Pred vama je jedna od onih epizoda čiji naslov navodi na pogrešan trag – uprkos intrigantnoj ilustraciji na koricama, ovde nećemo videti duhove, niti prizivanje istih.
Priča počinje prilično obećavajuće, na tri koloseka koji se pred kraj stapaju u jedan. S jedne strane upoznajemo starčića dedamrazovskog izgleda za koga brzo uviđamo da je beskućnik, i koji nosi neobičnu košaru ispunjenu crnilom, iz koje se čuje piskav prodoran zvuk – reklo bi se da je reč o neidentifikovanoj životinji ili stvoru, imenom Holly. Nije teško pogoditi da je reč o liku koji će imati ključnu ulogu u daljem toku priče.
Drugi kolosek nas vodi u pomenuti Armanagh House, sablasnu vilu za stare umetnike, gde izvesni gospodin Robert ’’Bob’’ Morris završava vezan na stolici sa igletinom u vratu - samo zbog toga što je svirao Schubertovu ’’Nezavršenu’’ na klaviru.
Treći nam kolosek donosi jednu od onih preko potrebnih varijacija na temu – Dylana unajmljuje klijentkinja Muriel, koja bi po godinama pre mogla da mu bude majka (ako ne i baka), i sa kojom Dylan, brži na jeziku nego na pameti, odlazi na ’’dejt’’ u bioskop i pub. Dijalozi sa staricom i suptilno obrađivanje tema starosti i prolaznosti, svakako doprinose kvalitetu ove prilično mršave epizode.
Muriel Dylanu poverava svoj problem i čitaoci već tad dobijaju obrise u kom će se pravcu kretati radnja. Muriel (slikarka) i njena četiri prijatelja iz mladosti: Bob (pijanista), Roland (glumac), Jonathan (pesnik) i Susan (kiparica), bili su mladi i lepi umetnici, ali veoma neuspešni, usled kreativne blokade koja ih je gušila, a koju su, da bi se izborili sa njom, nazvali Holly. Preko Rolanda upoznaju izvesnog gospodina u godinama, Alexiusa Armanagha: naučnika, dobrotvora, milionera, ljubitelja umetnosti i mecenu. Njegova mistična pojava i samouverenost u glasu sugestivno utiču na mlađariju, koja prihvata da zarad uspeha sklopi ’’pakt sa đavolom’’, no sektaški eksperiment zahvaljujući Rolandu završava neuspešno.
Sada, 44 godine kasnije, u vili Armanagh se dešavaju neobične aktivnosti, Holly je sve gladnija, a naših petoro ostarelih umetnika oseća da se zlo približava. Dylan odlazi u vilu da istraži stvari...
Dylan: ’’Stari umetnici zarobljeni u staroj kući, ko zna radi čega... Hmmm, nije mi uverljivo.’’
Nije ni nama naročito uverljivo, Ruju, ali - idejno ova epizoda nije loša. Obrađeno je nekoliko tema, doduše ne toliko uspešno kao u nekim drugim epizodama. Te teme su odnos starih i mladih (Dylan/Alexandra – Muriel), te prihvatanje starosti i sopstvene prolaznosti (Muriel, Roland).
Ipak, ključni motivi epizode su kreativnost, umetnost i (ne)mogućnost njihovog ispoljavanja. Prikazana je želja umetnika da stvaraju, pa i po cenu slobode i života. Iz podužeg Alexiusovog monologa da se zaključiti kako je kreativnost osnov života, te kako je umetnost najviši vid kreativnosti, neretko omeđen i skresanih krila od strane kreativne blokade u svakom pojedincu. On smatra da je Holly velika punina (a ne praznina), koncentrovana energija, rascep između ideje i stvarnosti, nemogućnost čistog stvaralaštva.
Sama ideja Holly, i efekata koje prouzrokuje na ljude kojima se ’hrani’, je prilično sveža, a Roland je u razgovoru sa Dylanom i Muriel odlično opisao ’’spajanje’’ s njom, povlačeći paralelu sa najiskrenijom ljubavlju. Ipak, Holly uzrokuje da ljudi nestaju, a Roland to dopušta – videli smo ga da otvara i zatvara košaru. Time je on saučesnik u zločinu. Zanimljivo je kako Roland prikriva istinu - kada ga je Dylan pitao čime se Holly hrani, ovaj je odgovorio ’’energijom, bolje reći iluzijom’’. Takođe, razumljivo je da su učestaliji nestanci ljudi povezani sa sve većom glađu Holly, ali Roland ima Holly već 44 godine – za koliko li je samo nestanaka odgovorna??! Odnos Rolanda i Holly, kao roditelja i deteta, je uz Dylanovu improvizaciju o stricu Grouchu jedan od najboljih aspekata epizode.
