Go West! Trinaest kolonija tek što su dobile nezavisnost, već će kupovinom Luizijane 1803. godine za 4 centa po hektaru od Francuske se i uduplirati, i time otvoriti jedno novo poglavlje u svojoj istoriji, život na Granici, ili kako se to u pop kulturi naziva, na Divljem zapadu. Serijom drugih događaja (pomenimo samo zlatnu groznicu, Teksaški rat za nezavisnost, te Američko-Španski rat), Sjedinjene Države će se već 1848. godine prostirati od Atlantika do Pacifika, što je za naciju, koja postoji tek nešto više od pola stoleća neverovatan uspeh. Ipak, mnogo toga još nije bilo uređeno, dosta teritorija nisu imale status država, a neke teritorije su bile u nerešenom statusu. Pride, ono najgore tek je sledilo: Građanski rat.
Države i teritorije SAD-a za vreme sudanije Roja Bina
Ako znamo mesto koje se vezuje za Divlji zapad, znamo li koje je vreme? Uglavnom se uzima period od svršetka Građanskog rata pa do pred početak Prvog svetskog. U tom periodu Sjedinjene Države jako su toga puno učinile da povežu Istok sa Zapadom, a prvi takav korak je bila izgradnja Prve Transkontinetanlne železnice, duge 3077 km od Kounsil Blafsa, Ajova (poslednje stanice pre Granice) do San Franciska (o njenoj izgradnji toplo preporučujem seriju Pakao na točkovima gde dve glavne uloge imaju moji obožavani glumci iz Zvezdanih staza Enson Maunt i Kalm Mini!!!), od 1863. do 1869. godine. Kako se pruga gradila, tako su otvarane stanice i, ajde nazovimo ih tako, gradovi, uz put (pardon, prugu), a u njima su se naseljavali raznorazni ljudi, najčešće naseljenici koji su tražili bolje mesto za život ili tek pristigli imigranti iz svih krajeva Evrope, bivši vojnici (i belci i crnci) sad pretvoreni u stočare ili nadničare, tušta i tma propovednika svih konfesija koje su gledale da na svakom mestu otvore crkvu i spasu duše od večnoga prokletstva, i naravno oni koje priče sa Divljeg zapada najviše vole, banditi i probisveti; mnogi od njih su to postali zbog nesnalaženja u novim okolnostima posle završetka rata, neki od njih su bili takvi oduvek, ali priče o njima su svakako prenaduvane da bi zagolicale maštu (isprva) čitalaca na Istočnoj obali. Ovo je takođe i period kada su se na izgradnji železnice, kao najjeftinija moguća radna snaga, u Kaliforniju, pre svega u San Francisko, počeli da uvoze Kinezi, koji su bežali iz Carstva nebeskog mira koje se nalazilo u rasulu, vođeni raznim bajkama o boljem životu s druge strane okeana.
Sudija Roj Bin
U taj i takav galimatijas, 1882. godine, na obalu reke Pekos, u gradić od šatora (opet vas pozivam da pogledate Pakao!) stiže Roj Bin, kupuje šator kao i bure viskija za prodaju. S obzirom da je najbliži sud bio na preko 300 km udaljenosti, Roj Bin biva postavljen za sudiju za okrug Pekos, valjda zato što mu je brat bio šerif. Ovaj bivši vojnik južnjačke vojske, mlekadžija, mesar, drvoseča i kafedžija odlično se snašao sa ne baš uglađenom gospodom, s obzirom da je i on sam bio poznat po tome da je imao siledžijske ispade (bio je u pritvoru zbog batinanja sopstvene žene, a u Teksas je došao zato jer su ga meštani isplatili sa 900$ da bi otkupili njegov salun koji je držao u Novom Meksiku jer nisu mogli da ga tolerišu više u mestu). S obzirom da sudija Bin nikada ranije nije bio ni u kakvom dodiru sa zakonom, zapravo, malo je falilo da bude obešen za ubistvo, ni ne čudi da su njegove odluke često bile apsurdne: jednom je mrtvaca kaznio sa 40$ zbog toga što je krio oružje, drugi put je zapretio advokatu da će ga obesiti zbog toga što psuje po sudnici habeas corpus, a nikad nije vraćao kusur u salunu, na primer ako bi nesrećna mušterija greškom pivo platila umesto 25 centa dolarom, ona nikad ne bi dobila nazad kusur od 75 centi, ako bi se pobunila, Bin bi ga kaznio sa 75 centi zbog remećenja reda i mira. Bin nije imao zatvor, pa je svoje “klijente” vezivao za obližnje drvo do kraja suđenja.
