Voli Paola Barbato da nas muči, da se igra sa nama. Nezvanična Sclavijeva naslednica već nekoliko godina manje ili više uspešno koketira sa sclavijanskim elementima u Dylanu i isporučuje nam priče koje nam se možda čine očajnim, možda odličnim, ali nikako nas ne ostavljaju ravnodušnim. Osrednje priče sa jakim emocijama i očajnim razrešenjima koje je u prvo vreme pričala prerasle su u igre sa elementima trojstva u pričama, opite o suštini ličnosti i sveukupnu normalizaciju Dylana kao lika. A fanovi i recenzenti na UBC-iju su nastavili da je vole ili mrze, da je veličaju kao nešto najbolje što se dogodilo Dylanu od kada je Sclavi otišao, ili da je optužuju da banalizuje najdublji strip koji je Sergio Bonelli ikada izbacio.
La scelta, odnosno Izbor, nije izuzetak. Fanovi ili vrište da je ovo skrnavljenje najlepših elemenata u Dylanu, ili su oduševljeni što posle toliko godina ponovo vide stare likove kao što su Bree, Lillie i Xabaras. Niko nije ravnodušan. Priča se o Dylan Specijalcu, po prvi put posle ko zna koliko godina. I samim tim, verovatno i prodaja raste. Ako probamo za tren da se odvojimo od opšte halabuke, imamo na rukama jednu interesantnu priču sa solidnim manjkavostima u scenariju i brilijantnom Piccattovom izvedbom (plus očajnom Stanovom naslovnicom koja ni ne počinje da nam nagoveštava kompleksnost onoga što ćemo naći unutra).
Smrt vodi Dylana kroz raznorazne moguće živote koji se nikada nisu desili zbog izbora koje je pravio. Vidimo šta bi bilo da je uspeo da obuzda Lillie, da je ostao u policiji, da se tokom pijanstva ubio, da je zaista oženio Bree... ponovo prolazimo kroz brojne ključne i najlepše epizode Dylana, ovog puta na jedan drugačiji način, igrajući se šta bi bilo kad bi bilo, gde bi Dylanov život skrenuo da su njegovi izbori bili drugačiji. Barbatova udara na svoje jake tačke, ispoljavanje realnih emocija i bola, jer očigledno da bol odlično poznaje. I tu odrađuje fenomenalan posao. Dylan sa Bree, Dylan koji vidi svoju sreću u braku sa Lillie, Dylan koji vrišti kada ga Xabaras diže iz mrtvih... a iznad svega Bloch koji je srećan zato što je Virgil ostao živ – sve su to potresne scene nabijene emocijama. Ali... ali, osim tih potresnih scena, osim ređanja nasumičnih slika iz Dylanove prošlosti, ovaj strip nema radnju. Jeste, tu je traljavi framing sequence sa Grouchom, Bloody Murrayem i Amber (ubr, zar joj Dylan nije razneo glavu u Semenu ludila?!), ali on očito samo služi da bi se šetnji po alternativnim sećanjima dalo kakvo-takvo opravdanje. U Izboru, glavna stvar su ta alternativna sećanja. OK, u redu je to. No, postavlja se pitanje: čemu?
Barbatova, koliko god dobro iskazivala bol, ima problema sa scenarijem. Naime, iako užasno realističan, iako toliko jak da može da se oseti, to je bol likova. Ona ne želi, ili možda ne uspeva, da nam dočara situaciju u kojoj bismo se poistovetili sa Dylanom i na taj način i mi prošli kroz pakao. Da su Izbor nekom greškom radili Marcheselli i Sclavi, to bi bila priča i o raznim izborima samih čitaoca, koliko o raznim Dylanovim izborima. Ovde to nije slučaj, posle ovoga se nećete zapitati "A šta bi bilo da sam ja nekada davno izabrao...", ne. Ovo je priča o Dylan Dogu, ne o nama. Ali, ako je tako, čemu?
Delimično su u pravu oni koji kažu da je Izbor banalizovao neke od najlepših Dylanovih priča. Lillie više nije li’l lie, zavaravanje da se ljubav može krunisati brakom, ovde je ona prava žena, a ne simbol nemoguće ljubavi. Bree više nije Dylanova Marija Magdalena, neuspešna u svom preobraženju iz kurve u sveticu onoliko koliko je Dylan neuspešan kao nesuđeni Mesija, i ona je normalizovana i svedena na jednu od tipičnih Prattovih žena (mada se tu ne bi moglo govoriti o "svođenju" – ali o normalizaciji da), surovu, nesrećnu, nesigurnu. Jedino Xabaras dobro prolazi – i dalje je i strogi otac i mračna strana Boga, odnosno Tvorca. A Marina iz Dugačkog pozdrava, mala Marina, ljubav za jedno leto, najveća romansa u stripu koja se nikada nije dogodila, vrhunac svih naših izgubljenih ljubavi... Marina se i ne spominje. Po tom pitanju, Barbatova je na jednom forumu napisala kako je smešno svrstavati flert za jedno leto, koga se Dylan čak i ne seća pre nego što mu Marina dođe u kancelariju, u rang sa Lillie i Bree koje je oženio. Brutalno realistično, zaista. Mnoge žrtve su položene da bi se ovaj strip napravio. I opet, moramo da se zapitamo: čemu?