Roland i Holly
Ono što je ubilo ovu epizodu svakako je rasplet. Jednom kada se sve kockice poslože i tri koloseka spoje, strip postaje predvidiv i naporan. Najslabiji je lik Alexiusa, i cela ta priča u vezi sa njim. Jednodimenzionalni negativac koji se 44 godine održavao na aparatima kako bi našao svoje umetnike i nahranio se njihovim mozgovima preko džinovskih cevi s iglama na vrhu, a kao jagoda na šlagu želeo je da se dočepa Holly – jer Holly je velika punina, neiscrpan izvor energije koji se neprestano širi i koji će ga učiniti besmrtnim. Sve to i u teoriji zvuči prilično bajato - da bi doživelo vrhunac bezveznosti kada Alexius skupi snagu i podmladi se, te izgleda kao konkurent za Mr. Olympia takmičenje u bodybuildingu. Tipičan primer trashy negativca za jednu epizodu, kao po običaju željnog moći, besmrtnosti, i uništenja celog sveta; da je imao potencijala za nešto više – imao je, ali avaj, sve se moralo završiti zracima, uništenjem, eksplozijom, borbom u raspadnutoj vili, poput nesimpatičnih filmova B-produkcije... I preostalo troje negativaca (gestapo dama u crnom i njeni kostolomci) nedovoljno su razrađeni i veoma iritantni. Autor je trebalo da žrtvuje razradu likova negativaca (ionako u tome nije uspeo), i posveti se Holly, najsvežijem aspektu priče.
Muriel i Roland su kao sporedni likovi najbolje okarakterizovani i nosioci su epizode. Što se tiče preostale trojke, Jonathana, Boba i Susan, oni su prikazani isuviše jednostavno, a njihova sudbina u vili je repetitivna poput sudbina dečaka, alkoholičarke i udovca, Kjaverotijevskih likova koji su trebali da učine priču melanholičnom, ali bezuspešno. Slabašan pokušaj tužnih priča malih ljudi, eksploatisanih po N-ti put u serijalu.
Tu je i Dylanova družbenica za ovaj mesec, Alexandra, koja je izuzev pojedinih scena u studiju prilično neinteresantna i nedovoljno razrađena, a ni naročito bitna za dalji tok stripa.
Od loših momenata takođe bih izdvojio onaj kada četvrtasti krupalija ni manje ni više nego diže Dylana i baca ga kroz prozor s xy sprata, da bi odmah zatim usledio nesretni geg sa nečim u supi, kome tu nije ni vreme ni mesto. Treš scena u rangu Dylanovog petranja po prozorima i izigravanja Tarzana u epizodi ’’Hijena’’. Dylan ostaje slomljen da leži na krvavom pločniku, da bi u sledećoj sceni, zdrav i prav, nonšalantno ćaskao kod Blocha u kancelariji.
Završnica sa Rolandovim odlaskom bi trebalo da odiše setom. Trebalo. Reč je o školskom primeru kako jedan jedini kadar može da učini celu scenu jadnom. Onaj ko je tipovao da je reč o kadru kada se Roland i Muriel zagrljeni vrte poput propelera mister Noovog Pajpera i nestaju među zvezdama – pogodio je. Montanari i Grassani su to prikazali kako su umeli, ali odgovorno tvrdim da nema tog crtača koji će tu ideju sprovesti u delo a da ne izgleda glupo, jer je ideja, pogađate, sama po sebi glupa, u šta se možete uveriti pogledom na sliku ispod.
Takođe, ne znam da li je do Rujua ili prevodioca Slobodne Dalmacije, ali stihovi obe pesmice u stripu zvuče zaista jadno.
Propeler na Pajperu???!!
Ovo je jedna od epizoda kakve leže Montanariju i Grassaniju (pitanje je samo koliko oni leže čitaocu). Iako će se sve manje pojavljivati u redovnoj seriji i preći na Maxi ediciju, a radovi će im izgubiti na kvalitetu, njihov crtež ovde ima svoj prepoznatljivi šmek sa puno crnila i klaustrofobičnim enterijerima. Eksperimentisali su sa kadriranjem, pa tako imamo više prikaza prostorija iz ptičje perspektive što stvara osećaj blage jeze, ’pogled’ iz perspektive Holly, iz perspektive mašine za veš, iz perspektive tanjira za supu, tanjir za supu iz perspektive plafona, a posebno bih izdvojio poslednji kadar na strani 50 (slika ispod).
Šteta što ono debilno napumpano stvorenje kvari utisak. Čini se da dvojac nije uspeo u dovoljnoj meri da prenese jezu poslednje trećine stripa, ali za to odgovornost snosi i Ruju.
Slomljeni snovi
Naslovnica nas navodi na krivi trag; šteta, jer je obećavala. Zanimljiv detalj je svakako to što nije osvetljena cela prostorija već je zamračen deo gde sijalica ne baca svetlo, čime se postiže efekat ’’spuštene tavanice’’ i pojačava klaustrofobija.
.jpg)
