Oduvek imam simpatije prema autorima koji imaju dovoljno mašte i hrabrosti da stvore sopstvene svetove. Nekad oni budu dobro izgrađeni, sa svakom ciglom precizno postavljenom, a nekad baš i ne, što je i normalno. Ljudi koji imaju Tolkinove sposobnosti su retki, a ubeđen sam, i neponovljivi. Obično se ti svetovi naslanjaju na neke mitove, legende, istorijske događaje, tehnološke izume i prekretnice u razvoju društva, uz zanimljive i neobične spojeve različitih kultura i još mnogo toga. Imati viziju i isplanirati puno detalja koji su svi u potpunosti u skladu sa tokom priče mogu samo vrhunski posvećeni ljudi, a u današnje vreme verovatno su to timovi koji uređuju delo, pretpostavljam. U Lazarusu je sve vrhunski izvedeno i ukomponovano. Posebna pažnja je posvećena detaljima – oni su osmišljeni kreativno, od reklamnih postera do grbova (uvek sam voleo heraldiku pa je ovo ogroman plus) i slogana porodica. Na pamet mi pada scena iz Blejd Ranera (Blade Runner), kad se pozivaju članovi porodice da “drukaju” svoje ukućane, e ovde je puno tih detalja koji formiraju celokupnu sliku.
Najveći kvalitet ovog stripa je što je društvo u kom je kreirana radnja – lako ostvarivo. Svedoci smo da su multinacionalne kompanje jače nego dobar deo država, i da rade ono šta hoće i kada hoće, kao i da su informacije o njima vrlo teško dostupne, čak i one koje ih prikazuju u pozitivnom svetlu. Nisam čovek koji vidi i prihvata teorije zavere, iako sam uživao u filmu Conspiracy Theory (najviše jer je glumačka podela izuzetna, Mel Gibson je fantastičan, mada se sam film nije nešto proslavio, meni je baš drag), ali je evidentno da u svetu ima nekoliko (dobro malo vise od nekoliko) izuzetno moćnih ljudi iz pojedinih oblasti svakodnevnog života, od hrane do informatike, koji poseduju izuzetnu moć.
Svet koji je stvoren za ovaj strip je potpuni i apsolutno fantastični košmar. Iluzije demokratije su se potpuno izgubile, brzo i nepovratno su razgrađene sve njene tekovine, kao da je nikada nije ni bilo. Društveno uređenje je negde na granici između robovlasništva i feudalizma, što zavisi od toga pod čijom je vlašću nesrećni puk. „Prve porodice“, da ih tako nazovem, koriste sve i svakoga, pa i jedni druge, da bi ostvarili jedino što je bitno – što vise moći. Ne postoje ni nagoveštaji ponašanja koje bi nazvali „ljudskim“, već se sve vrti oko malog broja privilegovanih ljudi koji nemaju apsolutno nikakve skrupule. Mapa sveta je vrlo zanimljiva, ali skoro pa očekivana, zadržani su neki stereotipi kao i vrlo dobri promašaji: ujedinjena država arapskog sveta i Izraela mi deluje nemoguća, i pored gomile petro dolara ili čega već što je važno i vredno ovih dana, dok mi propast imperije koja je poreklom italijanska deluje baš u potpunosti i klišeizirano i normalno.
Podela samog društva je vrhunska, i skoro pa prepisana iz vremena Atine i Sparte: pripadnici porodice (vladar sa decom), sluge (naučnici, vojnici, profesori i sl.) i otpad (svi ostali). Za prve dve kategorije znamo ko su i šta su, i šta predstavljaju. Treća kategorija, otpad, je savršeno predstavljena kao nepotrebni balast gde je izlazak iz nje stvar ili strahovito velikih sposobnosti ili proste sreće. Otpad je uglavnom nebitan ili krajnje marginalizovan, sa robovskim poslovima i ograničenom vrednosti i trajanja. Ukrako: osim šaćice privilegovanih, svi ostali su vredni i potrebni samo onoliko koliko mogu da posluže svrsi, dok ne dođe neko sposobniji, pametniji ili jednostavno su im istekli resursi. Vladari imaju skoro pa božanski status, ili su na dobrom putu da ga dobiju, jer žive dugo i uspešno, uz sve dostupne medicinske usluge. Do krajnosti su dovedene razlike između klasa, gde su oni na dnu dovedeni do nivoa životinja.
