Mesec je tokom hiljada i hiljada godina postojanja Homo Sapiensa bio inspiracija, nedostižan san da ga dohvatimo rukom, da se igramo sa njime poput bejzbol lopte, da se popnemo/sletimo/radosni ko zečevi da skakućemo po njegovoj površini… Tek će početkom XVII veka nam biti poznato da i on ima planine, kratere, pa i “mora”, a sve do kraja XIX veka će se spekulisati i da ima života na njemu. Ipak, iako će ta teza biti odbačena, san da jednog dana ipak dosegnemo, neće, pa će trud koji su Konstanin Cioklovski i Robert Godard, između ostalih, uložili da san Žila Verna i Žorža Melijesa pretvore u javu, biti i konačno sproveden šezdesetih godina XX-og veka.
Mesec je i vašem recenzentu bio insipiracija, kada se jedne tople julske večeri 1981. godine, zajedno sa svojim ocem vraćao iz Budve nazad u Miločer, postavivši, onako detinjski, svoje prvo (ne baš toliko) astronomsko pitanje: Tata, zašto nas Mesec prati u stopu? Odgovora se, naravno ne sećam, bilo je nešto da nas ne prati, naravno, no odgovor ovde nije ni bitan, bitno je da je na Školskom programu ondašnje TV Beograd uskoro usledilo prikazivanje serije Kosmos Karla Sejgana, pa potom i moja prva astronomska knjiga Eksplozija vasione Najdžela Henbesta. Ostalo je, kako se kaže, istorija.
“Pečen, zgnječen, otrovan i nagrižen kiselinom”
su reči kako autor ove knjige opisuje sudbinu
hrabrog ali i samoubistvu sklonog astronauta
koji bi se usudio da sleti na Veneru
Bilota pokušava da preko stremljenja ka Mesecu ispriča jednu priču o običnoj američkoj porodici. Da li u tome i uspeva? Ideja je odlična. Odmah je svakom čitaocu jasno da posle deset pročitanih strana mi zaista ne prisustvujemo nikakvoj stvarnoj ekspediciji na Mesec, jer se takva odigrala tek pola decenija kasnije (što na kraju krajeva i sam protagonista otkriva pred kraj priče). Ne, za scenaristu je priča odlaska na Mesec samo oruđe da nam ispriča, kroz niz (moramo reći, pomalo zbunjujućih i kontradiktornih, ali to i jeste problem sa sećanjima) flešbekova, jednu drugu priču, priču o običnoj teksaškoj porodici iz pripizdine.
I to su najbolji delovi. Bilota zaista divno pripoveda. Imamo oca, Klarka Seniora, koji će kasnije postati major Klark (baš kao što je i njegov sin Tom u igrarijama Osvajanja svemira) koji zaista se trudi da sinove izvede na pravi put. Sve to će naglo biti prekinuto pozivom za vojsku, dugim odsustvom i povratkom majora Klarka, koji je sad više biljka nego čovek. S druge strane, njihova majka od početka je pokazivala blage znake neuravnoteženosti, a kako je vreme odmicalo, tako je ona sve više tonula u svoj svet, ostavljajući decu na brigu same sebi. Tu Tom, kao stariji brat, stupa na scenu, bar do tragičnog kraja.
Koji nas dovodi do problema. Jednog od mnogih. Kao što sam rekao ranije, nije smak sveta ako ima nekozistentnosti, što vreme više prolazi, javljaju se rupe u sećanju, događaji nam se čine da su se drugačije odigrali nego što je stvarno bilo (spavalo se po klupama u parku, milicija nas ćebetima pokrivala da ne nazebemo…) Tom gine u frik akcidentu na način na koji je gotovo pa nemoguće poginuti oružjem koje američka vojska nije imala u svom naoružanju tokom II svetskog rata, a Lojd “postaje” astronaut namesto svog brata, iako nikada kao klinac nije se zanimao ni za astronomiju ni za astronautiku. Što onda dovodi do sledećeg pitanja: da li je Tom uopšte ubijen, i ako jeste, kako zapravo? Biće da mi zapravo prisustvujemo nizu zbunjujućih slika ubrzano umirućeg Lojda koji nije stigao da postane ništa od svega navedenog, pa otude imamo nepovezane likove i događaje nabacane na gomilu: porodica, komšije, II svetski rat, pecanje na raspustu, atentat na Kenedija, likovi koji nestaju u letelici i vanzemaljci sa Meseca iz Amejzing storija… A tu je i onaj melodramatičan odlazak daleko od kuće i ulazak u tminu. Hm.
Ovu priču sam čitao više puta, i uvek sam se osećao neugodno. Jedna je stvar kada autor želi da stvori misteriju i ostavi interpretaciju čitaocima, ali ovako postavljena priča, sa milion anahronizama (iako su mnogi od njih tu opravdano), sa barem tri različita nivoa čitanja (što nije nužno loše, naprotiv) i interpretacija, frustrira. Ja sam izabrao, a to nije bilo teško, da prisustvujemo Lojdovoj smrti i, konfuznoj, interpretaciji njegovog života. Međutim, moje gledanje ne mora biti i vaše. Iskren da budem, da ne znam ništa o astronomiji i astronautici, da li bi moj sud o Bilotinom delu bio drugačiji? Sigurno bi. Ne bih bio frustriran nekozistentnostima koje iskaču svako malo i verovatno bi stripu pristupio samo sa oniričke strane. Ali, ja to ne mogu. Ne mogu da idem protivu sebe i svoje prirode. Međutim, zato i služe komentari dole, pa ko voli nek’ izvoli. Jedno je sigurno, Bilota je uspeo da napiše delo koje se čita na jedan način, ali interpetira na više. Za to mu svakako treba skinuti kapu.
S druge strane, Moska je odličan. Zaista sam uživao u samom crtežu, autor sjajno dočarava likove, Mesec, Veliki prasak i sve ostalo. Još je lepša naslovna strana De Đenara koja bukvalno ostavlja bez daha i koja me vraća u detinjstvo. Da, baš tako sam doživljavao Mesec! Svaka čast!