Dylan koga piše Barbatova nije Sclavijev Dylan, a još manje Marchesellijev. To nije ni potrebno reći, zbilja, ničiji Dylan nije i ne može biti kao njihov. Ali za razliku od Rujua, Chiaverottija, Faracija i ostale bulumente ne baš najkvalitetnijih pisaca na kugli zemaljskoj, njen Dylan i ne trudi se da bude kao Sclavijev. Barbatova se našla u opštem sclavijanskom haosu kada je došla u serijal. Imamo lik koji je možda star 600 godina, koji je tucao svoju majku, koji ima dva oca, i čija je poslednja priča već ispričana. I o njemu treba pisati priče. A ona ne želi da samo kopira Sclavija. Želi da priča o istim temama kao i on, egzistencijalnom užasu, ali na svoj način. Za to joj treba lik koji zaista postoji, koji je realan, a ne samo otelotvorenje Sclavijevih, a vala i čitaočevih tinejdžerskih frustracija, želja i ideala. Za to joj treba normalizacija njega i njegovog sveta. Da vidi, i mi sa njom, ko je zaista Dylan Dog. Da na neki način zatvori prošlost i usmeri se ka budućnosti. Zatvaranje prošlosti smo već imali u Broju dvesta. Počinje nakon Dok vas smrt ne rastavi i završava se odmah pre Zore živih mrtvaca. Otkriva nam bezvezarije koje nas ne zanimaju. I efektivno nam kaže, ma koliko mi voleli da nije tako: "O ovome nema više šta da se kaže!" Ne baš lepa poruka za jubilarni broj, ali tačna. U neku ruku, i Izbor ima istu poruku. Barbatova pokušava da upotrebi šta se upotrebiti može iz Dylanove prošlosti, sreže ga na razumnu meru, i onda kada je uspostavila podnošljivu podlogu za našeg junaka, nastavi dalje. Za razliku od Broja dvesta koji se završava gde Zora živih mrtvaca počinje, Izbor ima otvoren kraj, Dylan i Groucho nastavljaju da jure Amber i Murraya. Dakle, prošlost je zatvorena, budućnost nije.
Ali to nije sve. Ostaje pitanje toga ko je i šta je Dylan. Barbatova se time bavi i u DD Gigante #13, Bezimeni, koji je na žalost izašao samo nekoliko meseci posle ovog specijalca, iako je planiran za prošlu godinu. I daje odgovor sistemom eliminacije, u Bezimenom odbacivanjem gomilom Dylanovih potencijalnih zanimanja, a ovde gomilom Dylanovih potencijalnih odluka. Dylan nije onaj što bi tek tako oženio Lillie, Dylan nije onaj što bi se ubio, Dylan nije onaj što bi se žestoko borio za Bree. Kombinovano sa Bezimenim, i ko zna, možda još nekom epizodom u budućnosti, možemo da steknemo dojam šta Dylan, ili barem Dylan Paole Barbato, jeste.
Eto čemu.
Ali, ali, ali.... da li je vredelo toga? Da li nam se to oduzimaju osnovni elementi našeg junaka, njegova haotičnost i efemernost?
Možda.
Trenutno je zaista nemoguće reći više od toga. Da se Sclavi ne vraća nazad, sasvim je jasno. Da Dylan više ne može ovako kako je sada, još je jasnije. Nije se toliko formula istrošila, koliko nema ko da je nastavi. Možemo da se zadoljavamo Faracijevim osrednjim scenarijima, ili da čekamo da Ruju jednom u pet godina izbaci dobru priču, ali - to nije to. Barbatova je pokazala da ume da izađe iz dosadašnjih kalupa, i da unese dah svežine u skoro dvadeset godina star serijal. Naravno da to nije Sclavijev Dylan – ali ni Viettijev Nathan nije Serrin, ni Sclavijev Zagor nije bio Nolittin. Možemo da diskutujemo da li vredi da serijal nastavlja dalje kada originalnih autora više nema, no to je rasprava stara koliko i strip. Tako gledano, Dylan je morao da se ugasi sa "Projektom", i da zanavek bude u komi u koju ga je Sclavi smestio... što je on donedavno donekle i bio. Ali od toga nema ništa. Serijal se nastavlja. Barbatova izgleda ima velike ideje za njega. Moramo da se nadamo da zna šta radi.
Imamo li drugog izbora?
.GIF)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
