Svi znamo da su tim-apovi često teško đubre, i da u retkim situacijama dobijemo barem čitljive priče. Da je tako, dokaz je i priča pred vama, Mazijerova budalaština na kub, susret junaka koji to nije, našeg voljenog pilota i istraživača noćnih mora. A razlog za susret, ta tanana nit koja spaja je Ananga, duh koji je i sam Tic rabio do iznemoglosti da nam je preseo. Tako, kada se slabašna ideja razvije u slabašnom umu slabašnog scenariste, ništa bolje nismo mogli ni da očekujemo.
Koliko je sve to loše napisano, vidi se i po (ne)zanimljivostima, celih tri na broju, a i to jedva iščupanih. Kažem tri, iako ima još jedna stavka, koja nema veze sa samom radnjom per se. A meni je traženje upravo tih zanimljivosti, tih detalja koje se izdvajaju u datoj epizodi uvek najlepši deo pisanja recenzije, deo koji mi oduzima i najveći deo vremena, jer iziskuje pretraživanje po internetu, te prolazak tuštu i tmu informacija kroz sito i rešeto da bi isto bilo predstavljeno na pitak način. Sama recenzija, čiji kostur uglavnom imam u glavi pre sedanja pred računar, se piše sama od sebe. Kad ima šta da se kaže.
Nažalost, malo smislenog ima da se kaže o ovom Mazijerovom uradku. Manje zbog toga što je priča na 32 strane, vi znate da sam rezenzirao i daleko kraće Martijeve priče, ali ovde je problem šta Mazijero priča i kako priča. Za glavni motiv uzeta je ideja, u suštini već viđena: London je prepravljen ubistvima, a koje se pripisuju zlom duhu Anangi. Tvist na ukradenu ideju: da bi zaustavio dalji pokolj, Dilan će biti poslat uz pomoć madam Trelkovske i Rouz unazad kroz vreme, u Amazoniju, da vrati duh tamo gde pripada. Po završenom zadatku, zločini su prestali, duh Anange se smirio, svi su srećni i zadovoljni! Jej!
Kako da ne. Nažalost, ovde ništa ne fercera. Sama postavka je loša, a razrada još grđa. Već smo rekli da je Ananga rabljena i da je dosadila i Bogu i narodu, tako da niko ko je otvorio prvu stranu nije mogao da očekuje nekakvo remek delo. Međutim, ovde je problem sve od početka do kraja. Imamo našeg istraživača mora koji putuje u Amazoniju, a zapravo ne putuje. Sam koncept “putovanja” je kretenski. Ako se duh Anange vraća, onda se zaista vraća, a ne da nam se ponavlja milion puta “Ovo nije stvarno”. Mazijero je pomislio da je kul poslati Dilana na “trip”, ali se malkice zaigrao. Jer, da je samo malo bolje razradio ideju, video bi da od nje nema ništa, inače bi morao da objašnjava mnogo toga. Tipa, da li batine koje Dilan dobija su stvarne ili ne, čaj koji pije je stvaran ili ne, povraćanje na čamcu stvarno ili ne, samo putovanje i noćenje u prašumi stvarno ili ne. I koliko to sve zaboga traje? Ako sve to nije stvarno, po kojoj logici je pražnjenje duha Anange na proplanku stvarno?
Naravno, možemo da kroz manje šalu a više zbilju damo i naš alternativni odgovor. Sva ona ubistva nisu imala veze sa Anangom, Skotland Jard je na kraju doakao ubici, madam Trelkovski i Rouz su Dilana natrapale spidom tako da je ovaj utripovao da ima vizije Mister Noa i Amazonije, a Mister No je ionako bio ulešen, kao što reče Kruger. Sve je lepo kad se dobro svrši.
Bilo, ne ponovilo se. Ni Čiviteli, koji je inače odličan crtač i koga cenim, ovde je jedva prosečan. Ne znam da li je do boje, video sam originalne crno/bele table, i zaista izgledaju bolje, ili do nečeg drugog, ali svakako ovo nije onaj Čiviteli na kojeg smo navikli na starom dobrom Mister Nou. Ovo je bez ikakvog probelma najslabija od svih priča u ovom broju kolorfesta. A nije da nije imala takmaca…
