Bio sam vrlo skeptičan kada sam video da je jedna od Priča posvećena Vizantiji. Ipak, pričamo o državi koja je postojala gotovo pa 1500 godina, a prema kojoj istoričari na Zapadu nemaju baš neko mišljenje, a o običnom puku da ni ne pričamo (uostalom byzantine na engleskom i znači nešto užasno komplikovano, skaradno). I zaista, nisam okrenuo ni par listova, a greške su se krenule da se ređaju (pobrojane su u zanimljivostima), od kojih je i najhrkljušastija ona na strani 13 kada sami sebe zovu Vizantincima, terminom koji u tom trenutku ni ne postoji, a u upotebu će ući tek vek kasnije. No, da li su sve te pobrojane greške toliko velike da je ovo nečitljiva epizoda, i da li, na kraju krajeva, je bilo kakvog Vizantijskog blaga, kako pripovedaju ovde, ili ne? Ima li ova priča prođu? Pa da vidimo…
285. godine car Diokelcijan, da bi lakše upravljao carstvom deli isto na Zapdano i Istočno, a car Kostantin I, 330. godine izmešta prestonicu iz Rima u Viznantion, koji se prekršta u Carigrad ili Novi Rim. Posle pada Rima, a za vreme cara Iraklija I (610.-641.) grčki jezik je zamenio latinski u carstvu. Dva verska rata između ikonoboraca i ikonodula (726.-842.) ostavile su dobok trag u društvu, ali su odvojile crkvu od države i utrle put budućoj protestantskoj reformaciji na Zapadu. Posle više kriza, u XI veku Vizantija doživljava svoj uspon, neviđen još od Justinijana, pod vođstvom Vasilija II Bugaroubice, kada je pod svojom kontrolom držala ceo Balkan (bez Slovenačke i Istre, ali sa Sremom), Italiju od Napulja pa na jug, Kipar, današnju Tursku i južni deo Krima. Nekako u isto vreme, 1054. godine došlo je i do definitivnog razlaza u Crkvi na Zapadnu i Istočnu, kada je 16. jula u Svetoj Sofiji na patrijarha carigradskog Mihaila bačena anatema od strane trojice papskih izaslanika. 20. jula uzvraćen je udarac, pa je i na samog papu Lava IX (inače pokojnog!, novi još nije bio izabran) bačena anatema na saboru u Svetoj Sofiji. Za vreme dinastije Komnena dolazi i do pada Jerusalima i organizovanja krstaških pohoda, koji su naravno, išli i preko Vizantije. Krajem XII veka, borbe oko prestola između Komnena i Anđela (rezultiralo pobedom potonjeg), dovelo je do toga da se srpski veliki župan Stefan Nemanja, inače do tada jedan od udeonih kneževa koje je postavljao vizantijski car, osamostali. Jednako tako, dolazi i do formiranja Drugog Bugarskog carstva. Bela III je od Vizantije inkorporiao hrvatske zemlje u Ugarsku, a engleski Ričard I je osvojio Kipar za svoju dušu. Ali, nevoljama nije bio kraj. 1198. godine, papa Inoćentije III pokreće IV krstaški pohod, koji će se završiti tako što će 13. aprila 1204. doći do prvog pada Carigrada i do stvaranja Latinskog carstva u njemu. Posle pada Carigrada, čak tri države-naslednice biće formirane: Nikejsko carstvo, Epirska despotovina i, nešto kasnije, Trabzonsko carstvo. I zaista, Nikejsko će carstvo 1261. godine uspeti da povrati Carigrad, a kasnije i pobedi i Epirsku despotovinu, ali posledice pada Carigrada biće užasne, pogotovu u ruralnim područjima. Stabilizaciji carstva sasvim sigurno nije išlo u prilog konstatan građanski rat i borba za presto. U jednom takvom, između dva Andronika (II i III), Srbija će umešno igrati i grabiti zemlje a da se ni ne oznoji. Jedina bitka, i to uspešna, u ovom periodu, bila je ona Velbuždska, ali ni tada Vizantinici nisu uskočili u pomoć svojim savenicima Bugarima, pa su oni pukli kao njihovo Sobranje. Put ka jugu bio je otvoren. I to je Stefan Dušan umešno iskoristio, bukvalno sišavši sve do Peloponeza i do zidina Soluna. Ne čudi onda što se prvo u Seru na Božić, 25. decembra 1345. izvikao, a onda i u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine i proglasio za Cara. Međutim, sa njegovom iznenadnom smrću, 20. decembra 1355. godine, verovatno u okolini Đevđelije, dok je bio zauzet borbama sa Turcima i Ugarima, ugasilo se i Srpsko carstvo. Istina, ono će, bar na papiru postojati sve do smrti i poslednjeg cara Uroša, 4. decembra 1371. godine, ali on nije bio kadar da vlada casrtvom koje se i bukvalno raspalo na delove u kojima su vladali oblasni gospodari (Mranjvčevići, Lazarevići, Vojinovići, Rastislavići, Balšići, Brankovići, Dragaši…) Ti