Vigni treba skinuti kapu. Nije lako napraviti nešto ovoliko glupo, sve i da se trudiš iz petnih žila. Da Asteroid Argo sebe ne shvata ozbiljno, bio bi odličan treš C kategorije, u konkurenciji sa onim pričama koje su toliko glupe da postaju smešne. Nažalost, Argo sebe itekako shvata ozbiljno, a iritantno loš scenario nas sprečava čak i da se smejemo tamo gde nam ništa drugo ne preostaje.
O čemu je reč? Grupa ljudskih bića se na asteroidu po imenu Argo obrela u drugoj galaksiji, gde su zbog svojih sposobnosti u postizanju kompromisa, termina koji je u toj galaksiji nepoznat, postali specijalni izaslanici Lige planeta, koji idu tamo gde su krize najveće, i spasavaju stvar. OK, na debilnost ove postavke skoro da ne treba trošiti reči – termin "kompromis" nepoznat? Grupa ljudskih bića za koja niko nije čuo odmah postaju specijalni izaslanici, pre nego što su se i upoznali sa običajima i situacijom u galaksiji? Šetaju se na asteroidu?! Ali, pravi biser su likovi. Tu je Helen Sheldon, bivša sekretarica Agencije Alfa, sada zapovednica Arga. Tu je April Frayn, sestra May i July Frayn, bivša lopovka, sada specijalna agentica Alfe, verovatno na neograničenom bolovanju. Tu je Jack O’Ryan, sin jednog od najvećih mafijaša planete Zemlje, sada takođe specijalni agent Alfe, kome je prolazak kroz svemirsku kapiju zahvaljujući kojoj se Argo našao u drugoj galaksiji kožu pretvorio u nekakvu srebrnu tvar, tako da sada liči na jeftinu kopiju Srebrnog letača. Tu je Obaru, marsovski mutant. Tu je Eloisa, ultra pametni kompjuter koji se manifestuje kao hologramski reprodukovano žensko lice. I sad slede pravi biseri... Tu je Rick Brice, brilijantni četrdesetogodišnji naučnik, koji je zahvaljujući bolesti poznatoj kao Barrijev sindrom zarobljen u telu desetogodipnjaka. I na kraju, tu je doktor Gerald Anderson, paz’te sad, zarobljen u ploči nekog nepoznatog materijala, tako da jezivo podseća na Han Soloa iz Povratka Jedija, što mu je aktiviralo i značajno povećalo psihičke i telepatske moći. A da, tu je i neki robot, ali on je nebitan. I šta da čovek pomisli kada naleti na takvu skupinu? Da je scenarista, umesto da razvija karakterne osobine likova, pribegao lakom rešenju – dao im je nebulozne i stupidne lako prepoznatljive karakteristike, kako bi čitaoci odmah mogli da popamte ko je ko.
Iritantni specijalni efekti
I šta je onda uradio? Posle prve zbrzane misije u Agenzia Alfa #5, u "Peššanoj planeti" ih je poslao da rešavaju problem sa Sten-Too (to ime!), retkom supstancom koja se nalazi na planeti Neara, i koja je glavni sastojak za mnoge lekove druge galaksije (čak nismo dobili ni ime galaksije u kojoj se "naši junaci" nalaze!). A tokom rešavanja tog problema, posada Arga brlja zbog svog nepoznavanja stanja u galaksiji, svađa se među sebom, naporno, o tako naporno, iščitava podatke sa ekrana kompjutera, i umalo ne započne intergalaktički rat. Sa hepi endom, naravno. Liga planeta koja šalje nekakve strance da rešavaju njene najosetljivije probleme? Posada koja brlja, a u većem delu stripa ne napušta komandnu sobu svog svemirskog *shudder* asteroida? Priča koja je čas space opera, čas sudska, a čas psihološka drama? Plus, scenario. Dok ne pročitate Asteroid Argo, nećete znati koliko je teško napravtiti jednu prosečnu epizodu Zvezdanih staza. Naime, da bi se stvorila dobra priča, potrebno je imati osetljiv scenaristički balans onog što naši junaci vide na svojim senzorima i saopštavaju nam, i onog što vidimo mi kao čiatoci/gledaoci da se dešava van svemirskog broda, u samom svemiru. Dakle, ako neprijatelji napadaju, treba izabrati da li će nam to saopštiti neko od članova posade koji je to pročitao na senzoru, ili