Šavovi

Prilikom pisanja tekstova o stripovima, ponekad se zapitam kada upotrebiti strip, a kada grafički roman? Ovaj drugi termin vezuje se pre svega za "Ugovor s Bogom" Vila Ajznera, a popularan postaje sredinom 80-ih i početkom 90-ih, sa "Nadziračima" i "Povratkom Mračnog viteza", odnosno "Mausom". Premda je teško dati preciznu i univerzalnu definiciju grafičkog romana, jer se ovaj termin koristi i za ono što jeste i ono što nije (marketinga radi), greše oni koji iz definicija izbacuju reč strip (iako ne u nekom tradicionalnom smislu), jer moderni grafički romani nisu ništa drugo do stripovi čija je konstrukcija bliska proznim romanima.

Način na koji se autor izražava, tehnika i stil kojima se služi, sve ono što je potrebno za nastanak jedne stripske table, maltene je u potpunosti prepušteno samom autoru. Ajznerov uticaj na razvoj ovakve forme sekvencijalnog pripovedanja – ono u čemu se grafički romani razlikuju od stripova u njihovoj klasičnoj formi – vidljiv je, pored tema kojima se autori bave, kroz slobodnu kompoziciju tabli, koje nisu istovetne, a često i asimetrične; kvadrati su bez pravilnog okvira ili je on izostavljen, ima preklapanja kvadrata, način na koji su upisana slova i postavljeni oblačići i dr. No, sve je to i dalje – strip, a u poslednjih petnaestak godina nastala su neka od najinovativnijih i najboljih stripskih dela u istoriji devete umetnosti, mahom posvećena običnim, malim ljudima, čak i onda kada je radnja smeštena u fantastični milje. Mnoga od njih objavljena su kod nas, ali najveću pažnju privukli su oni naslovi o kojima se i pre toga dosta govorilo na internetu. No, postoje i naslovi koji nažalost nisu pronašli svoj put do čitalaca u većoj meri, a ni po čemu ne zaostaju za drugim, poznatijim delima...

"Šavovi" Dejvida Smola ("Stitches", David Small), koje je u Srbiji objavio Omnibus, su baš takvo jedno, gotovo stidljivo delo... Dečak na naslovnoj strani je sâm Smol, onako kako vidi sebe od pre gotovo pola veka, jer se radi o autobiografskom delu. Podsetimo se, dva od najznačajnijih grafičkih romana u istoriji devete umetnosti su takođe takva: pogađate, Spigelmanov "Maus" (jedan od naslova koji su podstakli Smola da svoju priču prenese baš na ovaj način) i "Persepolis" Marđan Satrapi. To nisu jedini autobiografski stripovi, naravno, ali takve radove ne čitamo prečesto...

Naime, potrebna je ogromna hrabrost da bilo ko od nas o svom životu progovori potpuno iskreno, bez zadrške i uvijanja, posebno ako ta priča nije fokusirana isključivo na nas sâme, već uključuje i porodicu. "Šavovi" su baš takva priča: hrabra, otvorena, brutalno iskrena, ali i zastrašujuća – koliko zbog onoga kroz šta je godinama prolazio mali Dejvid, toliko i zbog delova u kojima će se mnogi čitaoci prepoznati. Smol hrabro pripoveda o porodičnim odnosima i tajnama, svom teškom detinjstvu, obeleženom rakom, dvema operacijama, gubitkom moći govora, ali i nemarom roditelja i brojnim drugim ograničenjima.

Rođen je u Detroitu 1945. godine i bio je prilično bolešljivo dete. Njegov otac bio je lekar, radiolog, ne previše zainteresovan za porodicu, a majka jedna tragična žena, rođena sa srcem na pogrešnoj strani grudi – što kao da je odredilo njen život i u pogledu odsustva emocija, dok jedino o svom bratu Smol ne otkriva mnogo... Reč je o jednoj u svakom pogledu disfunkcionalnoj porodici, bez uzajamne ljubavi, pažnje i komunikacije, a vrhunac je nemar prema bolesnom detetu. Zapravo, nije da Dejvidov otac, kao lekar, nije brinuo o svom sinu, ali to je činio sa stavom da je ta "briga" nužno zlo, što je kasnije dovelo do jednog pravog, većeg zla, koje je obeležilo Dejvida za čitav život i ostavilo mu ožiljke koji kao da su zarasli tek nakon što su "prošiveni" ovim grafičkim romanom. Smol u svojim memoarima ide i korak dalje, jer nam otkriva i deo svog porodičnog stabla, pripoveda o roditeljima svojih roditelja, pa je zaista mnogo trenutaka u kojima ćete prepoznati sebe ili neku vama blisku osobu. Autor podseća kako je čovek čoveku vuk, a život borba za mesto u čoporu, ali i da svako od nas mora da pronađe sopstveni "čopor", jer to nekada jednostavno ne može biti onaj porodični.