isti Turci, koje su Kantakuzeni uzeli kao najamnike, sada su preuzeli Galipolje od Vizantije i deo Trakije. Da bi zaustavili napredovanje Turaka u Evropu, srpski velikaš knez Lazar Hrebeljanović pokušaće da okupi široku hrišćansku koaliciju nasuprot nastupajućoj Otomanskoj vojsci koju je predvodio sultan Murat. Međutim, zbog prethodnih, ne baš časnih radnji u borbama oko srpskog prestola, a gde se udružio sa mađarskim kraljem u svrgavanju, između ostalih i Nikole Altomanovića, na njegov poziv odgovorili su mu samo Vuk Branković, koji mu je i rodbinski vezan, ali i čije su zemlje bile prve na udaru, te bosanski kralj Tvrtko I Kotromanić koji je poslao odred na čelu sa Vlatkom Vukovićem. Rezultat bitke, na Vidovdan, 15. juna 1389, je bio neodlučan, ali na duge staze to je bila Otomanska pobeda, jer je Srbija, do tada nezavisna država postala njen vazal. Posle ove bitke, jedna za drugom su padale balkanske teritorije u posed Turaka, da bi pred sam pad Carigrada, Vizantijsko carstvo bilo svedeno na uzak pojas oko prestonice i na udaljenu Moreju (Peloponez). 2. aprila 1453. godine, započelo je iskrcavanje 80 000 Turaka u okolini Carigrada a posledično i napad na isti koji je branilo 7000 hrišćana (uključujući 2000 stranaca). Agonija je završena posle skoro dva meseca, 29. maja 1453. godine.
Istorija Vizantije od Gerogija Ostrogorskog
Ovo je tek jedan maleni pogled u bogatu povest Vizantije. Ako je neko zainteresovan za istu, najbolja knjiga u bivšoj državi na tu temu je upravo ova gore. Topla preporuka. A na sličnu temu još jedna od Dimitrija Obolenskog: Vizantijski komonvelt, čisto da se slika proširi. No, vratimo se sad našoj priči. Dan pre pada Carigrada, grupi vojnika je poverena ultra tajna misija, da se iz padajuće prestonice iznese pod hitno i u najvećoj tajnosti škrinja sa blagom Vizantije. Naši junaci veze nemaju kakvo je to blago zbog kojeg život na kocku daju, ali s obzirom da su ionako se zakleli caru na vernost, a car od njih baš ovo traži, svako pitanje je suvišno. Dakle, imamo zaista jednu jednostavnu postavku. Blago koje treba izvući ispod grada pod opsadom, kroz teritoriju koja više ne pripada Vizantiji već Turskoj, da bi se na sasvim drugoj strani današnje Grčke ukrcali na brod za Veneciju.
Da li ova postavka ima smisla? Ima. Pre nego što je pao Carigrad, Turci su Vizantiju davili kao zmija žabu, čerupajući im teritorije mic po mic. Žalosno je bilo pratiti na šta je spalo nekadašnje veliko carstvo Romeja u svojih poslednjih vek i kusur postojanja. U trenutku opsade, pod kakvom-takvom kontrolom Carigarada, nalazila se uska teritorija oko same prestonice, te oko Atine i na Peloponezu. S druge strane, osim što je držala priličan deo Male Azije, s ove strane Turska je imala u svom posedu Trakiju, Epir, Tesaliju, Makedoniju, Bugarsku, i vazalnu Srbiju. Otude, ni ne čudi ona maršruta preko cele grčke zemlje sa istoka na zapad, pogotovu što je na Jonskom moru, Venecija imala posede što u priobalju, što na ostrvima, kao što je rečeni Krf.
Mapa pred pad Carigrada
Autori su se odlučili da nam predstave ne samo kraj jedne civilizacije, već sa njom da u poslednji boj pošalje i ostatak jedne od najintrigantnijih vojnih formacija ikad, Varjaške garde. Slike koje čitalac pred sobom ima su apokaliptične, i na fin način reprezentuju osećaje ne samo branilaca Carigrada, već i čitavog Vizantijskog komonvelta, koji je ili pokušavao Vizantiji da pomogne ili je bio, zbog vazalnih obaveza, da se bori protivu iste. Srpski despot Đurađ Branković odličan je primer: on je samo par meseci ranije dao više hiljada dukata za ojačanje zidina, da bi sada morao da pošalje 1500 konjanika na grad. Vaskoliki osećaj nesigurnosti, pljačke koje su se raširile otkad je prestala vlast Vizantije, te na kraju scena sa kocima su samo nagoveštaji dana koji dolaze po raju. Poslednja bitka, do samog kraja, i do poslednjeg čoveka, iako je trebala, na mene nije ostavila Bog zna kakav utisak. Da li zato što je previše zbrzana, što je bila predvidljiva, ne znam, ali žrtvovanje čitave garde nije kod mene izazvalo ikakvu reakciju, a trebalo je. Jer, ipak su uspeli u misiji. Zar ne?
