Ima epizoda koje su dugačke i pozamašne, usto i jako interesantne, a onda kada je treba recenzirati, autor se nađe na muci o čemu da pripoveda. Upravo takva je i priča Kraljevstvo vila. S obzirom da nisam od onih koji prepričavaju radnju u svojim recenzijama, biću krajnje kratak i koncizan, što se tiče ove epizode.
Elem, Recagno je ovde udario temelje za svoj tok Arturijanskog ciklusa, i to je odradio odlično. Samo da podsetim da je Castelli prvo malo stidljivo najavio da će ciklus o kralju Arturu, te čarobnjacima Merlinu i Morgani i svima onima koji uz njih idu biti jedna od stubova nosača serijala u svojoj priči Mač kralja Artura, a potom uveo i layse, vene planete Zemlje, koja je uzgred budi rečeno živ organizam u fantastičnoj priči "Vitez Orlando". Stop.
Gde ti stade ja produžih, moto je Carla Recagna. U Kraljevstvu vila, scenarsita nam naširoko i nadugačko pripoveda o keltskoj mitologiji, u očiglednoj nameri da nas obrazuje. Kao i svaka mitologija, i keltska nije ni malo jednostavna, a i uloge pojedinih bića nisu baš uvek čiste, te je i ovaj potez Recagna za svaku hvalu. Kada izuzmemo to pripovedanje, a koje uz ostale minorne događaje čini 80% priče, ostaje mi da u par rečenica opišem ključne momente koji su, kao što sam i kazao kamen temeljac za kasnije priče.
Martin i Java se posle jurnjave po pola Evrope, uz pomoć tajanstvenog zakarabuljenog lika, konačno domažu portala za vilinski svet, a koji se nalazi u jednoj pećini na obali jezera Maggiore u Italiji. A tamo će, pored Oberona i Titanije, vladara ovoga sveta, susresti starog znanca za koga su mislili (baš kao i on sam) da je mrtav. Reč je o čarobnjaku Merlinu, koji je, kao što se sećamo stradao u borbi protivu Orloffa (znamo da su on i Morgana bili jedno, i da je Morgana onomad prevladala, šaljući oboje u smrt, očigledno samo privremeno). Merlin objašnjava genezu odnosa između njega i Morgane i kako su to njih dvoje postali jedno, ali ono što je još interesantnije, moćno oružje Orloffa koji ih je upucao, ne samo da ih nije ubilo već je ovo dvojstvo razdvojilo, šaljući Merlina u Kraljevstvo vila, a Morganu ko zna gde. A o njoj će se čuti znatno kasnije, pa se i vi strpite do decembra kada planiram da izrecenziram vaskoliki Morganin opus.
Na kraju, minus ide Recagnu za bespotreban pokušaj da Mayo, prelepu devojku i staru poznanicu Martina Mysterea, odigra ulogu zavodnice, a potom da se ispostavi da je žena u crnom, i koja gine na samom kraju epizode, predstavi kao žrtvu. Em smo to već videli odranije (primer Mirijam iz Vavilonske kule), em zaista štrči u celoj ovoj priči kao nepotreban deo. Moglo je i bez toga.
No, to ipak ne kvari utisak o samoj epizodi, koja je jedna od boljih, a ako ne i ponajbolja priča ciklusa Italijanskih misterija. Većini ljubitelja DSČMa ostaje da popričeka još koju godinicu dok Libellus ne stigne na red da je i objavi, s obzirom da je Slobodna Dalmacija bila neažurna, a i Vanini pandrknuo pre nego što je stigao da objavi i ovu priču, jer je njihova ideja bila da se popune rupe nastale od Dnevnika i Slobodne. Braća Esposito su podnošljivi ovde, a Alessandrinijeve naslovne stane su simpatične.
Ulaz u grob u Newgrangeu
Newgrange
Triskelion motiv na ulazu u grobnicu
Rocca di Angera
.jpg)