Ova priča objavljena je 2009. godine, ali je stara preko pola veka i veći njen deo smešten je u SAD pedesetih. Smol, kroz prizmu grešaka svojih roditelja prikazuje i greške čitavog društva, i podseća nas i na to da su stvari od tada na ovamo išle samo na gore... No, on otkriva i razotkriva, ali ne osuđuje, već jednostavno prikazuje ljude onakvima kakvi zaista i jesu, na neki način opraštajući im. Ipak, premda je priča tužna, teška i depresivna, neretko i košmarna, kroz nju sve vreme provejava optimizam (iako jedva vidjiv). Protkana je zaljubljenošću malog Dejvida u Kerolovu Alisu, njegovu strast prema crtanju od malih nogu i time kako je on kroz umetnost uspeo da prevaziđe sve poteškoće i izraste u slobodnog čoveka.

Smolov život bio je, sve do njegove šesnaeste godine, poput dugačkog, vrlo slabo i sablasno osvetljenog tunela, koji je dugo bio bez kraja na kome bi se ukazala prirodna, dnevna svetlost; njegovo detinjstvo bilo je svojevrsno tumaranje kroz maglu, pa ga on tako i prikazuje, dajući novi smisao onome "shades of grey", pripovedajući sivom i poigravajući se laviranim tušem. U svom pogovoru, Vladimir Šagadin kaže: "Ne sjećam se kada sam poslednji put vidio toliko nijansi sive boje, a koje su toliko savršeno dozirane u kadrovima gde teatarski postavljaju scenografiju, nikad ne statirajući." Ovo je i jedna prilično tiha priča, kako zbog Smolovog gubitka moći govora tokom dugog niza godina, isto tako i zbog tišine između članova porodice koja je tako dugo lebdela između njih – u onim retkim trenucima u kojima su pričali, nisu govorili ništa lepo... "Šavovi", poput nemog filma, predstavljaju nekoliko dugih nizova savršeno uklopljenih stripskih kvadrata, tek ponegde maltene presečenih rečima. Smol za svoj roman kaže da je "jednostavan, direktan i tih".

To je trajalo dok Dejvid nije napunio šesnaest, napustio roditeljski dom – koji to nikada nije ni bio – da bi, vodeći se svojom upornošću i željom da se bavi umetnošću, uspeo da se osamostali i postane uspešan ilustrator dečjih knjiga. U svemu tome ključna je bila pomoć psihoterapeuta, koga on predstavlja kao Belog Zeca iz "Alise u Zemlji čuda".

Autor podseća čitaoce kako je život borba puna košmara i ljudi koji bi da nas spreče da osetimo i onu lepšu stranu života, ali da je sve to lakše i podnošljivije onda kada ugledamo svetlo-cilj, kome ćemo uporno stremiti – za Smola njegovo crtanje. Podseća nas i kako mnoge ožiljke, što fizičke, što psihičke, godinama nećemo moći da prevaziđemo, ali da nikada ne prestanemo da pokušavamo. U svemu tome ipak ima i nečeg prilično simpatičnog, zato što svoje detinjstvo ne prikazuje iz ugla odraslog čoveka, već iz ugla dečaka od šest, jedanaest ili četrnaest godina, kako gde, dečaka koji jednostavno u svom uzrastu ne može u potpunosti da bude svestan sveta oko sebe... A kao odrastao čovek, on svojim knjigama i ilustracijama nesebično pokušava da ulepša detinjstvo druge dece, proživljavajući iznova sopstveno, dok je sa "Šavovima" želeo da mi odrasli čitaoci ne zaboravimo kako je bilo biti dete; odnosno, koliko teško je to ponekad bilo, ali i da pokušamo da ne pravimo iste greške kao prethodne generacije.