Cezarov papirus

Asterix

AS CARK 12c | 44 str.

Nakon u najboljem slučaju mlakih „Pikta“, drugi Asteriks nove ere udara punom snagom, nudeći novu i aktuelnu perspektivu o galskom selu kao bastionu slobode. U smeloj nadogradnji legendarne epizode „Asteriks i prorok“, pričajući o poteri za cenzurisanim poglavljem Cezarovih memoara o pohodu na Galiju – autori se hvataju u koštac s komunikacijom, životom informacije unutar zajednice, istinom, i poput jednog prstena koji ih sve vezuje u jednu celinu – sa sećanjem kao kamenom temeljcem (ljudskog) sveta kakvim ga znamo...

Informacije o autorima

Scenarij

Crtež

Naslovnice

Ocjena stripa

Recenzija

Ukupna ocjena 93%

Priča 10

Scenarij 9

Crtež 9

Naslovnica 9

Moja ocjena

Ocijeni strip

Ocjena čitatelja

Ukupna ocjena 75%

P*7

S*7

C*8

N*8

NASLOVNICE — DOMAĆA IZDANJA

  • Asteriksov i Obeliksov rođendan - Asteriks među Piktima - Cezarov papirus
    AS CARK 12
  • Cezarjev papirus
    AS GRA 36

NASLOVNICE — ORIGINALNA IZDANJA

  • Le Papyrus de César
    AS DG 36

ZANIMLJIVOSTI

  • 36. avantura u seriji koja u trenutku objavljivanja ove recenzije broji 39 objavljenih albuma (24 Gosini i Uderzo, 10 Uderzo, 5 Conrad i Ferri).
  • U daleko manjoj meri od prethodnog albuma u čijoj izradi je Albert Uderzo učestvovao u istaknutoj meri - ovaj album je rađen samo pod nadzorom Uderza i Goscinnijeve ćerke Anne, kao i uz nadzor Uderzovog dugogodišnjeg asistenta i neizostavnog člana ekipe koja radi iza kulisa fenomena „Asterix“ – Régisa Grébenta.
  • Inicijalni tiraž ovog albuma je bio 4,2 miliona primeraka od kojih su 2 štampana samo za Francusku.
  • Epizoda je stvarana pod radnim naslovom „Astérix et les paparazzix“, koji evidentno upućuje na novine, tabloide i senzaciju kao nit vodilju.
  • „Zapisi o Galskom ratu“ (u Asterixu već upotrebljeni na početku epizode „Bogovsko naselje“) su memoari Julija Cezara o osvajačkim ratovima na teritoriji Galiji (i šire). Zanimljivost koja povezuje zaplet „Cezarovog papirusa“ i ovaj važan dokument za proučavaoce istorije i istorije književnosti je da osmu knjigu „Galskih ratova“ nije napisao Cezar lično, već njegov oficir Aul Hiricije.
  • Novine predstavljene u ovoj avanturi zapravo nisu još jedan asteriksovski anahronizam (kakav se, primera radi, mogao videti u „Kleopatri“). Istoričari smatraju da Acta Diurna novine ustanovljene 59. godine p.n.e. - odnosno baš za vreme Cezarove vladavine - predstavljaju istinsku preteču dnevnih novina kakvim ih dan-danas poznajemo.
  • Stvarne dnevne i nedeljne novine parodirane u albumu mahom latinizacijom francuskih imena su Le matin de Paris, ici Paris, Voici, L''Écho de Paris i različite inkarnacije čuvenih francuskih novina Le Monde.
  • Prvobitno kršten kao Wikiliks i Papparazix (vidi belešku o radnom naslovu albuma), lik Radiomileviksa (fr: Doublepolémix) predstavlja omaž savremenom novinaru i disidentu, junaku borbe za slobodnu informaciju, osnivaču organizacije Wikileaks - Julianu Assangeu.
  • Inspiracija za lik Cezarovog savetnika za PR Propagandusa (fr: Promoplus) je pre svega francuski publicista Jacques Séguéla, ali i politički funkcioneri Patrick Buisson i Henri Guiano. Konkretno što se tiče prvonavedenog, autori vele da su Propagandusa hteli da baziraju na nekome ko je „inteligentan i proračunat, ali u isto vreme simpatičan.“
  • Kako je prikazano na 9. strani, prethodne Asteriksove avanture o kojima priča cenzurisano poglavlje Cezarove knjige su „Na putu kroz Galiju“, „Galski štit“, „Asteriks u Španiji“, „Seme razdora“, „Bogovsko naselje“ i „Asteriks na Korzici“.
  • Tuča s Rimljanima i razgaljenim Obeliksom u centru (41. tabla) podseća na rođendansko iznenađenje koje su seljani priredili Obeliksu na početku epizode „Preduzeće Obeliks“.
  • Meta-momenat sa samog kraja epizode je u velikoj meri inspirisan Goscinnyjevom i Uderzovom kratkom pričom „Obelis''ch“ iz 1963. godine (kasnije objavljenoj u kompilaciji „Asteriks i povratak u galsku školu“), u kojoj se prikazuje susret dvojice autora s Obeliksovim potomkom.

