Ovo je moja prva recenzija, izazvana još jednim razočarenjem nakon pročitanog stripa (u ovom slučaju tri, jer ih je teško razmatrati odvojeno). Čitajući Dilana u zadnjih nekoliko godina, o njegovom kvalitetu najbolje govori to što ih se ni ja ni ljudi koje znam (a svi smo odrasli na njegovim stripovima) nismo sećali ničega. Retke su epizode koje su bile prihvatljive, da kažemo dobre. Nakon Mračne trilogije sam poželeo da se ne sećam ničega iz ove tri sveske. Dilan tone, bojim se, sve više. Kratkotrajni bleskovi kao da samo ubrzavaju pad. Na sopstvenu (ne)sreću to mi je postalo u potpunosti jasno tek sa ovom “Mračnom trilogijom”. Prvi deo je loš, drugi malo bolji a treći nikakav. Ukratko, prepričaću sadržaj:
Dilana angažuje moćnik da povrati ukradeni predmet kojim se Filip Krejn ubio u zatvoru. U međuvremenu uz pomoć profesora Hiksa i sponzorstvo elite Krejn se vratio i odmah počinje svoj krvavi pir koji Dilan ne može da zaustavi. Dok u Londonu vlada tama, Voštani čovek svojim poštovaocima iskazuje „zahvalnost“ - DD VEC 200. U gradu eksplodira nasilje, a Dilan istražuje manijakovu prošlost. Krejn sređuje neke stare račune, usput dobivši za saveznika poznanicu iz detinjstva, Kimberli. U obračunu na groblju Dilan od nje dobija nož u leđa u trenutku dok je bio na pragu pobede, uz uređaj koju mu je napravio Džon Goust. Od sigurne smrti spašava ga duh policajke iz prošlosti - Meril (SD 4: Sablast u noći) - DD VEC 201. Dilan se čudom oporavlja, i uz pomoć spisa čiju sadržinu samo on može da vidi, kreće da traži Kimberli koja, neizlečivo bolesna, nastavlja da ubija što sama, što sa Krejnom. U konačnom obračunu Voštani čovek konačno umire, ili se bar tako čini. Avaj, Dilanu nešto ne da mira, pa shvata da je njegov poslodavac pripadnik sekte koja žrtvuje ljude, i ubija ga u samoodbrani. Ni tu, na žalost, nije kraj jer Voštani čovek je stvorio još jednog sebe, za svaki slučaj. Na kraju, samovoljno odlučuje da ode u svoju voljenu tamu kad i Kimberli bolest i par metaka ispostave račune, uz zadovoljstvo što je uneo tamu u mnogo drugih ljudi, uključujuči i samog Dilana - DD VEC 202.
Voštani čovek ili Groza strašni (meni ovaj drugi naziv zvuči baš kako i kaže – grozno, ali ko sam ja da na bilo koji način kritikujem kreativnost prevodilaca) je ponovo u fokusu. Krejn se nekako vratio, a od sindroma vraćanja ne boluje samo Dilan, mislim da su i Helingen i Mefisto u velikom očajanju, umrli su vise puta nego Šon Bin, a to je stvarno teško postići.
Toliko je ponavljanja, i ponovnih ponavljanja lica i radnje, da stvarno postaje zamorno. Nemam problem ako je to urađeno kvalitetno, kad se kreativno pristupi i radnji i likovima. Na kraju krajeva T2 je bolji od T1. Ovde je skoro sve urađeno, u najboljem slučaju, pa neuko i nepotrebno. U par situacija mi je bilo neprijatno što to uopšte i čitam. Radnja teče konkretno i zanatski dobro, ali je suvoparna i predvidljiva. Dalje - Dilan u jednom trenutku biva teško ranjen, ostavljen da iskrvari i tu se završava druga sveska, da bi već posle par strana treće ustao i jurio za Krejnom – ma nemoj! Jeftino i besmisleno. Kraja imaju dva, kao da im je ostalo još nekoliko stranica da popune, pa hajde da to nekako završimo. Posle tog prvog, hajde da kažemo logičnog kraja, dolazi i neuki nastavak koji je skoro pa u potpunosti besmislen. Ubacivanje Gousta je teška glupost. Blago rečeno dijabolični negativac, koji je posle restarta kao malo drugačiji, sad kreće da pomaže Dilanu uz par natezanja o tome čiji je veći intelektualni potencijal. Fantastična nelogičnost je i fizičko stvaranje Krejna, odnosno Voštanog čoveka gde se on kao Alien rađa iz jednog od Hiksovih čudovišta, ali on sam nije materijalan već je neuhvatljivo čudovište. Pa što je onda morao da nastane od mesa, ako je nematerijalan? Ne razumem. I da je parodija na samog sebe, bila bi žalostna.