U uvodnoj priči, Obitelj, saznajaju se osnovni podaci o svetu, dok pratimo Forever u svakodnevnom izvršavanju zadataka. U prvom planu je njena sposobnost da se oporavi od teških povreda, koju nisam u potpunosti razumeo jer se pominju matične ćelije, a u tome sam poprilično tanak. Porodica je drži pod kontrolom manipulišući sa njenim emocijama, porivima i sposobnostima – što znatnom količinom hemije što vrlo sračunatom manipulacijom. Odlično je prikazan način praćenja njenog stanja, kroz vrlo zanimljiv vizuelni prikaz kontrolnih soba prepunih ekrana sa podacima. Načelno, da li će to jednog dana biti moguće ili neće, nije ni bitno, ali čitava pričao oko toga deluje ostvarivo. Njeno mesto u porodici je prihvaćeno od ostalih samo jer je savršen alat za postizanje ciljeva, osim možda pater familias-a, koji je voli na neki uvrnut način, i koji ne zna koje mu je dete nenormalnije od koga... Ni Forever, da kažem glavni junak, nema klasična moralna načela (sa toliko hemije u sebi verovatno joj je teško i da razmišlja na nekom višem nivou osim ugrađenih nagona da se pokorava i ubija), zbog kojih bi se odmah stalo na njenu stranu, već je pre izuzetna mašina za ubijanje, sposobna za neverovatne napore. Ona bez ikakvih problema vrši egzekucije, jer je dobrobit vladara najvažnija. Stvari su postavljene na svoje mesto, u potpunosti je jasno kako funkcioniše život porodica, sa odsustvom bilo kakve empatije prema ljudima koji nisu iz vladajuće klase. Zanimljivo je to kako se svi kunu u vernost i poštovanje, a pogaze ih brže nego što se zamene čarape. Do krajnje granice je dovedena pragmatičnost, koja je u ovom slučaju potpuna i usmerena prema sticanju moći. Sjajan primer je spremnost na lične žrtve kako bi se okrivio drugi član porodice.
U drugoj priči, Uzdignuće, kreće sa znatno širom pričom i prati se vise vremenskih tokova istovremeno. Takođe se pojavljuje i porodica “otpada”, kroz priču o ljudima koji su izgubili sve što su imali, i kreće ka tom famoznom uzdizanju, kao jedinoj i očajničkoj nadi da deca imaju drugačiju sudbinu nego roditelji. Uzdizanje je neki vid dobrovoljnog „danka u krvi“, samo mnogo prefinjenijeg, a samim tim i odvratnijeg. Sve priče se na kraju dovede u jednu, i moram da priznam da se sve stvarno majstorski vodi i ukršta, uz puno sasvim solidnih minijatura koje dopunjuju kompletnu sliku. I vise nego dobra je ona u delu koji se odnosi na položaj sveštenstva, ne mogu još da razlučim je li pozitivna ili negativna. Ovde vidimo i način stvaranja Forever kao savršene mašine za ubijanje, kroz njeno odrastanja i obrazovanje, ili bolje da kažem uzgajanje, sa težištem na stvaranju ubilačke mašine.
Sve je ovde vrhunsko osim naslovne strane. Ona mi se nije nešto posebno svidela, a listajući ovu prvu knjigu i lunjajući malo po internetu, naišao sam na puno lepših i kvalitetnijih srteža koji bi se mogli upotrebiti. Forever mi ovde pre liči na junakinju iz video igara od pre 15-20 godina, uz sasvim plastičan izraz lica i drvenu pozu. Lepo je navedeno kako je naslovna nastala, i da je to rađeno kroz foto-šop, ali mi to nije dalo ništa pozitivno. Zamisao je dobra, na pozadini koja sugeriše na DNK lanac je postavljena žena-ratnica koja mačem, sabljom ili šta već drži u ruci, namerava da iseče sve što mora, pa makar to bila i ona sama.
Crtež je pun detalja, konkretan i dovoljno prljav da se vidi pravi karakter sveta koji je truo i smrdljiv. Preovladavaju tamne boje, posebno dok je fokus na scenama borbi ili prikazima prirode. Nasuprot tome, većinom je sve plavo, nevino i skladno u prikazima porodice Carlyle u svom okruženju, pa je i nebo savršeno, a enterijer vrhunac funkcionalnosti i luksuza. Sami likovi su solidno nacrtani, mada bih voleo da je više pažnje posvećeno licima, nekako mi nije dobro leglo da su pozadine tako detaljne (od vojne opreme, unutrašnjosti objekata do dalekovoda i postrojenja) a da lica nisu, mada i tu ima izuzetaka. No dobro, takav je stil i to je sasvim u redu.
Jednu stvar mislim da nisu dobro razradili: u čitavom tom raspadu moderne civilizacije ubeđen sam da bi nuklearne eksplozije osvetljavale dobar deo poznatog i nepoznatog sveta, a ovde je to u dobroj meri zanemareno.
Samo izdanje je prelepo. Od Fibre se i ne očekuje manje, standardi koji su postavljeni su najveći mogući i ja bolje od ovoga nisam video. Fenomenalni su tekstualni dodaci, uvek uživam u njima, a u Lazarusu posebno jer daju dodatnu, neophodnu i dublju perspektivu sveta u kojem se razvija radnja. Sa ogromnim trudom je stiglo ovo izuzetno delo, koje sam ponovo pročitao da bih ga bolje razumeo. Sistem ocenjivanja je takav, pa je ocena niža nego što sam hteo, ali je relativno problematičnu naslovnu stranu u potpunosti nadomestio kvalitet onoga unutar korica, pa je moja neformalna ocena znatno veća nego kroz što je izašlo kroz ova 4 parametra.
