U momentu naručivanja ovog specijala (dugo mi je trebalo da skupim Darkvudove JDJPove), ja sam već imao na polici Karavađov kod i prvi album Manarinog Karavađa, i živo me je interesovalo šta to Minjako ima da kaže i na koji način o životu ovog velkog slikara. Ne malo sam se dvojako iznenadio kad sam otvorio stranice ovog stripa: prvo otkrivši da Minjako ipak nije scenarista, a drugo da je De Nardov pristup bio prilično inventivan. Da li i uspešan?
De Nardo se odlučio da nam prikaže Karavađove poslednje godine i samog umetnika ne samo u bekstvu, kao što nam je poznato zaisgurno, već ga je stavio u situaciju progonjene zveri, dakle u vrlo moguću situaciju u kojoj se naš umetnik verovatno i nalazio, ali mi to ne možemo znati zasigurno. Dobro, u rukama nam je dakle jedna fiktivna priča, posuta mestimično faktograskim detaljima.
Da bi gradio svoju priču, De Nardo nam uvodi niz likova, uglavnom izmišljenih (postojao je Ranučov brat, na primer), dok sam slikar ostaje u pozadini i nije čak ni glavni protagonsita priče. Glavni protagonsita je kapetan Pablo Domingo Serano, kojeg je unajmio u ime Inkvizicije kardinal Vilanova. Tu je, naravno, i antagonista, francuski plaćenik Lagard, koga su unajmili Tomasinijevi. Iako im je cilj jednak, kroz priču će se jasno pokazati razlika u njihovim karakterima, toliko velika da prelazi polako u grotesku. Serano, zajedno sa vernim Ramirom (ne znam zašto me podsećaju na jedan drugi španski par…) će kroz svoj lov na Karavađa pokazati svo svoje viteštvo. Sve suprotno dobićemo od Lagarda.
Cela radnja se odvija u periodu 1607.-1610, i u trouglu Malta-Sicilija-Napulj. U to vreme Karavađo je već odavno poznat i formiran umetnik, izuzetno tražen, ali i ubica, pa je takođe i sa te strane tražen. Nije ni čudo da se on, s jedne strane, sklonio u pustahiju poput Malte, a da, s druge strane, zaista postoje zainteresovane strane koje šalju lovce na glave. No, ni Malta ne može da pruži skrovište Karavađu, pre svega od njega samog. Ovde vidimo De Nardovu verziju kako je slikar dopao tamnice, a potom i izbavljenja iz iste. S obzirom da nema jasnih podataka ni o jednom malopre pomenutom odgašaju, svaka verzija je sasvim moguća.
Međutim, ako sam i bio on board do sada sa celom ovom pričom, i štaviše bio sasvim prijatno iznenađen pristupom i obradom teme, od momenta Karavađovog bega iz tamnice De Nardo me je potpuno izgubio. U pokušaju da stavi jasnu razliku između Serana i Lagarda, odnosno Dobra i Zla, obojica postaju cartoonish likovi, dok mučnom Ramiru ni xyz uboda nije dovoljno da mre. Ne da nije dovoljno (čovek će se sasvim oporaviti, svaka čast na tvrdoj koži), već će sav obamro od izgubljene krvi upozoriti kapetana na opasnost od Karavađa! Ma, ajde…
Ono što posle sledi može da se opiše, mi ga kao lovimo, on kao beži. Znamo da je Karavađo poslednjih godinu dana proveo u bunilu i ludilu, ona rana iz Napulja sigurno nije pomogla da se sredi, i taj deo priče De Nardo sasvim fino pripoveda. Nažalost, kad je trebalo da se privede sve kraju, fejlovao je žestoko sa svojom verzijom borbe divova dobra i zla na žalu Porto Erkolea.
Šteta. Krajnji utisak je da je priča mogla da bude bolja, ali da De Nardo se nije najbolje snašao, iako je imao sjajnu ideju. Imao je i sjajnog crtača. Kazertano je ovde odličan, bar u delovima kad ne treba da pokazuje dela velikog umetnika, jer Bonlijeve table i njihov lejaout jednostavno ne dopuštaju da se reprodukuju iste na način na koje zaslužuju. Tako kad i vidimo neke Karavađove reprodukcije, to je bedno, iako je koloristkinja Arijana Florean odradila odličan posao. Sve u svemu, ovo je strip za jedno čitanje, i nešto čemu se svakako nećete vraćati niti nešto što će vam ostati u sećanju.
Tvrdokoričeno italijansko izdanje Ubijte Karavađa!
