"Ne pada snijeg da prekrije brijeg,
nego da zveri ostave svoj trag"
(balkanska poslovica)
Tomaž Lavrič mnogo puši i mnogo ne voli javnost.
To će se dopasti onima koji tvrde da su svi genijalci - frikovi, ali kad si i pripovedač i ilustrator, pride radoholičar koji radi i na po pet albuma paralelno - pa, naravno da sediš u zadimljenoj sobi i da maštariš u nedogled. Ali, sasvim je vredno truda: gospodin koji se krije iza još barem tri različita pseudonima (TBC, Lovro Matič, Dijareja) jedan je od najuspešnijih balkanskih autora današnjice - i čovek koji je uspeo da svoje "Bosanske basne" objavi u Francuskoj, za uglednu kuću Glenat, te da tako ispriča svoje viđenje naše ružnije stvarnosti nekim ljudima koje to inače dotiče koliko i svaka druga tv-vest o tome da se negde na planeti još ratuje, daleko od njihove stvarnosti. A možete misliti - što bi rekao Bora u vreme dok je još bio car - "boli me dupe za Irak i Iran, oni se kokaju a ja sam miran." Tako to biva, svih tih potresnih slika danas je toliko da ama baš nimalo ne dotiču auditorijum same po sebi - jedino ako ih nateraš da ih se tiče. To možeš uglavnom tako što im pokažeš da je sav užas koji proističe iz ljudske gluposti veoma univerzalna stvar, stvar koja se možda juče dešavala nama, ali sutra može nekom drugom - zašto ne i magarcima koji gledaju vesti o tome kako im predsednik bombarduje države za koje nisu ni čuli? Zašto ne bilo kome?
Zašto ne nama... iznova?
O da, sve je uvek moguće. Tomaž Lavrič prihvatio se, stoga, jako ozbiljnog posla - stvaranja jednog ubedljivog i potresnog dokaza strahote, jednog papirnog spomenika koji služi da nas stalno podseća šta nam se dogodilo i da opominje da se borimo protiv opetovanja cele te priče. Jer, stvari su proste: nije poenta u tome da su u ratu svi čudovišta, nego u tome kako se čovek dovede na taj stupanj očudovištenja, šta to natera bilo koga od nas da postane sve ono što nikad ne bi želeo da bude i maše li smisao sa druge strane tog puta - ili je, pak, trajno ostao upravo na suprotnoj, nama iza leđa, tamo kuda više ne možeš da se zaputiš jer te kolotečina vuče negde napred. Nije, dakle, stvar u tome što postoje ljudi-majmuni, agresivci koji se tuku i prave sranja drugima iz čista mira - a takve svi viđamo i zaobilazimo svakog vikenda u gradu, popiju pa demonstriraju silu nad kim stignu naprosto zato što su debilci i majmunci. I krapinci, jašta. To postoji, to svi znamo - i ako takvog pošalješ u rat, nisi ga naročito zajebao, zato što on ni za šta i ne živi, glup je kao kurac i uživa da se iživljava - a rat mu još kaže kako sad treba upravo to da radi ZA DOBROBIT OTADŽBINE. Pa kud ćeš bolje, kad si on. E, i zato nije stvar u objašnjavanju toga na šta je sve taj tek spreman u ratu. Ali, mehanizmi koji obične, mirne ljude, dojučerašnje komšije i vlasnike sadržajnih života, ljude bliske tebi i meni nateraju da opizde s pameću, da odvale tarabu ili dohvate šipku, da krenu u pomenutu krvavu kolotečinu i da im više ni njihov život ništa ne znači - to su mehanizmi stvarnog užasa i to je ono što Lavriča u celom haosu zanima.
Bitan je detalj da je Lavrič Slovenac. Ha, eto vam twist. Čovek nije iz priče. Gleda na stvari iz svog neutralnog ćoška i nije se prihvatio posla da bi otvarao rane razmatrajući ko je više tu klao a ko manje. Knedla koju ti Lavrič uglavi u grlo gadna je zbog toga što ti je sasvim jasno da on priča univerzalnu ratnu priču u kojoj je totalno nebitno kako se te tri strane zovu - ali junaci pričaju NAŠIM jezicima i mi se nužno ježimo. Za balkanskog čitaoca, to je neodvojivo balkanska priča. Francuzi su se usrali naprosto zato što je jezivo - mi smo se usrali jer je to naša jeza. Svevremena, ali ipak savremena. I više nego što želimo. Lavrič je ovde i sjajan psiholog i poznavalac čoveka: bukvalno te zaboli do koje je mere sposoban da ti dočara obične ljude, grčevito stegnute za kut razuma sve do one krajnje tačke kad im se, naprosto, otrglo i više nisu mogli.
Priča "Mazga" hirurški precizno hoda upravo po toj klizavoj ivici, pokazujući nam dva suprotstavljena rova: u jednom su Srbi, u drugom Muslimani. I jedni i drugi, ispostavlja se, vole rok i metal, a naši imaju i kasetofon pa su opalili Metallicu. Dvojici muslimana na straži, koji nemaju više od dvadesetak godina, ovo se dopalo i tako počnu da se dovikuju preko rovova. Naši pitaju ima li šta da se poduva i ovi im dobace paketić trave. Onda naši njima dobace rakiju. Onda počnu da pričaju viceve. No, jedan stariji musliman natera dvojicu klinaca da nastave s vicevima, kako bi zamajali ove naše. U jednom momentu, naši više ne odgovaraju. Postaje nam jasno da su ubijeni. No, kako se sledećeg dana opet začula Metallica, muslimanski klinci su srećni što ipak niko iz suprotnog rova nije nastradao. Opet upitaju za rakiju, ali kad jedan od njih dvojica izađe iz rova da je pokupi - bude raznesen bombom. U završnoj sceni, vidimo klinca kome je drug poginuo ćelavog - posekao je svoju dugu rok-kosu i više mu ništa nije sveto: on jedino ume da bude vojnik, stroj za ubijanje.
Neću dalje. Želim svakome da pročita ovaj album i skapira neke stvari. Na primer, prostu činjenicu ko nam je danas neprijatelj: susedne balkanske države jedna drugoj, ili kasta izdrkanih, praznih majmuna unutar svake od njih, idioti koji ne kapiraju da svojim ponašanjem huškaju na reprizu? Ja kažem, ovo pod b.
"Bosanske basne su, po mom skromnom sudu, najbolji strip o ratu. I protiv njega!" - Marko Šunjić, urednik izdanja.
.GIF)
(2).gif)
.jpg){kind=avatar}
.jpg)
.jpg)
