Sve što je Paola Barbato pokušala da kaže u Il "senza nome", odnosno Bezimenom, Sclavi je naizgled već odavno rekao u L’incubo dall’indagatore, odnosno Noćnoj mori istraživača, i to mnogo bolje, halucinantnije, opštije i na manjem broju strana.
Bezimeni se, slično kao i nesrećno tempirani specijalac #18, Izbor, bavi onim što je u srži Dylana, takođe putem eliminicaije, mada u manjoj meri nego Izbor. Dylan nije glumac, nije šetač pasa, nije taxista, nije bibliotekar. Ali, za razliku od Izbora, ovde i dobijamo šta on jeste: mračna strana Univerzuma, kako mu gospođa Trelkovsky na početku i njegov tatica Xabaras na kraju kažu.Užas je u njemu, on ne može da pobegne od sebe, pa makar i pokušao da zaboravi. Lepo. Osim što je to, more or less, i poenta Noćne more istraživača. More or less.
I tu prestaje svaka sličnost između Noćne more i Bezimenog... a vala i između Sclavija i Barbatove. Naime, kada obrađuju praktično istu temu, najbolje možemo da vidimo razlike između ova dva autora. U Noćnoj mori, Dylan se, što je i uobičajeno, ne seća ko je i šta je. U Bezimenom, on to vrlo dobro zna, seća se i Lillie i brojnih drugih likova iz pređašnjih epizoda. U Noćnoj mori, Sclavi konstruiše priču kroz gomilu starih naslovnica DD-a koje Villa reinterpretira – potpuni postmodernizam, strip u stripu, priča u priči. U Bezimenom, Barbatova konstruiše priču kroz gomilu poslova koje Dylan pokušava da obavlja kada se "penzioniše" kao Istraživać noćnih mora. U Noćnoj mori, Dylan shvata, zajedno sa nama, da je pravi užas svakodnevni život, i da su noćne more kao bekstvo iz stvarnosti mnogo bolje. U Bezimenom, Dylan shvata da je užas deo njegove ličnosti, i da ne može i ne želi da pobegne od njega. U Noćnoj mori, glavni lik uopšte ne mora da bude Dylan Dog, već može biti i Pera Perić pod pretpostavkom da ima dovoljno naslovnih strana koje bi Villa mogao da reinterpretira. U Bezimenom, glavni lik može biti samo i isključivo Dylan Dog. U Noćnoj mori, Tiziano Sclavi nam priča o samoj srži Dylan Doga kao stripa. U Bezimenom, Paola Barbato nam priča o samoj srži Dylan Doga kao ličnosti.
Kao i uvek, Sclavi nam je ispričao priču koja ima opštu poruku. Kao i uvek, Barbatova nam je ispričala priču koja se tiče isključivo likova o kojima priča. Da li je to gore od onoga što je Sclavi radio? Možda. A možda je samo drugačije. Navikli smo se na Dylana kao tabulu rasu kroz koju možemo da projektujemo svoje nade, strahove i ideale, koje Sclavi o tako dobro poznaje. Nismo navikli na Dylana koji ima ličnost, koji pravi izbore koji će ostaviti tragove na njemu kao ličnosti (jer zaboga, nisu ostavili tragove na nama), koji ima nešto individualno što se razlikuje od nas. Sclavi se recimo lepo igrao sa Dylanovim brakovima, praveći od njih metafore za svoja (i naša) razmišljanja o toj intrigantnoj pojavi, ali de facto nikada Dylana nije oženio – kako bi se čitaoci koji nisu ženjeni snašli sa time? A opet, kada je jedino što je sigurno želja/ne-želja za brakom, sa tim svako može da se identifikuje, zar ne? Svako je želeo nekoga da oženi. Barbatova pak sa Dylanovim brakovima barata potpuno realistično – da, Dylan se ženio dva puta, sa Lillie i Bree. I naravno da je to ostavilo traga na njemu. I naravno da, kada se kao glumac pojavi u predstavi u kojoj glavnog lika progone duhovi njegove dve pokojne supruge, da će te supruge za Dylana biti Lillie i Bree. Logično. Što je Gaiman, a i Pratt značajno pre njega, provalio i izrekao u nekoj od epizoda Sandmana koje je crtao Marc Hempbell, a ja parafraziram (jer daleko je dnevna soba u kojoj se nalaze Sandman trejdovi): suština žena nije u snovima. Suština žena je u pravom, realnom svetu. Nema boljeg primera za to od Paole Barbato, koja je uzela jedan od najpoetičnijih, najromantičnijih serijala ikada, a koji je napravio muškarac, i racionalizovala ga, prebacila u stvaran svet.
Upropastila? Možda. Sve zavisi od toga da li je ovo proces (a iako Barbatova to nije spomenula na jednom web-forumu na kome odgovara na pitanja čitalaca, po svemu sudeći jeste proces). Ukoliko su Izbor, Broj dvesta i Bezimeni samo početak nečega što Barbatova pokušava da sazida od pepela serijala koji je nekada bio Dylan Dog (a već dugo to više nije – u komi je, kako nam je Sclavi lepo predstavio svojom poslednjom epizodom), ko smo mi da se protivimo i dajemo ocene pre nego što se proces završi? Sclavija više nema. Barbato nam je jedina nada.