Istorija je svedok: pod lovorovim vencem i sedom kosom Cezar ima kozije uši! Kako ni taština ni palanka ne trpe da jednog predvodnika krasi takva nakazna odlika, a kako čak i car mora da se šiša – jedino carskom berberinu se otkriva tajna. Nema straha da će mu tajna pobeći, jer ispriča li bilo kome, smrt će ga brzo naći. No čak i po cenu života ljudsko biće ne može da zadrži tajnu za sebe, te pobeže berberin u šumu i poveri se pticama. No ptičice blesave, i one ne mogoše zadržati informaciju –razleteše se u pravcu sva četiri vetra, raskokodakaše se, te se vrlo brzo širom carstva uglas cvrkutalo: „U C(ez)ara Julija kozije uši“. Iliti: „U Cezara Julija jedno malo galsko selo neosvojeno!“ Jedna verzija ove povesti veli i da se brica izbrbljao u rupu u zemlji, te da je iz rupe izraslo drvce od koga je izrezbarena frulica čijim se sviranjem veselo širila trač o Cezarovoj nakaznosti. Neka druga priča veli nešto drugo. Razne su varijante, ali poenta ostaje ista – istorija je postala legenda, legenda je postala mit, znate već. Od narodnih bajki pa do modernih popularnih avantura u stripu, i dan-danas opstaje narativ o tajni koja prestaje da biva tajnom onda kada je zna više od jedne osobe. U za sada jedinstveno kvalitetnom Asteriksu nove ere, Ferri i Conrad na postavci potere za javnom tajnom nude sjajnu parabolu o informaciji – odnosno njenom čuvanju i prenosu – kao neophodnom sastojku postojanja ljudskog društva i civilizacije, ako ne i vascelog prirodnog sveta.

Istoriju pišu pobednici.

Šta se na koncu desilo s berberinom? Zapravo se ne zna pouzdano, jer je sve osim povrede časti velikog vladara pojelo vreme. O Cezaru s druge strane dosta toga znamo, između ostalog iz „Galskih ratova“, ličnih zapisa o osvajačkim ratovima u Galiji, na čiju pojavu na stranicama Asterixa čekamo još od „Bogovskog naselja“. Rukopis je završen, sve je spremno za masovno prepisivanje, čeka se samo još konačna revizija stručnjaka za odnose s javnošću Propagandusa. Iz aviona se vidi da je veliki (komercijalni) uspeh zagarantovan, jer cela knjiga je fabulozna! Cela? Pa, i ne baš... Jedno malo poglavlje o selu iz Armorike koje se uspešno opire rimskim legijama, onako, narušava perfektnu sliku o velikom osvajaču i njegovom carstvu. Rešenje? Izbrisati poglavlje. Javnost, te kasnije istorija i čovečanstvo neće znati za selo koje se opiralo; ostaće samo „nepobeđeni osvajač“. No, jedan od pisara u tajnosti spasava primerak problematičnog svitka od uništenja, te zahvaljujući ozloglašenom galskom aktivisti nepoželjni primerak problematičnog poglavlja stiže i do samog neosvojenog sela. Odatle će dobri stari borci za slobodu još jednom pokazati čitavom svetu da se njihovo postojanje ne može i ne sme zanemariti, te da istina na ovaj ili onaj način po prirodi stvari mora da izađe na videlo...

Časna reč.

