"Biti djeca: kakva okrutnost..."
To je ukratko suština "Il lungo addio". Za razliku od brojnih monstruma sa kojima se Dylan susretao u uobičajenim epizodama, ovde nema iskasapljenih, nema čudovišta, nema krvi... ali užas je tu, sveprisutan, užas životne situacije u kojoj smo svi mi nekada bili, da kao deca donosimo odluke koje će uticati na dalji tok naših života... iako za to nikako ne možemo biti psihički spremni. "Il lungo addio" je priča o onome što je bilo, o onome što jeste i o onome što je moglo da bude... ali nikada neće biti. To je priča o jednom putovanju koje je u stvari poslednji dugački pozdrav između dvoje nekada zaljubljenih. O lepotama i užasima detinjstva i adolescencije.
Priča počinje standardno: lepa devojka zvoni na vrata Istraživača noćnih mora. Groucho otvara, uvodi je unutra, ali sve vreme je mrtav ozbiljan, ni traga od viceva. Ispostavlja se da je devojka Marina Kimball, Dylanova stara ljubav iz vremena kada je prvi put kao tinejdžer sam letovao u mestašcu po imenu Moonlight. Ona ne zna kako se našla u Londonu, ničega se ne seća, ali bi cenila kada bi je Dylan otpratio nazad u Moonlight. Groucho ih kulturno i ozbiljno prati do vrata i njih dvoje kreću na put...
Taj put je put sećanja, Sclavi i Marcheselli koriste brojne postmodernističke metode da bi kroz više nivoa nestvarnog ispričali šta se to desilo u Moonlightu pre dvadesetak godina. A nije se desilo ništa posebno. Dylan se upoznao sa Marinom, zaljubio se, ali nije smogao snage da nešto i uradi po tom pitanju. Mučio je sebe ljubomorom, pokušavao da se dokaže skačući u provaliju sa navodno začaranom galijom, popio batine i bio na korak od samoubistva. Na kraju je uspeo da joj izjavi ljubav, umokrivši se u gaće u istom momentu, ali Marina je to prenebregla, ponašala se kao da se ništa nije desilo. Dok se on mučio, ona je koketirala i sa njim i sa lokalnim "frajerom" Robbyjem ne pokazujući želju za ozbiljnom vezom sa bilo kim od njih. Dylan se na kraju pakuje i odlazi, a ona ne dolazi na stanicu da ga isprati, već odlazi do provalije sa galijom...
I to je to. Nije bilo demona, nije bilo natprirodnih pojava, nije bilo potrebe za herojem koji bi spasao svet ili makar nekoliko života... samo deca koja se ponašaju kao deca. Kroz snove i priviđenja saznajemo šta je dalje bilo sa Marinom (ili možda nije, možda saznajemo šta je moglo da bude sa njom da na dan Dylanovog odlaska nije sišla do galije): udala se za Robbyja, (možda) imala sina sa njim, Robby ju je tukao i na kraju stradao u udesu... i onda se ona našla u Londonu. Nije više devojčica, ali nije ni daleko od nje.
Po dolasku u Moonlight, posle poslednje šetnje po plaži, Dylan prati Marinu do kuće, pozdravlja se sa njom, i ona zatvara vrata... koja se sekund kasnije otvaraju i kroz njih prolazi povorka koja nosi kovčeg. Jer, Marina je naravno mrtva, vidimo je kako stoji na ivici ponora, kako izgovara ono što je htela ali nije mogla da kaže Dylanu kada joj je izjavio ljubav, kako skače dok jedna zvezda pada iznad nje, kako vidi oronulu galiju, i kako galija odjednom postaje nova, gotova Galija, spremna da je odvede. U suzama, i Dylan dolazi do provalije, jer je znao, negde u sebi je oduvek znao šta se desilo sa Marinom, i znao je da je imala poslednju želju, da je on prati. I vidimo kako provalija počinje da svetli, i kako mu je to svetlo sve bliže.
No, pošto posle broja 74 mora da ide i broj 75, a Dylanovo samoubistvo bi to malo otežalo, u sledećem panelu on je u kolima, i seća se drugačijeg odlaska iz Moonlighta, gde Marina dolazi na stanicu, ali prekasno, voz već polazi, i ona viče kako ga voli ali je on od buke voza ne čuje, i odgovara joj kako će mu reći sledećeg leta. Sledeće leto nikada nije došlo.
