Ogroman broj epizoda Dilana Doga koje je Veseli četvrtak objavljivao do dolaska Rekijonija bile su za jedno čitanje i vrlo lako zaboravljive. Plitke, bez nekih posebnih poruka, već viđene, na kalup, i tome slično, štancale su se iz meseca u mesec, a čitaoci su po navici ih uzimali, čitali, i potom ostavljali na polici, gotovo nikad im se više ne vraćajući. Ni ova Di Gregorijeva priča, nažalost, ne odstupa od nabrojenih.
Knjiga koja je inspirisala Di Gregrorija
A nije da nije imala šanse da uspe. Štaviše, jedna premisa priče jeste svakako zanimljiva i nije do sada obrađivana (barem koliko je meni poznato) u stripu, a to je nepotizam i slične mu pojave na univerzitetima i istraživačkim institutima. Lorens Skiner je, na primer, četvrta generacija Skinera koja upravlja Katedrom za hemiju. Nažalost, osim jedne Dilanove replike, Di Gregorio se ne upušta ni malo u objašnjavanje kako to Skineri prepuštaju jedni drugima mesto šefa katedre uz blagoslov Univerziteta.
A ovo jeste real world problem, iako ne baš u smislu da prelazi da oca na sina, ali da korpucija i nepotizam svakako postoje, postoje. Dok sam bio student, početkom devedesetih, na fakultetima Beogradskog univerziteta, a pre svega Filozofskog i Filološkog postojali su “profesori” koje je UDBA postavila decenijama ranije, ali koji se nikad nisu pojavljivali na poslu, to su za njih obavljali podobni asistenti koje su sami odabrali. Onda, kada je biologija konačno odradila svoje, ti asistenti bi zauzimali mesta svojih UDBAških profesora, pravila svoje asistente, i opet Jovo nanovo. Moj Matematički fakultet, koji se nalazi preko puta ovih dvaju nakaznih, je bio unekoliko pošteđen ovih marifetluka, što ne znači da nije bilo drugih. Jedna vanredna profesorka je, na primer, uporno odbijala da ode u penziju dok joj se ne dodeli status redovnog profesora, iako ona sama u poslednjih dvadeset godina nije ništa objavila nigde osim kojekakvih recenzija u Mladom fizičaru i Tik-taku. Da li treba da kažem da je na kraju izmolila status redovnog profesora?
Ali, eto, Di Gregorio se tim i takvim stvarima ne bavi. Ne bavi se previše ni nimalo lakim životom postdoktoranata. Za njega su to samo ideje na koje je došao u jednom trenutku i na koje će eto da nakalemi nešto demonsko, jer je reč o Dilanu Dogu, pa možda ispadne neka horor priča na faksu, jel’te. Iako on donekle uspeva da taj, hajde da ga nazovemo, takmičarski duh u istraživanju prenese na čitaoce, sa svim tim podmićivanjima i prebacivanjima članova drugih timova u svoj (jer to zaista se dešava i u pravom svetu), čak i uspeva da nas donekle i zainteresuje za ta demonska posedanja, jer je očigeledno da se nešto čudno dešava na samoj katedri, kada i Dilan u jednom trenutku zamalo postaje ubica. Međutim…
Međutim, Di Gegorio pravi dve kardinalne greške u samoj postavci. Prva je ta da od Skinera, od milošte zvanog Belzebub, pokušava da napravi negativca oko kojeg se sve vrti. Iako je Skiner nepodnošljiva osoba, svakom ko ima dve sive ćelije u glavi već posle četvrtine pročitanog stripa je jasno da on pojma nema šta mu se dešava na katedri i oko nje. A druga, daleko kardinalnija je ona na kraju, kad sam profesor Mur mora da nam u sitna crevca objašnjava šta se to izdešavalo. A mora, jer se Di Gregorio preigrao, pa sad na brzinu treba objasniti nesreće, a najlakši način je ispovest umirućeg. Koji uz to dobija i priznanje, katedra zahvaljujući svom tom polomu će poneti njegovo ime! Alal vera!
Ideja koju je Di Gregorio imao bila je puna potencijala. Nažalost, ispao je ćorak. Što je još gore, ni Pikato ne pleni, on je ovde još uvek u onoj svojoj lošoj fazi, tako da je to samo još so na otvorenu ranu. Jedini koji je na visini zadatka je Stano, koji je nacrtao maestralnu naslovnu stranu. Nažalost, ono što sledi posle nje je pravi Belzebubov pakao!