„Cezarov papirus“ predstavlja mnogo više od onoga što sami Ferri i Conrad, kao i različiti komentatori, horski konstatuju – da se ovaj album samim tim bavi jednom aktuelnom temom. „Pikti“, na kojima su se autori uigravali, su skromno započeli novu eru „Asterixa“ jednostavnom humorističnom avanturom nad kojom se istovremeno nadvijala maglovita (i posve slučajna) aura „pokrivanja jednog aktuelnog događaja“ (Bregzita). Toga smo se em nagledali u „Asterixu“, em, da iskoristim (parafrazirane) Djoletove reči izgovorene negde u bespućima internetra: „ritam od jedne epizode u godinu-dve-tri, koji moze da si dozvoli repetitivnost“ nije dovoljan da opravda banalnu repetitivnost. „Cezarov papirus“ trijumfuje zahvaljujući svesti o tome da Asteriksovu DNK ne čini samo kupus verbalnih gegova i omaža pop-kulturi na jasno formatiranom broju stranica, već sposobnost da sažme neke trajne istine kroz prizmu aktuelnih fenomena, u ovom slučaju jednog džinovskog (makar prividnog) anahronizma. Sam Uderzo je izjavio da je bio impresioniran idejom Ferija i Konrada, pogotovu jer je bio ubeđen da su Goscinny i on iscrpeli sve što se moglo reći u „Asterixu“. Bilo mu je krivo što mu ovakva ideja i „Galski ratovi“ kao podloga nikad nisu pali na pamet.

Kojim fenomenom 36. put relevantno ilustrovati priču o maloj sili koja se prkosno tuče protiv velikog nasilnika? Pod „tučom“ se naravno misli na sukobe pesnicama, kopljima, dronovima, i sličnim. Rimsko carstvo, iliti u opštim brojevima „velika sila“, pokriva veliku teritoriju, sazdana je od nesagledivo brojne populacije, praktikuje neke nazovi kulture i politike koje u principu neprestano serviraju informacije u raznim pojavnim oblicima – istinu, laž, ili puke dezinformacije. U fiktivnom nekadašnjem Rimskom carstvu se (opravdano?) postavlja pitanje poput: „Ko se uopšte u Rimu više i seća da [npr. nepobedivi Gali] postoje?“ U stvarnoj današnjici se postavljaju pitanja...mahom više ni ne znamo koja, jer izgleda da je momentalno servirana informacija ona koja je jedino bitna. A već sutra će na njeno mesto doći neka druga, a sutra uveče opet nešto treće. A da bi, kako to nalaže osnovna epistemologija, kolektivnim delovanjem od informacije nastalo znanje, a kamoli tek potom od tog znanja mudrost – potrebno je vreme, da informacija živi, bude dostupna, da se koristi. Saznanja iz istorije, arheologije itd. nagoveštavaju da se civilizacija u širokom smislu etablirala upravo onda kada se razvila sposobnost da se (npr. na komadu papirusa) informacija zapiše; sposobnost da joj se daje trajnost i svojstvo nadograđivanja, tj. svojevrsnog života. Danas kada papir(us) mahom ustupa svoje vekovno mesto masovnim silicijumskim čipovima i serverima, trajnost informacije paradoksalno jenjava. Stoga, „malo selo“ koje se prkosno opire predstavlja sve one koji rade na tome da se signal istine na kojoj zajednica počiva i napreduje ne izgubi u šumu...šumi...shvatate.


Slobodni mediji.

Ferri i Conrad pripremaju teren relevantno se nadovezujući na i dalje aktuelnu epizodu „Asteriks i prorok“ u kojoj su Goscinny i Uderzo osvetlili tamnu stranu medalje istine kao vezivnog tkiva ljudskog društva s pravom postavljajući pitanje da li je ljudsko biće uopšte, i u kojoj meri, zbilja zainteresovano za istinu? Opet po uzoru na „Proroka“, Ferri i Conrad nepristrasno svrstavaju i Gale i njihove neprijatelje u zaglupljeni plebs. Ne snebivajući se da nose naše slabosti, Asteriks i ekipa nas podsećaju na razlog zašto su toliko voljeni širom sveta. Vojnici osvajačke armije od promaje između ušiju ne čuju kako im se iza leđa lažira istorija, a do nepobedivih Gala se ta informacija jedva probija kroz mnogo primamljivije tabloidne rubrike „horoskop“ i „trač partija“. Vrhunac ismevanja prezasićenosti trivijama, odnosno navodne ludosti informacionog/informatičkog doba, predstavljaju rimske „elite“ koje po koktel-orgijama sebi samima sebe predstavljaju kao eminentne stručnjake, naklapajući o Cezarovoj elokventnosti od koje bi i jedan Vergilije pukao od zavisti. „Elita“ je samo još jedna inkarnacija onoga što je u „Proroku“ bila populacija koja je sebi osigurala postojanje pričajući sebi i drugima gluposti, vulgarna pseudo-kultura koja svoje postojanje zasniva na davanju na značaju irelevantnim (latinski za đubre) sadržajima poput „Cezarovih stotinu najboljih recepata s lovorom“ ili „Moja najlepša ljubavna pisma Kleopatri“. Problem dakle nije u medijima, nego u ljudima.