Dakle, šta je to Vizantijsko blago? Svakako, nije reč o škrinji koja je sadržavala kojekava “izgubljena” znanja. Međutim, istina jeste da je pad Carigrada direktno uticao na razvoj ljudskog društva, na razvoj nauke, tehnike, na velika geografska otkrića. Samom činjenicom da je sada na Bosforu, umesto Vizantije Otomansko carstvo, Putu svile bili su odbrojani dani, a time je trgovini sa Kitajem i Indijom onemogućen pristup starim, dobro poznatim putevima. Ako ne može starim, traži će se, dakle, novi, koji će, gle, dovesti do velikih geografskih otkrića, potpuno nepoznatih kontinenata, ljudi, biljaka, životinja… S druge strane, ogroman talas grčkih izbeglica, pre svega u italijanske zemlje, ali i u druge zemlje zapadne Evrope, doneće sa sobom svoja znanja, i pokrenuće ono što danas zovemo Renesansom, a sa njom porast interesovanja za klasične nauke i vrednosti, nove pronalaske i inovacije poput kompasa i štamparstva, prihvatanje kopernikanskog pogleda na svet, itd… Ovime je završen Srednji vek, a tadašnje društvo, spremno ili ne, lagano zakoračilo u Novi.
Opsada Carigrada Žana Le Tavernijea, posle 1455. godine
Moram da priznam Marcanu na hrabrosti. Uhvatiti se teme koja je geografski bliska, ali za prosečnog čitaoca jasna kao i istorija plemena Bantu, nije lako. I zaista, jako puno grešaka ima u dijalozima koje bodu oči, a to je posledica neškolovanosti i neobrazovanosti autora. Niko nikada u onome što mi danas zovemo Vizantija nije svoju državu zvao tako (jer je sam termin smišljen stotinu godina nakon njenje propasti) a niti Istočnim Rimskim carstvom (taj se termin bar na dva mesta pojavljuje u stripu). Država je bila Rimsko carstvo a njeni stanovnici su bili Romeji. Bilo je tu i nekih problema sa titulama, u Vizantiji su one zaista imale zanimljiv prizvuk (sevastokrator, panhiperservast, drungarokomes, horeijarije…) ali one su sad manje bitne, jer ne štete toliko priči, a i postojale su, svakako, u toku postojanja Vizantije, ako ne baš na taj dan. Međutim, malo veći problem imam sa vremenom putovanja od Carigrada do Krfa. Venecijanac veli da mu je za to potrebno nekoliko dana. Put od 500injak milja, na konjima i po stazama i bogazama, u XV veku, izbegavajući glavne puteve, koji ni tada nisu bili Bog zna šta, bi trajao, brat bratu bar 5 nedelja. Ali, biće da autori baš i nisu bili voljni da toliko rastegnu priču, koliko bi onda razbojnika bilo potrebno susresti ili turskih izvidnica?
Kada se sve sabere i oduzme, iako je Marcano imao lepu i jednostavnu ideju, koju jeste realizovao, ona zbog gorenavedenih propusta ima tek prelaznu ocenu. Lorusov crtež je solidan u većem delu, mada na momente ne uspeva da uhvati ritam. Ipak, treba mu dati novu šansu na nekom drugom projektu.
Za kraj, moram da prozborim reč-dve o samom izdanju. Kapiram da je Golkonda štampajući na bulja papiru htela da hvata na kojekavu nostalgiju i na vremena koja su, Bogu hvala, za nama i koja se nikada neće vratiti. Ali, potpuno je suludo, da danas, u XXI veku, kada imamo moderne štamparije, moderne mašine, mi moramo da kupujemo strip u smećarskom kvalitetu, koji je jedva čitljiv (uvodnik uopšte nije!) Čak je i blaženopočivši Dnevnik, na čija se izdanja, kobajagi, pozivaju, spremao da zameni one svoje rotomašine i da stripove konačno štampa kako i dolikuje, ali su izvesna događanja naroda promenila planove. Ali, eto, srpskom logikom smo se vratili u 1968… Nikad napred, uvek nazad!