Tako gledano, Bezimeni je solidan eksperiment u potrazi za suštinom Dylanove ličnosti. Barbatova voli tu temu, uticaj raznih elemenata na psihu i strukturu ličnosti, osim Izbora, time se bavi i u Šaradi (stidljivo, kako sve njene teme počinju) i u Nekropolisu. Šta bi Dylan sve uradio da pobegne od svojih košmara? I šta bi sve uradio da ih se ne odrekne? Bezimeni traga za odgovorom na ta pitanja, i to radi u načelo uspešno. Epizoda je sastavljena od brojnih minijatura koje pričaju o Dylanovim nesuđenim zanimanjima koja se obavezno završavaju povratkom u užas, i praktično mogu biti priče same za sebe. U tim minijaturama ima interesantnih i manje interesantnih. Prva, gde pokušava da bude pozorišni potrčko, pa postaje glumac koga progone bivše supruge, neefektivna je, a upotreba Lillie i Bree je očajna. Druga, sa Dylanom kao šetačem psa ima interesantan obrt (kratka priča, pa objašnjenje traje svega dve strane – naučila se Paola da ne treba mnogo objašnjavati), ali sve skupa deluje neozbiljno. Treća, gde Dylan radi u krojačnici je klasičan horor, kao da je izašla iz Poeovog pera – dobar suspense, dobar jezivi kraj. Filmski kritičar je jedina profesija u kojoj Barbato koristi svoju jaču stranu, prikazivanje emocija. Scena u kojoj Johny Freak sa platna svojim nemuštim jezikom pita Dylana zašto ga je zaboravio najjača je u celom stripu, i nadjačćava i pojavu Xabarasa na poslednjoj strani. Bibliotekarska priča je pak opet horor, a poslednja, gde Dylan "glumi" taxistu i po drugi put sreće Bezimenog, odličan je finale ove priče. Međutim, sve to sklepano kao celina na momente gubi na zanimljivosti i na ritmu. Znamo da će se Dylan vratiti svojoj staroj profesiji, zanima nas samo kako, i 230 strana da bi se stiglo do tog kako je malko previše. Minijature jesu zanimljive, dijalozi jesu odlični, ali sasvim lepo smo mogli da prođemo sa tri profesije i zaključkom, a ne sa pet. Barbatova je ionako izjavila da joj za pisanje najviše odgovara format specijalca, 160 strana, i to se vidi, jer su neke njene regularne epizode zbrzane, a ova je pak razvučena.
A tu je i Alessandrini. Grafički tata Marti Misterije se ovde našao u nebranom grožđu, crtajući Dylana, pa još na 236 strana, pa još na A4 formatu, pa nije ni čudo što je kasnio godinu dana sa završavanjem epizode. I solidno se snašao. Dylan ima otvorene oči i normalnu bradu, monstrumi izgledaju monstruozno, a trebe poželjno. Takođe, reč je o Alessandriniju kakvog ga pamtimo iz ranih dana, sa gomilom senki i detalja, pre nego što je crtače MM-a uhvatila manija čiste linije. Ipak, čitajući strip, nikako ne možemo da se odupremo osećaju da će se pojaviti balončić sa "HMMGR!" i da će dobri stari stric Marti ušetati u kadar sa Javom, toliko nas kadriranje i uopšte telesni pokreti i izrazi lica podsećaju na MM. To ume malo da smeta, i pokazuje koliko neke autore vezujemo uz njihove najpoznatije likove.
Bezimeni je, dakle, eksperiment o tome šta čini jednu ličnost, i donekle, po čemu je se ljudi sećaju, ali pre svega o tome šta čini Dylanovu ličnost. Paralele između Dylana i Ungenannta su očigledne, i vidimo šta bi bilo sa Dylanom da se odrekao svoje suštine. To je priča koja na momente gubi tempo, ali je i pored toga interesantna. I da, ponovo možemo da kažemo da ovo nije Sclavijev Dylan. I da, ponovo možemo da se pitamo kuda ova normalizacija Dylana vodi. I da, ponovo ne možemo da damo odgovor na to pitanje, osim da se nadamo da vodi nekuda (a najavljeni sastanak svih Dylanovih scenarista na kojima će biti odlučeno o sitnim -ali bitnim- promenama u serijalu izgleda to potvrđuje). Po pitanju usporedbe Bezimenog sa Izborom, koja je neizbežna jer su izašli praktično jedan za drugim, Bezimeni je tehnički bolja priča, kreće se po manje klizavom terenu i niko neće probati da linčuje Barbatovu zbog nje. A ipak, Izbor, i pored toga što praktično nema radnju, emotivno je jači, pa makar i po cenu relativnog banalizovanja naših omiljenih DD priča. Mrtva trka, u kojoj Bezimeni ipak pobeđuje u fotofinišu isključivo zahvaljujući boljem scenariju (i drastično boljoj Stanovoj naslovnici).
Na kraju, možemo da zaključimo da i ima neke logike da žensko normalizuje i spušta na zemlju strip koji je napravio muškarac.
I da primetimo da se u recenzijama epizoda koje je pisala Barbatova mnogo češće koristi "Dylan" nego "DD".
.jpg)
.GIF)
.jpg)
.jpg)