Klub književnika.

Stvari postaju manje jednostavne od navedene dihotomije ako na scenu pozovemo Marshalla McLuhana, koji je za našu priču zanimljiv pre svega po kovanju sintagme globalno selo. Anticipirajući internet verovatno kao neizbežnu pojavu, globalno selo je definisao time da se zahvaljujući elektronskim medijima, još u doba telegrafa i radija dakle, informacija mogla momentalno preneti na bilo koji kraj sveta. Stoga je bukvalno čitava planeta postala ekvivalent selu koje je ograničeno toliko koliko se može vikati s jednog kraja na drugi (a čak i bez elektronskih komunikacija, tu je čuveni fenomen „šest stepeni razdvojenosti“ između dve proizvoljne osobe na planeti, na šta upućuje i eksperiment „malog sveta“). Dalje, McLuhan uvodi dodatnu pometnju oko proste pitalice "Da li je problem u ljudima ili u medijima?" predstavivši tezu da su svi mediji – sinonim za tehnologiju – samo produžetak ljudskog tela. Jedan podskup tih tehnologija kojima se filozof opširno bavio jeste onaj koji u svakodnevnoj upotrebi nazivamo „medijima“: bilo koja tehnologija prenosa informacije, bilo da su svitci papirusa ili moderne informatičke tehnologije. Zvezda „Cezarovog papirusa“ je najmasovniji od svih medija kome pripisujemo jedinstvenu moć da menja svet na bolje ili na gore, medij koji olako okrivljujemo za svu glupost koju on zapravo samo iznosi na videlo, medij koji istovremeno omogućava i masovnu manipulaciju i protok slobodne informacije odnosno moderni gerilski aktivizam – internet.


Napišite „amin“, lajkujte i šerujte da što veći broj ljudi vidi i iznova tvituje.

Ovaj naizgled veliki anahronizam je obilato ilustrovan doskočicama poput „pune memorije“, pisara Bigdata(mate) ili legionara Antivirusa koji u originalu treba da se instalira/smesti, a u domaćem prevodu (ČK) da očisti [ne kompjuter, nego] golubarnik gde se čuvaju leteći (e-)poštari. Ništa manje značajno je prisustvo glasnikâ, tojest raznoraznih životinjki poput golubova i veverica koje bilo za Rimljane ili za Gale cvrkuću (Tweetuju) širom carstva, prenosivši informaciju brže od najbržih pismonoša; naravno, u slučaju da ih ne presretnu pirati. Prikladno zapletu albuma koji se poziva na c(ez)arsku golotinju, sporedni junak ovog albuma je jedan od junaka našeg doba, simbol borbe protiv velike imperije i to upravo u ime slobodne informacije, odnosno istine, te potencijala koji medij interneta nudi da zatre i poslednju nadu da se istina može sakriti.


Celo carstvo se trese od straha od informacije koju nosi Julije Assange.

Uzevši u obzir omaž Julianu Assangeu, i uprkos tome što je u pitanju humoristički strip, ostaje šteta što je lik kolportera suštinski predstavljen kao puki senzacionalista koji se nalazi „na pravoj strani“ jer zaplet to traži. Tim pre što je baš zahvaljujući Assangeovom delu otkriveno masivno prisluškivanje najviših francuskih državnih struktura od strane američkih tajnih službi. Umesto da zbilja bude heroj koji drži carstvo, tojest globalizatorsko selo, pod kontrolom svojim delovanjem, namere Radiomileviksa u principu ne idu dalje od toga da napravi udarnu vest. Lik klikbejtera koji čeka internet je samo još jedan deo ekosistema čiji elementi jašu na talasima protoka informacija motivisani privlačenjem pažnje drugih a ne željom da podele nešto što je suštinski bitno, razotkriju laž, iznesu skriveni podatak na svetlost dana... A nije li poetično rušiti osvajača upravo oruđem koje održava velika osvajačka carstva na okupu? Istorijski, carstva koja su imala pouzdanu mrežu razmene informacija su najuspešnija u svojim pohodima, bio to Rim sa svojim legendarnim drumovima, ili mongolsko carstvo sa mrežom konjičkih ispostava.

