Da su susreti različitih Bonelijevih junaka uglavnom smeće, dokaz je i ova epizoda. Čak i u situacijama kad za neke junake i ima opravdanja da se napiše zajednička priča jer imaju određene tačke interesovanja (Dilan i Marti, Dilan i Dampir, Zagor i Teks, Marti i Natan), mešanje drugih tek da bi se nešto napisalo uglavnom vodi katastrofama. Naravno, ovo ne znači da su junaci navedeni u zagradi gore automatski pošteđeni gluposti. Svima žmarci prođu kroz leđa na pomen drugog susreta Martija i Dilana, a Marti i Natan takođe nemaju Bog zna kakvo prolazno vreme što se ukupnog kvaliteta tiče, iako je on po mom ličnom ubeđenju daleko najbolji do sada od svih ostalih timapova, Dilan i Dampir su tu negde, a za ove sa Divljeg zapada tek ćemo da vidimo. Oni koji nisu navedeni, a znamo da je bilo i drugih susreta, bili su potpuni potop.
A u takav potop spada i “zajednička” avantura Natana i Dilana. Zašto navodnici? Pa, zato što ovo i nije pravi susret dva junaka, već Natana i jednog holograma napravljenog specijalno za tu jednu akciju. Akciju koju smo videli n puta u NN serijalu i koja je tekla i koja se završavala n puta na isti ili sličan način.
Ništa novo Rigamonti ne donosi ni u ovoj priči, već reciklira ono što je viđeno toliko puta da postaje jako dosadno. Što je još gore, na jako neubedljiv način uvodi nam neko demonsko biće koje je Dilan nekako zatvorio u nekakvu crnu knjigu. Koje biće, zašto? Mi to ne znamo, osim da se ono hrani protokom vremena? Protokom vremena? I kad ga zatvoriš, šta se dešava? Vreme staje? Ja veće gluposti nisam čuo u životu. Pride, radi se o nekom prilično glupom demonu, jer ga Dilan tamani ko Panta pitu dva puta, jednom u prošlosti, i još jedared u saradnji sa Natanom. Istina, koje to Dilan moći nad demonom ima, nije najjasnije, ali to je već do užasnog scenarija, prvi put mumlanjem gluposti, a i drugi put takođe, s tim što je potonji više vezan za scenaristovo nemušto objašnjenje vaskolikom čitalaštvu kako da završi priču.
Jelečence tesno,
Košuljica tanka
Zar ne vidiš brale,
Da sam Krejven Rouđanka.
Naravno, gluperisanje Rigamontijevo ne zaustavlja se samo na umobolnom demonu, koji svoju umobolštinu inače dokazuje time što se uvlači na mrežu i ne širi istom!!! već čuči čami čekajući na “tehnomantovom” računaru da mu hakeri nalete. Postavlja se pitanje, a da nije hakera, bi li demon svisao od gladi? Elem, drugi aspekt idijotizma priče je i sam glavni protagonista, jer na kraju krajeva, Natan je samo njegov gost, dakle, Dilan, odnosno njegov hologram, koji uopšte ne bi ni trebao da postoji. Zašto? Zato što ga je Sigmund napravio na osnovu Dilanovog dnevnika, što će reći da je Dilan u svom dnevniku umesto da opisuje bojeve sa vamirima, vukodlacima i sumerskim duhovima iz frižidera opisivao svoje mere, broj pantalona i boju gaća koje je nosio. Pa to ni cure u osnovnoj školi nisu radile.
Vidi se da scenarista nije ni sekunde vremena proveo u razradi scenarija, nego eto pala mu neka ideja na pamet, nadovezao se na par priča iz NN sveta, uzeo par elemenata iz DD sveta, i dobili smo besmisleni čorbuljak od epizode. O samim besmislenim raspravama između Dilana i Natana nećemo trošiti redaka, pa one su na nivou kao da ih je pisao klinac iz trećeg osnovne. Što je najgore, Rigamonti je iskoristio inače već viđeno rešenje (navedeno u Zanimljivostima), dakle čak ni tu nije bio inovativan, pa je ostavio mogućnost budućih susreta hologramskog Dilana sa Natanom, zlu ne trebalo. Ako do toga i zaista dođe, iskreno se nadam da će pasti u ruke nekom ozbiljnijem scenaristi od ovog. A dotle će holoDilan živeti svoj život sa svojom Lili.
Ako nešto vredi, to je Kalkaterin crtež koji je fantastičan, a ni boja nije toliko loša. Bar neki segment da izvuče ovu priču sa dna kace.