Na kraju, Dylan se vraća kući, pozdravlja se sa još uvek mirnim Grouchom i dok sunce zalazi čeprka po svom modelu galije.
"Ovo je strava... strava..."
Grouchova umerenost u ovoj epizodi je jedan od krunskih dokaza one "škole misli" koja tvrdi da Groucho u stvari i ne postoji, da je on samo otelotvorenje jednog aspekta Dylanove ličnosti, aspekta koji je znao da se ovde sreće sa nečim nesvakidašnjim, jer "prva ljubav zaborava nema". I zaista, čak i posle neverovatnog dvocifrenog broja devojaka (sada već trocifrenog), Marcheselli i Sclavi su uspeli da Marinu učine posebnom, možda i jedinom pravom, ako uzmemo da su sve druge Dylanove devojke samo odjeci Morgane. Šta je to čini posebnom?
Priča o Marini je obična, svakodnevna priča ispričana ne nesvakidašnji način; većina muških čitalaca može da se identifikuje sa mukama kroz koje Dylan ovde prolazi, sa dečjom nesigurnošću u sebe, problemima da se iskažu osećanja koja u tim nevinim godinama deluju kao sudbonosna, a kasnije izgledaju kao šala. "Il lungo addio" govori da ta osećanja i jesu sudbonosna, da bi Dylanovi i Marinini životi bili sasvim drugačiji da su tada mogli da iskažu svoju ljubav. On možda ne bi upao u noćnu moru proživljavanja sulude verzije Edipovog kompleksa, a ona ne bi postala obična domaćica. Ali, bili su deca. Nisu znali. A kasnije nisu želeli da se sećaju, i kada su se ponovo sreli, bilo je kasno, Galija ih je oboje odnela.
Marina je arhetip svačije prve ljubavi, neozbiljna lakomislena devojka koja se ne muči teškim životnim pitanjima, kojoj je flert igra, što više njih hoće da flertuje to joj se više hrani nesigurni ego, a o ozbiljnim vezama će razmišljati kasnije. Koliko Dylan ozbiljno shvata svoja osećanja, ali ih zbog nesigurnosti ne iskazuje, toliko ona odbija da razmišlja o njima jer su suviše dalekosežna. Ona ne shvata (ili možda shvata, ali ne može da se izbori sa tim) da je devojčurak iz male engleske palanke kome je dalji tok života uokviren kao što to u malim palankama obično biva – brak, porodica, kuća za održavati i tračevi kod frizera. Dylan je to shvatio, već razmišlja o užasu toga da je ceo život pred njim i da taj život nije ništa posebno i uvek ima samo jedan isti kraj, no Marina kao da se miri sa time. "Il lungo addio" beleži momenat kada su njih dvoje mogli da se uzdignu izvan zacrtanih im sudbina, ali to nisu uradili. Na kraju, sve je ispalo kao igra reči koju oni ponavljaju kroz celu priču:
"Slušaj..."
"Da?"
"Ništa..."
Ništa, neizrečeno, propušteno.
Ima tu još interesantnih stvari: vidimo začetak Dylanovih simpatija prema VW bubama, kako je pronašao svoj revolver, kako je "ulovio" svoje prvo čudovište (u stvari se Robby maskirao da bi ga uplašio) i kada je prvi put obukao crni sako i crvenu košulju. A tu je i prvi susret sa Galijom...
Carlo Ambrosini je odradio solidan crtački posao, priča u kojoj praktično nema akcije ni u jednom momentu ne deluje monotono, i dobro se snašao sa oniričkim sekvencama, iako lica likova ponekad izgledaju drugačije od panela do panela. No to ne kvari celokupan utisak.
Setna, poetična, a ipak užasna, "Il lungo addio" je priča koja vas tera da pogledate unazad i igrate se "šta bi bilo kad bi bilo...", a onda se setite da više niste dete i da to nikad nećete ni biti, da ne možete nazad i da su greške počinjene tada neispravljive.
.GIF)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
 - kopija.jpg)
.gif)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
-min-compressed.jpg)