Lili Lengtri
Nolita koristi prve dve trećine stripa da nam predstavi lik i delo tog i takvog sudije Bina (uz put, i za ovu priliku izmišljenih, njegovih pomagača Sema, bivšeg vojnika Severa i sinovca Denija) vrlo detaljno i podobno. Treba uzeti u obzir da je ovo kraj pedesetih i da bi se ovako verno predstavio u stripu junak, trebalo je zaista vremena i truda. Nolita uspešno nam prikazuje Bina i njegov karakter, čak su i bizarna suđenja verna. Verno je prenesen i salun/sudnica, kao i opsesija Bina sa Lili Lengtri koju ovaj nikada nije upoznao, ali ju je video na nekom promotivnom plakatu. Sem je tu ne samo kao “comic relief”, već i delom kao protivteža, sudija Bin se predstavlja kao verni vojnik Juga (mada joj se priključio u stvarnosti poslednjoj fazi rata, prilikom povlačenja), a Sem kao hrabri i iznad svega iskusni vojnik pobedničkog Severa, koji zna znanje, što je i demonstrirao više puta u ovoj epizodi. Deni je karakter koji se brusi na Granici, gospodin pun znanja i lepih manira, odnosno svega što ti je nepotrebno zapadno od Pekosa. Međutim, kako stranice ove priče odmiču, a i u narednim epizodama, Deni će pokazati sirovim meštanima Divljeg zapada da ni on nije za bacanje, i da načitanost i lepi maniri ne moraju nužno biti hendikep ako se upotrebe valjano i na vreme.
Sam bes Apača nam se prikazuje na poslednjih trideset i kusur strana priče, i tu možda leži njegova mana. Ne u samoj ideji, već u nemogućnosti razradi iste. Imamo brutalno ubistvo dva mlada Indijanca za pokušaj krađe konja, borbu (van panela) između plemena i voda vojnika, te ultimatum Apača sudiji Binu da mu se predaju preostali vojnici za odmazdu. Za sada sve lepo i fino, ali odavde do kraja, osim časne odbrane vojnika od strane Bina, ništa ne valja. Mi ne saznajemo zašto je kapetan odobrio svirepo ubistvo Indijanaca, iako ga bukvalno na poslednjim stranama Deni i Sem vade iz zarobljeništva. Pojeo vuk magarca. Crvena Bluza nam je predstavljen kao miran i razuman poglavica od strane sudije Bina, a zapravo od ulaska na scenu je sve samo to ne, a sama borba se svela na klasično dobri belci i zli Indijanci. Na stranu rečnik koji je korišćen, i koji nimalo nije “politički korektan” (nije da mi smeta, naprotiv, sloboda govora i izražavanja je jedna od osnovnih sloboda i pride oslikava verno upravo taj divlji period), međutim, ova podela na “nas” i “njih”, kao i neulaženje u dublju analizu uzroka sukoba sa Apačima, primorale su me da dam dosta niže ocene od kojih bi inače dao.
Sudija Bin u svojoj sudnici i sa zakonikom na burencetu viskija
Džerzi Lili Salun danas
Što se Serđa Tarkvinija tiče, njegov crtež me je prijatno iznenadio. Ja kada sam prišao prvi put čitanju Sudije Bina, onako ovlaš na prvi pogled trojica glavnih junaka su mi izgledala kao Stanio i Olio pus jedan. Ipak, prilikom samog čitanja (i pritom uživanja, što se za mnoge druge Bonelijeve junake Divljeg zapada ne može reći, duha mi!) svi ti likovi zajedno uklopljeni u priču imaju šarm, a okolina koju Tarkvinio prikazuje je baš onako vesternovska sa konjima, zapaljenim štalama, prangijanjem s konja u galopu… S obzirom da nisam baš neki ljubitelj Divljeg zapada u bonelijevskom kazivanju, nije ni čudo da sam prilikom istraživanja za recenziju ostao iznenađen brojem stripova koje je nacrtao za Priče sa Divljeg zapada, kao i da je radio na Kenu Parkeru.
Ostaje donekle žal što Veseli četvrtak nije stigao da objavi i naslovnu stranu C broja 3 Zlatne serije, kao što je bilo najavljeno na unutrašnjoj strani korica, tako da smo ostali uskraćeni za Tarkvinijevu naslovnu stranu u nas. A kako ona izgleda, možete pogledati u gornjem desnom uglu. Tipična za taj period kada se nije polagalo previše na izgled proizvoda (doduše često ni na ono šta je unutra…).
.jpg)