Kjaveroti mi je neki prosek, imao je sjajnih naslova – kao što su Tama, Goblin (doduše sa malo problematičnim krajem), Partija sa smrću, Konjanici vremena, Matamorfoze i još po neku, ali je imao i dobrih promašaja, kojih bi radije da se ne sećam. Meni lično kod njega najviše smeta to što ne ume da završi priču, efektno i sa stilom, već vrlo često dođe do nekog komplikovanja, uz nestvarne i ničim izazvane preokrete. Ima smisao da počne i vodi priču, ali na kraju je teško razumeti pojedina rešenja. Kad otaljava stvar tad ne želim ni da završim strip do kraja, ali imam očito neku SM čitalačku crtu...
Crtež je često pojednostavljen, bez previse detalja i samo povremeno blesne neka viktorijanska građevina gde je trud crtača vidljiv. Upoređivao sam Dnevnikovu epizodu Tama koju je radio Dalanjol i ove 3 u kojima je imao pomoć, i došao sam do zaključka da je to je drugi crtač. Nigde nema one izražajnosti, prikaza ogoljenog mesa koje naglašava atmosferu horora, detalja u crtežu lica - to skoro da ne postoje u ovoj trilogiji, a o pozadini da ne pričam.
Prevod mi se sviđa, kao i kod skoro svih izdanja kod Veseljaka stvarno je vrhunski i obraća se pažnja na detalje, uz sasvim dobre i vrcave Gručizme koji su mi ponekad toliko besmisleni da su u stvari odlični. Uvek su bili na visini zadatka, i pored svih stvari zbog kojih im se može prigovoriti – prevod nije jedna od njih.
Dilan je neprepoznatljiv. Nemam problem da se izađe iz klišea, čak mislim da je to poželjno, ali ovde Dilan na sve liči, ali na sebe nikako. Dilan je melanholik, nesrećnik, zgodan frajer koji svim cicama više uradi do 30-te strane nego gospodin Darsi u čitavom romanu. On je u suštini tragičan, i kao takav mora da ostane. Ima svoje rutine I probleme, komplikovane odnose sa roditeljima (uvek se setim onog aforizma: Edipe pi… ti materina!) i galeriju bizarnih prijatelja. On je sam i usamljen. U redu su reference na filmove i knjige, fenomenalna je slika kad Džeku Nikolsonu bukvalno bude otkinuta glava, ali ovo ponavljanje me smori. Mislim da Dilan i dalje ima puno obožavalaca, kao i da se iz te velike baze mogu izabrati talentovani ako ne pisci, onda ljudi sa dovoljno svežih ideja, koji bi pogurali stvari napred. Ovako Dilan samo tavori i polako se kuva u sopstvenim ambicijama. Dosta je bilo gađanja fizike u metu, da upotrebim Gručove reči! Uporno se priča o toj meti kako izgleda, kako joj je lepa boja i kako je ona baš sjajna stvar, a nekoga da „ubode“ u centar, tj pogodi tako jako da se tresu pera i svetina sa poštovanjem ćuti - nema (posle će da se ogovara i razvijaju teorije, svet kao svet).
Čini mi se da su naslovne strane najbolji deo stripova. Skoro sve ostalo može da se zaboravi.
Rekioni je došao na talasu uspeha Mater Morbi, da bi osvežio umorne Gvaldonijeve kreacije, ubacio provokaciju i prilagodio strip vremenu. Umesto toga se previse zaigrao, scenarije birao i usmeravao ka svojoj viziji, koja je bila pogrešna odluka. Nije svaka promena dobra, ali je ovde bila katastrofalna. Stari čitaoci mogu da se iznerviraju i odustanu a novi se teško privlače. Videćemo šta će biti dalje, imam opreznu nadu sa novom urednicom, imala je sasvim solidne rezultate i zanimljive epizode.
Sklavi i Rekioni samo da dođu na kafu, i to malu i bez šećera, taman da pokrije dno šoljice. Rakije za njih više nema, ni kapljice.