Prenos informacije je neophodan uslov za održavanje stabilnosti velikih sistema, i to ne samo ljudskih sistema nego gde god da pogledamo u prirodi. Iz tog razloga nije nimalo zanemarljivo to što je motiv interneta u ovoj avanturi materijalizovan baš preko nepreglednih galskih šuma. Značaj prenosa informacije je opšti.


Šuma blista, šuma peva: „Mnogo od onoga što beše je izgubljeno, jer više nisu živi oni koji pamte...“
(prizor pozajmljen iz epizode „Bogovsko naselje“)

Danas nema ko nije čuo za World Wide Web, virtuelnu platformu na kojoj se skladišti praktično celina podataka i resursa kojima pristupamo putem interneta. No, koliko nas je čulo za takozvani Wood Wide Web – ne tako davno otkriveni drevni podzemni simbiotički sistem gljiva i bakterija koji umrežava čitave šume? Ovaj do skora nepoznati/neobjašnjeni fenomen omogućava drveću da komunicira preko ogromnih distanci, da se u bukvalnom smislu međusobno upozorava na nadolazeće opasnosti na primer, potencijalno čineći od šume (a možda i šire) jedan celoviti super-organizam, globalno šumsko selo. Značaj informacije kao neophodnog sastojka bilo kakve prirodne strukture u prirodi - bila ona ljudsko biće ili astronomski sistem, ili fluid, ili kvantni sistem - se ne može dovoljno naglasiti. Posebno vredi pomenuti DNK živih bića, prirodni sistem koji na bazi skladištene informacije kroz vreme čuva stabilnu osnovu strukture koja se konstantno menja u skladu s okolnim prirodnim tokovima. Na neki način, pričamo o jedinom poznatom spontano stvorenom sistemu u prirodi koji koristi informaciju zarad sećanja. A sećanje je, kao istina koja se kolektivno gradi kroz istoriju, fundamentalno gradivno tkivo društva odnosno civilizacije, isto tako kao što je informacija možda gradivno tkivo univerzuma.


Drvo života, koje čuva sećanje.
A ako nekoga zanima kako se konkretno anatēs* uklapaju celu priču,
neka pohita do izvora informacije. (*patke)

Pričajući o istoriji, s konkretnim primerom Cezarovih „Galskih ratova“, Ferri i Conrad upućuju i na neizbežan problem s konstrukcijom kolektivnog sećanja, ali i beleženjem informacije uopšte - truizam da „istoriju pišu pobednici“, odnosno mnogo suptilniji nauk da se ne može sve zabeležiti. Beskonačnost detalja svakog momenta i doživljaja istog se istinski mogu skladištiti jedino u samom tom momentu i nigde više. Tražiti iole više od efemernosti se može samo od bog(ov)a, koji jedini izvesno ima(ju) moć sveobuhvatnog viđenja i pamćenja. Dođe mu stoga da je istorija po definiciji na neki način cenzurisana: ono što je prema nikome poznatim kriterijumima „najbitnije“ ostaje zapamćeno ili zapisano, dok se ostatak nakon jednokratne upotrebe prepušta zaboravu. Na stranicama knjiga Borhesove Biblioteke ili Kišove Enciklopedije mrtvih, zaboravljeni likovi i događaji rešavaju čuveni filozofski problem o drvetu čiji pad usred šume niko nije percipirao. Za naše junake, ta odabrana sećanja ovekovečena su dirljivim meta-momentom kada čitaju kontroverzni svitak koji evocira uspemene iz „starih dana“. I sam Cezar zna, kao i Gali, da na znanju o tim avanturama počiva identitet galskog sela kao jedinog protivnika koji je kadar da c(ez)aru izvuče uši.


