan mali skarabej iz prodavnice antikviteta. Nesrećnog gospodina Terencea, koji je ’’kupio’’ istog progone njegove u svemu identične kopije, a Martinu se pričinjavaju egipatski hijeroglifi, piramide i stećci usred New Yorka. Ovde se Sclavi poslužio i sa Castellijanskom misterijom, ne otkrivajući nam u potpunosti šta je to skarabej i odakle dolazi, baš kao ni kako to da samo dvojica ljudi od osam miliona imaju halucinacije. Zadovoljio se sa Martinovim nagađanjima da je sam skarabej predmet sa Atlantide ili Mua i da verovatno predstavlja neku vrstu amplifikatora, pojačavača moždanih talasa, koje kod izvesnih ljudi izazivaju halucinacije.
Naravno, sve to pada u vodu u slučaju da je i sam skarabej halucinacija. I što ne bi bila?
Sclavi se više nikada neće vratiti u serijal Martina Mysterea, jer će biti preokupljen poslom oko svog projekta, što je za MM staff veliki gubitak. Istina, vratiće se unekoliko u dva slučaja team-upova Martina i Dylana, zajedno sa Castellijem, no kako su isti ispali, bolje je da su sami sebi uštedeli truda. Ricci je relativno dobar, odradio je posao tehnički, ali mislim da bi ova tema daleko bolje pasala nekom drugom crtaču. Alessandrinijeva naslovna strana tek nešto malo jača od proseka.
.GIF)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