ćemo imati prikaz jednog svemirskog broda kako se sprema da napadne drugi. Koje od rešenja će scenarista izabrati zavisi u velikoj meri od ritma narative, od toga koliko je do tada bilo "svemirskih" a koliko "ljudskih" scena, i tome slično. Vigna spektakularno ne uspeva da postigne tu ravnotežu i uhvati ritam. Tako u velikom broju slučajeva znamo šta se dešava samo kada nam Rick/April/Eloise to kažu, umesto da vidimo šta se dešava. Na stranu što to daje utisak da čitamo loš SF sa smešno malim budžetom koji nije imao para za specijalne efekte – pošto se većina scena dešava u komandnoj sobi, gde likovi samo pričaju - stičemo utisak da se ama baš ništa bitno ne dešava... pa makar se Kundingasi spremali da raznesu Argo u prah. Kao da ni sve to nije dovoljno, Vigna se odlučio da tenziju gradi svađama između likova. Posledica toga je, osim što se stalno neko svađa, da su nam likovi nesamptičniji, pošto stalno uživaju u greškama onih drugih... te na kraju jedva čekamo da Kundingasi i Baikuu (koji u stvari isto izgledaju kao Triekuu, ali imaju drugačiji raspored unutrašnjih organa – kill me, kill me now!) raznesu Argo i tu bandu egocentričnih, zlobnih ljudskih bića. Što se, na žalost, ne dešava.
A tu su i vanzemaljci. Koji svi izgledaju kao da su izašli iz drogom prouzrokovane rasprave između Genea Roddenberryja i Georga Lucasa kako ne treba praviti vanzemaljske rase. Mislim, Tipu, koji nemaju ruke, visoki su pola metra, i izražavaju se samo rečima "Ti-pu", a te reči imaju različito značenje s obzirom na visinu frekvencije na kojoj su izgovorene?! Oni bi kao trebali da budu comic relief u ovoj priči, ali "Peščanoj planeti" ne treba comic relief, jer je cela toliko stupidna da je smešna (kada nije iritantna).
No comment:-)
Bilo bi zaista začuđujuće da crtež odskače od priče, a i problematično, jer bi onda recenzent morao da poveća ocenu "Peščanoj planeti". To se, ipak, nije desilo. Michelazzo, iako solidan crtač sa pitkim stilom, ovde brlja van svakog opisa. Veći deo toga je krivica scenarija – koliko kadrova gde dvoje članova posade pričaju u potpuno istom, nezanimljivom ambijentu, čovek može da načini interesantnim? No, ni tamo gde je imao odrešene ruke, nije se proslavio. Svemirske letelice, naročito komandni brod Baikuua, izgleda kao da je sklepan od kartona, a ne kao grdosija koju je veoma teško uništiti. Jack ne liči na sebe. Treća planeta zvezde Gonthar (opet ne znamo ime!) kao da je prekrivena kontejnerima, a ne hi-tech zgradama. Plus, konstantno korišćenje blur filtera u Photoshopu da bi se prikazali potresi u svemirskim brodovima možda je i interesantno kada se upotrebi jednom, ali posle osmog puta žestoko ide na nerve.
Jedino što može da vas zavara da kupite Asteroide Argo je što on u solidnoj meri doprinosi Bonellijevom kontinuitetu. Naime, čim se tu pojavljuju Kundingasi, poznati iz Marti Misterije, moguće je očekivati neko otkrivenje u vezi njihovog udela u istoriji čovečanstva. Ova epizoda nikakvo otkrivenje ne nudi, a i pitanje je koliko bi Castelli dozvolio da mu se jedan tako bitan deo MM kontinuiteta pojavi u nekom bezveznom spin offu Nathan Nevera.
Drugim rečima, Asteroid Argo: "Peščana planeta" je toliki užas da bi je se svako postideo. Da je nekako dospeo u ruke producentima koji su otkazali "Star Trek: Enterprise", shvatili bi da itekako može i gore od onoga, da treba da se zahvale Bogu što im Vigna ne piše scenarije, a možda bi i poslali nekog plaćenog ubicu da se pobrine da Vigna nikada i ne napiše neki sceranio za ST (tip: neka učine to tako da izgleda kao da je u pitanju nesrećni slučaj sa traktorom – to uvek pali).
Chiaverotti, preuzmi Asteroid Argo, sve ti je oprošteno!