„Na današnji dan zabeleženo na vašem Facebook/Google/Instagram profilu...“

Iako naslov albuma upućuje na reč samog Cezara, interesantno je da autori nisu odabrali da gordi imperator bude inicijator ideje da se njegovo delo „redukuje“ za dužinu izvesnog poglavlja. U maniru već viđenih ljigavaca poput onih iz „Preduzeća Obeliks“, „Velike podele“ ili „Proroka“, upregnut je onaj neprimetni truli element koji izvesno predstavlja veće zlo od otvoreno osvajačke vojne mašinerije. S tim u vezi ističem i vrednost jednostavne, ali efikasne naslovne strane koja dovitljivo poručuje da nije, nikad će ikad biti, Cezarova poslednja. Pored toga što Asteriks i Obeliks koji drže papirus kazuju da informacija i znanje pripadaju svima, njihovo domunđavanje nagoveštava da sećanju i znanju pored pisane život daje i usmena, živa reč. Šire od identiteta prkosnog borca protiv osvajača, galsko biće se ogleda u tome da ne robuje fizičkim medijima koji čuvaju i prenose informaciju. Recept za čarobne napitke, pripovest o Obeliksovom upadu u kazan kad je bio mali, predanja druge vrste, sve je to živa reč u galskom selu.


Srednja Zemlja, srce galskog bića, i drvo koje čuva sećanje...

Sokrat je ostao zapamćen i kao mislilac koji se plašio da će pisana reč da ubije ljudsko, pa...pamćenje. Više od dva milenijuma kasnije, tu smo gde jesmo, i pamtimo Sokrata upravo zahvaljujući Platonovoj pisanoj reči. Svako doba svoje muke, pa tako i danas lomimo glavu strahujući od toga na šta će cela priča sa znanjem, sećanjem, istinom itd. da liči kad prepustimo sve elektronici. Aktuelno u svetu stripa - Enki Bilal je izjavio na temu svog nedavno okončanog mini-serijala „Bug“ kako naučna fantastika više ne postoji jer mi danas živimo u svetu naučne fantastike. Fokusirajući se na neprestano rastuću zavisnost o elektronici, numeričkim tehnologijama, pa čak i o veštačkoj inteligenciji, Bilal kasnije pesimistično konstantuje kako ga je strah što se sve veća odgovornost za ljudsko ponašanje, za sećanje, za ljudsko društvo u celini – brzopleto prepušta globalnoj elektronici.

Da li su pesimisti ili optimisti ti „od drveta ne vide šumu“? Odgovor je verovatno, kako to mahom biva, negde između. Malo galsko selo je i dalje tu da nas podseti da se neizbežnom kolektivnom kretanju opiremo tek toliko da ne izgubimo iz vida šta nam predstavlja istina, odnosno njenu evoluciju kroz prostor i vreme u svetu koji se vazda iznova stvara.


Shannonova entropija u praksi, iliti kako trans-generacijski gluvi telefoni pretvaraju istoriju u
legendu, legendu u mit...znate već.

Naprijed

AS CARK 12b Asteriks među Piktima

N/A

Naprijed

Recenzije čitatelja

  • Ukupna ocjena 81%

    8, 8, 8, 9

    20.06.2022
    22:36:00 sati
    LL1986
    uredi
  • Ukupna ocjena 70%

    7, 6, 8, 7

    Uderzo je uspešno zamenjen, ali Goscinny? To već ide mnogo teže. Poređenje sa starim epizodama je praktički besmisleno, ali kada se uradi retrospektiva svih epizoda koje je duo Ferri & Conrad do sada izbacio nažalost izgleda da je Cezarov papirus predstavljao plafon njihove tezge na Asteriksu, i ova epizoda dođe kao najkvalitetnija epizoda koju su odradili. Da li se ovo može shvatiti kao kompliment? Ne baš iskreno.

    25.06.2022
    18:55:00 sati
    naker
    uredi

Najnovije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

  • Dylan Dog - Extra 60
    Vrijeme: 03.07.2022 22:13:55
    Prodavač: biokovac
    Cijena: 10 kn
    Broj ponuda: 0
    Broj pogleda: 1
  • LMS 487.
    Vrijeme: 03.07.2022 22:13:28
    Prodavač: rudx
    Cijena: 20 kn
    Broj ponuda: 0
    Broj pogleda: 0
  • LMS 476.
    Vrijeme: 03.07.2022 22:12:55
    Prodavač: rudx
    Cijena: 1 kn
    Broj ponuda: 0
    Broj pogleda: 0
  • Dylan Dog - Extra 59
    Vrijeme: 03.07.2022 22:12:51
    Prodavač: biokovac
    Cijena: 10 kn
    Broj ponuda: 0
    Broj pogleda: 1
  • Dylan Dog - Extra 58
    Vrijeme: 03.07.2022 22:12:01
    Prodavač: biokovac
    Cijena: 10 kn
    Broj ponuda: 0
    Broj pogleda: 1

Forum

Najčitanije

Vijesti

Magazin

Recenzije

Aukcije

Forum