Proricanje sudbine, želja da se pošto-poto vidi budućnost, svetla ili mračna, svejedno, vazdan je bila inspiracija vaskolikom čovečanstvu. Od gledanja u zvezde, kuglu, karte ili pasulj, zavisili su ratovi i mirovi, sudbine pojednica, ali i država. I dan danas se (barem među astronomskim krugovima) prepričava anegdota da su dva kineska astronoma/astrologa izgubili svoje glave, jer su se ponapijali u vinskom podrumu dan (odnosno noć) pred potpuno pomračenje Sunca i zaboravili da upozore svojega cara na nebesko znamenje, pa je ovaj sav lud od pretrpljenog straha naredio da se ova dvojica poseku. Što su ti žrtve na oltaru nauke... I u samoj priči, Travis pripoveda poznatu, i ovim kineskim astronomima, sličnu sudbinu grčke proročice Kasandre (vidi zanimljivosti). Moć proricanja (naravno, ako pretpostavimo da takvo nešto i uopšte postoji, a ne postoji), je oduvek bilo i dar, ali i kletva, što ova dva gorepomenuta primera odlično ilustruju.
Pa ipak, iako su obe strane, ona koja gata i ona kojoj se gata, svesne svih rizika koji iz proročanstva mogu da uslede, svet i dan danas, baš kao i u antičko doba, je gladan takozvanog gledanja u budućnost. Ako antičko doba i ondašnji svet možemo bez problema da nazovemo zaostalim i tupim pa samim tim i da razumemo potrebu ondašnjeg puka za proricanjem, koji je odgovor da i danas, u XXI. veku, u doba vasionskih letova, interneta i iPoda, i poslovni svet, baš kao i obični puk, prvo što okrenu u New York Post-u, na primer, je stranica sa horoskopima? Sujeverje. I ma koliko god društvo kao celina išlo napred, a u poslednjih par decenija mi sami napredujemo na naučno-tehnološkom planu koracima od sedam milja, ako ne i više; to isto napredno društvo, ipak, čine pojedinci, a pojedinac kao takav je manje ili više sujeveran, pa zrno po zrno, dođosmo i do pogače. Iz čega sledi da bez obzira o kom vremenu govorimo, bez obzira na nivo tehnološke razvijenosti, u društvu će uvek biti mesta za magove, gatare, proroke i ostalu bagru.
Mignacco prilično uspešno prikazuje jednu stranu (od inače bezbroj) korišćenja tog dara/prokletstva proricanja, i to na vrlo efektan način. Ovde se scenarista odlučio da nam pokaže kako se bezrezervna vera u sutra zapravo okreće protiv onoga koji ta znanja o sutrašnjici pokušava da okoristi za lične svrhe. U pitanju je jedna beskrupulozna milijarderka, Cassandra Gold Chester, kojoj bi rezultati kretanja indeksa na sutrašnjoj berzi itekako pogodovalo za uvećanje kapitala, pa zašto da ne i vladom nad vascelim svetom iz senke. S druge strane, prorok pukim slučajem postaje naš stari znanac Mister Henry, koji je antenu bez marke instalirao na svoj kućni tv prijemnik, i počeo da hvata vesti od sutradan. I ovde se Mignacco uspešno igra sa činjenicom da bez obzira na pravovremene dojave od Henryja, sudbinu nije moguće promeniti, što je dalo povoda da Cassandra čuvši za sutrašnju smrt detektiva nemogućeg istog ostavi u životu da dočeka mirno svoje poslednje trenutke. Potez, koji se pokazao fatalnim po nju, a čime je Mignacco zavredio sve moje simpatije apropo ove priče.
Što se same priče tiče, nemam nikakvih zamerki, što i same ocene govore. S druge strane, braća Cassaro spadaju među najlošije crtače u SBE-u, i jako mi je drago da ih više nema u serijalu Martina Mysterea. Još da se Bagnolija i Tortija otarasimo, i biće sve ružičasto. Alessandrinijeva naslovna strana tek nešto malo jača od proseka.
.GIF)
.jpg)
.jpg)
